Они са искуством присуствовања претходним Минхенским безбедносним конференцијама су описали расположење скупа из 2018. терминима као што је ,,ребункеризација“, ,,склупчавање“ и ,,ишчекивање неизвесности“. Тема која се константно понављала током тродневног окупљања је она о либералном светском поретку под притиском и претњом, уз истовремени фокус на могућности непосредних буради барута попут напете ситуације на Корејском полуострву и вероватноће конфликта између Ирана и његових суседа – оба повезана са питањима дубине и обима америчког повлачења из светских послова.

Једна брига је, међутим, то што је конференција била мање посвећена томе како ће светски поредак, а са њим и трансатлантско савезништво, да еволуирају и промене се у долазећим годинама. Састајући се на маргинама Минхенске конференције, Лојзак група се окупила како би размотрила овогодишњу конклаву и дискутовала о темама које су остале занемарене а које би ипак могле да имају критични утицај на будућност кохезије евро-атлантске заједнице.

Многи од америчких учесника, нарочито из конгресне делегације, својски су се потрудили да убеде присутне у континуитет америчке спољне политике. Оно што је остало недоречено јесте да ли би Трампову администрацију требало гледати као привремену сметњу у америчкој посвећености одржавању тренутног међународног поретка, или су избори из 2016. године у ствари били симптом тога да се Америка налази на тачки на којој преиспитује своју преферирану улогу у свету.

Јасно је да САД ,,преговарају о новим условима америчког учешћа у свету“, али није толико очигледно да ли ће Трампов одлазак са политичке сцене зауставити или поништити овај процес. У контрасту са очекивањима да ће средина мандата 2018. или председнички избори 2020. године поставити темеље за ,,ресет“ америчке спољне политике (што би значило да би сви европски и азијски партнери Америке само требало да ,,сачекају коњицу“), могло би да се покаже важнијим разматрање дугорочних трендова који могу да промене улогу и обим америчког учешћа у свету.

Ово значи мирење са чињеницом да ће САД, у догледној будућности, смањивати своје глобалне безбедносне и развојне терете. Оно што ће морати да буде предмет непрекидног дијалога је домет тог ,,растерећења“, као и где ће и када други партнери бити у стању да преузму више одговорности – да функционишу комотније у условима ,,стратешке аутономије“, како је један учесник то рекао.

Дијалог је важан, јер док САД размишљају о томе где и када да смање терете и одговорности, друге силе не чекају пасивно. А ипак смо и даље понекад заслепљени уобразиљом да је деловање Америке главна покретачка снага. Пре неколико година, на Минхенском форуму и другим таквим скуповима, постојала је права забринутост и нервоза поводом импликација америчког преоријентисања на Пацифик.

Постоји много мање дискусија о импликацијама текућег преоријентисања Кине на Атлантик и томе како њена стратегија ,,Појас и пут“ ствара нове геополитичке и геоекономске реалности у широј Евроазији, што има потенцијал да промени безбедносне интересе америчких партнера из Европе. Питања ,,Појаса и пута“ се и даље од стране већег дела трансатлантске безбедносне заједнице посматрају као пословна и инвестициона, уз недовољно разумевања за суптилније импликације које преправљање мапе економске увезаности може да има за националне и безбедносне интересе земаља.

Ово питање је веома битно јер, иако је тренутно популарно фокусирати се на поједине изазове евроатлантском свету (почевши од Русије), дугорочна одрживост трансатлантске заједнице нација зависи у многоме од њене способности да се суочи са изазовом онога што Данијел Хамилтон и други називају ,,истурена резилијентност“: што значи да НАТО и ЕУ морају да размишљају у доменима свеукупног ,,тока безбедности“, водећи рачуна о јачању слабих карика у ланцу који повезује западна друштва.

Иако је у Минхену ове године било доста дискусије о магичних два одсто за одбрамбене издатке савезништва, питање како и на шта се ови новци троше је подједнако важно као и количине долара и евра које су додељене. За сада, изгледа да је веће трошење уместо мудријег трошења на дуги рок водећи императив.

Све ово се своди на финално питање: еволуцију самог трансатлантског односа. САД морају да еволуирају како би им било удобније у партнерству парњака са Немачком као централним координатором Европе – нарочито уколико у долазећим годинама европске државе почну да обнављају многе од способности које су пустиле да атрофирају у постхладноратовској ери. Мора постојати свеобухватни дијалог, флексибилан и способан за уређивање области неслагања између европских и америчких перспектива, док истовремено чува оне области комплементарности које евроатлантској заједници дају њену доминантну позицију у светском поретку.

Истовремено, Немачка мора да постане навикнутија на то да користи и примењује своју значајну ,,тежину“ у европским и светским питањима. Како је један учесник језгровито истакао, Немачка мора да научи да јој буде удобније у позицији моћи, док САД морају да науче да раде са партнером.

Ове теме су само назначене у Минхену ове године. Надајмо се да ће конференција следеће године успети да се помери даље од континуиране фасцинације личношћу председника Трампа и погледа даље у будућност трансатлантске заједнице. У 2019. години, НАТО ће прославити своју седамдесету годишњицу – али ће одлуке предузете у наредних неколико година одредити да ли ће атлантско савезништво поживети да прослави свој стоти рођендан.

 

Превод – Војислав Гавриловић


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на “Минхен” и питање опстанка трансатлантског савеза

* Обавезна поља