Минхенска безбедносна конференција је у педесет и пет година постојања постала највећи и најзначајнији скуп тог типа, глобална лабораторија за тестирање политичких идеја. У ком ритму свет куца те године, сазнаје се у Минхену. Амерички потпредседник Мајкл Пенс је одржао ватрени националистички говор, кинески шеф Политбироа Јанг Ђиjећи је покушао да распрши страх Европљана од кинеског успона, руски министар Сергеј Лавров је био духовит као и увек, али резигниран као никадa до сада.

Традиције су добра ствар, оне стварају зону предвидљивости. Тако Минхенске конференције увек почињу петком, а завршавају се недељом, увек после подне.

Петком се, опет по традицији, постављају идеолошки носачи скупа, формира се базична линија, тестирају савезништва и одабир главних жртви. Субота је главни дан – онај ко суботом изађе на говорницу са модератором, немачким дипломатом и дугогодишњим председавајућим Конференције Волфгангом Ишингером, тај је тог тренутка заиста главни лик на светској позорници.

Недеља је по правилу мирнија, резервисана за теме даље од европског срца, а наступи поређани тако да изгледа као да се глас Минхена полако губи и утапа у историји која почиње тог тренутка.

Шта је од те опште композицијске структуре остало делотворно овог пута?

Доста тога, али не све. Британски министар одбране Гевин Вилијамсон је наступио у петак и базичну линију поставио, без изненађења, изразито антируски. „Један стари непријатељ се вратио“, његова је главна теза.

Било је то велико приватно искушење за немачку министарку одбране Урсулу фон дер Лајен, по гестусу жестоку и добровољну противницу Москве. Она је то остала и овог пута, али диференцираније, добронамернији би скоро рекли одговорније.

Лајенова не скрива жељу да се у непријатељству с Русијом иде јако далеко, можда и до самог краја, али је из њеног говора било јасно да Берлин и канцеларка Ангела Меркел почињу да намећу ограничења онима који би и даље продубљивали антируске ресентимане.

Тако се догодило да је та базична линија од петка остала амбивалентна, недовољна да енергију главног дана, суботе, мобилизује за концентрисане нападе на Москву.

У бој, у бој, за народ свој

Сигурно, Москва је била мета критика кроз читаву суботу, али онако како су немачки домаћини посложили листе говорника, јасна је била намера да се западне тужбалице распореде по низу тема и разводни убитачна синтагма „старог непријатеља који се вратио“.

Као први (европски) говорник у суботу, румунски председник Клаус Јоханис је још једном пробао да антирусизам стилизује као примарну интегративну снагу Европске уније.

Он је практично изједначио НАТО и ЕУ, европску кохезију и инклузију дефинисао преко питања безбедности, питање безбедности преко присуства ЕУ у региону Црног мора, а Црно море као кôд за отворену конфронтацију с Русијом.

Ако Јоханисов говор није писан у Вашингтону, свакако јесте у блиској сарадњи с њим. Куда иде ЕУ под председавањем Букурешта? Имплицитна порука његовог наступа би била – иде на Црно море, али не на одмор.

Канцеларка Ангела Меркел је у Минхену наступила као добри европски дух, делимично зато што већ одлази, или, како је за Баварску телевизију, која је директно преносила Минхенску конференцију, коментарисао политолог Кристијан Хаке, „зато што сређује своје политичко наслеђе“.

Минхенска безбедносна конференција

Њен говор је низ „да, али“ квалификација. Међународни политички поредак израстао на рушевинама Другог светског рата је под великим притиском, али њега треба одржати, а не демонтирати. НАТО је и даље потребан „као склониште у времену олуја“, али је осећај безбедности код Европљана много шири појам.

Меркелова је врло оштро одговорила украјинској парламентарки која је питала „зашто је испала тако наивна“ кад је с Москвом склопила споразум о нафтоводу „Северни ток“.

Канцеларкина аргументација је – ако је Русија била поуздани пословни партнер у времену Хладног рата, зашто то не би била и данас у неупоредиво бољим условима. Санкције Русији да, али постоји и живот мимо и заобилазно од њих.

Берлин, према оном што се чуло од канцеларке, има намеру да се понаша као „мало сидро за приземљење режима санкција“. Мало сидро, не велико, што значи да је Берлин дошао до фазе кад не би продубљивао даље непријатељство с Москвом, онако како би одговарало Британцима, али да исто тако није спреман ни да се врати неки корак натраг.

Немачки коментатори еуфорично хвале канцеларкин говор који је „Москви послао јасну поруку, али без антируске запењености, Пекингу позив за инклузију, али с дистанцом, а Украјинцима показао да нема никаквог смисла даље их силом, против руске воље, увлачити у Запад“ (Баварска телевизија).

Америчка изборна кампања у Минхену

Амерички потпредседник Мајкл Пенс је одржао скандалозно патетичан говор. Како каже коментатор Баварске телевизије Кристијан Хаке, „смрзао сам се после Пенса, јер је говорио националистички, агресивно, манихејски делио свет на силе добра и зла и све то још подвлачио исто тако агресивним говором тела“.

Када је на пример говорио представник Политбироа Кинеске комунистичке партије Јанг Ђијећи, задужен за међународне односе (по позицији виши од министра спољних послова, прим В. К.) било је јасно да се он заиста труди да умири европске страхове пред брзим технолошким напретком Кине. Трудио се да Кину на моменте представи мањом него што јесте, све у сврху да је се Европа мање боји, што је мишљење које се провлачи кроз прве немачке коментаре.

Пенс није смиривао, није хипнотисао, није тражио изговоре. Он је претио и наређивао. Представио је америчку администрацију као неприкосновеног светског лидера овог тренутка, потпуно окренутог добробити слободног света. Највећи део говора посветио је Ирану, чији је режим јасним метаформа ставио у ранг нацистичког Холокауста.

Зато што је Иран једнако Холокауст, „време је да ЕУ престане да опструише нашу политику санкција против убилачког режима у Техерану“, рекао је Пенс.

Остали детаљи из Пенсовог говора: „Америка ће остати на ногама и кад други не буду; Америка ће спровести своју вољу; Мадуро must go; Наша цивилизација ће тријумфовати; Запад ће тријумфовати; Where’s the spirit of Lord, there’s liberty!“

Мајк Пенс
Мајкл Пенс на конференцији у Минхен

Најкраће речено, Пенс није држао говор гостима и слушаоцима у Минхену, „већ председнику Трампу у Вашингтону“ (Хаке).

Као противтежа Пенсу минхенски организатори су предвидели Џоа Бајдена, демократског потпредседника у Обаминој администрацији, и медијски га најавили као вероватног кандидата на председничким изборима у Америци за две године.

Што се тиче односа према Москви, Бајден је још оштрији од Пенса, називајући Русију „земљом која пропада, али је тим агресивнија“ („Decling but risingly aggressiv“).

Док умишља да је „светски и европски вођа“, Трампова администрација је оставила Европу, што „нема основе у расположењу америчке јавности“.

Бајден: „Седамдесет одсто Американаца жели интернационални ангажман САД. Колико год различити, Американци се слажу у две ствари – већа подршка за НАТО и борба против канцера. То је платформа са које САД делује у свету.“

НАТО и канцер. Од пропасти нацистичке Немачке, а директно изазвано последицама Холокауста, сваки пристојни европски политичар добро пази да метафоре физичке болести не уноси у политику. Метафоре болести коришћене у јавним наступима остављају на онима који их користе стигму расне политике. Оно што је Европа под муком научила, Трампова Америка је очито заборавила.

Лавров: Ко је увео правила уместо закона?

Руски министар Лавров је био видљиво лоше воље, што онда обично значи да је још духовитији него обично, овог пута на мрачан и резигнирани начин.

Паневропски осећај, онај који би у европске интеграције обухватио и Русију, водио је од Де Гола, преко Митерана до Хелмута Кола, рекао је Лавров. Од бомбардовања Србије, проглашења косовске самосталности, подстицања незаконите промене режима у Кијеву, ствари су одједном окренуте у своју супротност.

ЕУ се „није држала договора“, каже Лавров, већ је допустила да буде увучена у бескрајну конфронтацију с Русијом. Паневропска агенда је пропала, УН је замењен „неком врстом елитних клубова“.

И то је било све од говора руског министра, најкраћи говор на Минхенској конференцији. Ишингер је то поздравио „јер оставља више простора за питања из сале“.

Питање норвешког парламентарца: „Хоћемо ли сачувати политичку неутралност Арктика?“

Лавров: „Ко то ми?“

Ишингер: „Па ми, људи уопште, вероватно…“

Лавров: „Ако ту рачунате и нас, онда ћемо га сачувати без проблема. Али ако сте јуче слушали британског минстра Вилијамсона, јасно је да нико нема право да буде било где осим у властитој земљи; са изузетком НАТО савеза, разуме се. Мене занима какав мандат има НАТО на Арктику?“

Сергеј Лавров
Сергеј Лавров говори на конференцији у Минхену

Питање немачког новинара: „Зашто мислите да се конфликт у Сирији може решити политичким путем?“

Лавров: „Зашто да одговарам кад ћете ви ионако написати шта хоћете? Па напишите шта хоћете и слободно ме цитирајте“.

Какав међународни поредак?

Лавров: „Запад је систем закона заменио системом правила“. „Rules based order“ је нови мото, „law based order“ одједном не важи. Еди Рама је јуче у интервјуу грчком листу рекао да је Косово део Албаније, so well done, you wanted it, you got it.“

Регионални проблеми око Црног мора?

Лавров: „Ако мислите на инцидент из новембра са украјинским бродовима, била је то државна провокација, део украјинске председничке кампање. У септембру су поштовали процедуру и нормално пролазили кроз Керчки пролаз. Сад су хтели скандал, добили су скандал.“

Најкраћа дефиниција овогодишњег „Минхена“: Између америчке дрске патетике и руског црног хумора, Берлин је уживао у својој новој самоизабраној улози разумне европске силе.

Питање Косова, које се не уклапа у ту нову немачку рационалност је пометено под тепих. Али тек пошто га је Ишингер у свом уводном говору назвао „контроверзним“ („umstritten“) питањем.

То у опрезном дипломатском речнику значи – план нам није био добар, што хтели, то добили, касно је за кајање. Идемо из почетка – али да нико не примети да се у ствари извињавамо.


Извор: Р Т С

Оставите коментар

Оставите коментар на Минхен између нигде и никуда

* Обавезна поља