Pre čitanja

Molio bih čitaoce koji izbegavaju duže članke da ovaj tekst ne čitaju. Unapred upozoravam: u pitanju je štivo koje zahteva izdvajanje više vremena, koje mnogi danas nemaju. Ipak, pošto je tema ozbiljna, nastojavam na podrobnosti u izlaganju.

Šta je u pitanju?

Dr Zoran Čvorović, u intervjuu Pavelu Tihomirovu, zameniku glavnog i odgovornog urednika uglednog ruskog patriotskog sajta „Ruska narodna linija“, ponovio je, po ko zna koji put, o čemu je reč u tužbi NVO „Da se zna“ protiv potpisnika ovih redova: Tužilac zahteva od suda da utvrdi da je dr Vladimir Dimitrijević, „tekstom U odbranu prirodne porodice, objavljenom na vebsajtu VladimirDimitrijević.com dana 12. 01. 2018. godine, i tekstom Odgovor na tužbu LGBT zaštitara ili Ponovo As Long There Is One Hundred od 30. 05. 2018. godine, izvršio težak oblik diskriminacije – ponovljenu diskriminaciju pripadnika i pripadnica LGBT populacije po osnovu seksualne orijentacije.“ Prema rečima tužioca, dr Vladimir Dimitrijević je izvršio akt diskriminacije time što je u javno publikovanim tekstovima preneo istraživačke uvide o negativnim društvenim posledicama propagande ideologije političkog homoseksualizma pojedinih svetski poznatih autora iz oblasti društvenih nauka koji su navedeni u tužbi, od Alana K. Karlsona i Pola T. Merua do Slobodana Antonića i Natalije Naročnicke. Shodno takvom razumevanju prava, tužilac traži od suda da naloži dr Vladimiru Dimitrijeviću da sa svog vebsajta ukloni proskribovane tekstove i da mu zabrani da ubuduće na bilo kom mestu javno iznosi slične vrednosne stavove. Ovakav tužbeni zahtev jasno pokazuje da tužilac ima nameru da uz pomoć suda spreči javno izražavanje svakog mišljenje koje je drugačije od mišljenja propagatora ideologije političkog homoseksualizma.“ (ovde)

To je, ukratko, to. A „politička pozadina“?

Šta se zbiva u Srbiji?

U svom uvodniku „Uspeh“ („Pečat“ broj 587/2019 ), glavna i odgovorna urednica ovog renomiranog nedeljnika, Ljiljana Bogdanović, pozabavila se najavom da će u Beogradu, za dve godine, biti organizovano svetsko demonstriranje „gej pokreta“, ogromna manifestacija koja će se odvijati u ime „demokratije i ljudskih prava“. Falange političkih homoseksualaca, u službi širenja NATO-a na Istok, dolaze da pokažu svoju moć, kao Euro prajd.

Gospođa Bogdanović je u svom tekstu istakla: „Ova asocijacija upitnih rodnih identiteta potvrdila je naime svoju čvrstu veru da je srpsko društvo emancipovano, dakle kadro da organizuje tanderbal za 200.000 LGBT pripadnika sa svih strana sveta (statistika beleži primere okupljanja i po pola miliona, kao što je bilo ove godine u Beču, ili čak 2,5 miliona, koliko ih se okupilo u Madridu 2007). U slučaju Beograda, išlo je munjevito – kandidatura, agitacija, prihvatanje kandidata. Dogodilo se to na godišnjoj konferenciji pomenute asocijacije (EPOA) na kojoj je Beograd prajd osvojio titulu grada domaćina i organizatora evropske manifestacije Euro prajd 2022. godine, trijumfujući nad kandidatima poput Barselone, Lisabona, Dablina. Euro prajd, savremeni Vudstok LGBT plemena, dodeljuje se inače gradovima kao domaćinima događaja još od 1992. godine, ali sreća koja je strefila Beograd uvećana je činjenicom da je srpska prestonica centar u kojem će se ovaj događaj prvi put organizovati izvan Evropskog ekonomskog prostora (EEA). Napomena „prvi put“ bez sumnje je važna i znakovita. Ne samo da potvrđuje da je srpska prestonica izuzetak od pravila već upućuje na izvesnost da je Srbija u fokusu interesovanja i ozbiljnog programskog rada verovatno najmanje pomenutog EPOA, a daleko više (i po posledicama značajnije) interesovanja nekih moćnijih, no manje vidljivih udruženja. Kada je reč o zgodicima koji se Srbiji obećavaju sa Zapada, podsetimo da su proteklih meseci ovdašnja nadanja bila usmerena ka drugačijem horizontu, uglavnom vezanom za privredne, sportske, bankarske, kulturno-umetničke aspekte života. Pomenimo neke od brojnih „zamalo-šansi“: najavljivano je da nam dolazi fabrika „Mercedes“, fabrike avio-delova, lokomotiva i brodova, zahtevna visokotehnološka proizvodnja, potom i svetsko dvoransko takmičenje u atletici, Evropsko prvenstvo u fudbalu, moguće organizovanje narednog Mundijala… Umesto jata ovih i ovde nepomenutih rajskih ptica koje su otperjale drugima, Srbija u ovom trenutku ima samo jednog sigurnog vrapca u ruci – Euro prajd!“ (ovde)

Ljiljana Bogdanović je ukazala i na radosne reakcije NATO falangista maskiranih u „ljudskopravaše“: Goran Miletić, direktor za Evropu organizacije „Civil Rights Defenders“, kaže da je „ponosan i zahvalan svim organizacijama za ljudska prava sa Zapadnog Balkana na podršci, kao i Turističkoj organizaciji Srbije, te da očekuje da se Beograd dokaže kao dobar domaćin“. (ovde)

Koliko je prajdovski bingo, premda ponegde dočekan raširenih ruku i zahvalnog srca, obradovao Srbe? Nije tajna da za veliki, nesrazmerno veliki broj građana naše zemlje najavljeni megakarneval predstavlja bačenu rukavicu i izazov.

Parada homoseksualaca u Parizu (Foto: Juriko Nakao/Geti)

Egzibicionizam i neodmerenost u iskazivanju volje za moć deo su mentalitetskog i psihološkog profila (brojem skromne) transrodne populacije, a komunikaciju ovdašnje većinske populacije s tom grupacijom ne olakšava činjenica da su u uobičajenom vokabularu koji LGBT-ovci koriste, reči ponos, sloboda, prava i ugroženost neodgovarajućom upotrebom obesmišljene do nerazumljivosti. Negodovanje većine za ovdašnji službeni diskurs „nije tema“, pa se u javnom prostoru sada čuju samo reči zadovoljstva zbog „velikog međunarodnog uspeha zemlje“. O dubljim uzrocima i mogućim ozbiljnim posledicama ove „srpske pobede“ nesumnjivo će u našem društvu tek biti uzavrelih sučeljavanja.“ (ovde)

U istom broju „Pečata“, slavni italijanski filosof mlađeg pokolenja, Dijego Fuzaro, objašnjava šta je smisao političkog homoseksualizma u svetu: „Baš kao što na ekonomskoj strani liberalizam teži da sruši državna politička ograničenja, tako i sa seksualne strane on ima za cilj rastvaranje koncepta prirodne granice, rastvaranje ideje o prirodi koja nije u potpunosti razrešena u društvu i istoriji. Neoliberalni mit o transnacionalnom se ogleda i u sferi seksualnosti, u stalnom medijskom hvaljenju transrodne osobe, one koja je prešla svaku meru i svaku prirodnu granicu, svaki ostatak istorijske tradicije.“ (ovde) Reč je, po njemu, o „seksualnom lakrdijaštvu“. U isto vreme, u Muzeju savremene umetnosti organizuju se kvaziiložbe Marine Abramović, koja već decenijama, povremeno sa vrhuškom „neoliberalne agende“, poput Hilari Klinton i Džona Podeste, koketira sa satanističkom kroulijevštinom, koju treba da plaćaju poreski obveznici iz Srbije. (ovde)

Ljiljana Bogdanović je, ponovo, jasna: „U Beograd me vratila Ana Brnabić“, kazala je novinarima uoči otvaranja izložbe Marina Abramović. Iz Evropske asocijacije organizatora prajdova nisu morali nešto slično da ponove, nije bilo sumnje o identitetu za njihovu odluku najzaslužnijeg pojedinca iz Srbije.“ (ovde) Ako je, što bi rekli Hrvati, „tomu tako“, zar je slučajno da se potpisnik ovih redova našao na Višem sudu u Beogradu, proglašen od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za „diskriminatora“ i tužen od LGBTXYZ NVO „Da se zna“? Nije slučajno. Srbiju treba slomiti, uništiti je kao hrišćansku zemlju. Ko brani hrišćanske vrednosti, mora se naći na sudu (ovako ili onako).

Uočavanja Ranka Gojkovića

Srbski pravoslavni publicista i borac za srbsko–rusko zajedništvo, Ranko Gojković, u svom tekstu o progonu pravoslavnih Srba od strane sodomita, objavljenom na već pomenutom sajtu „Ruska narodna linija“, naglašava da sudski proces pokrenut protiv potpisnika ovih redova ima samo jedan cilj: udar na slobodu mišljenja i izražavanja u državi Srbiji na kraju druge decenije 21. veka. „Kako smo bili naivni kad smo mislili da je ovo vreme davno prošlo“, veli Gojković. (ovde)

Još pre desetak godina, kada je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti tužbeno nasrnula na uglednog filosofa, dr Milana Brdara, on je upozorio javnost da proglašavanje za diskriminatore onih koji homoseksualizam smatraju devijacijom, znači provokaciju nasilja prema svima koji ne prihvataju mrtvački jezik „politkorektnosti“, a Damoklov mač zakona se podiže iznad slobodoumnih glava. Primoravajući inakomisleće da se saglase sa vladajućim zlostavljanjem u ime „demokratije“, „ljudskopravaši“ vode društvo ka nasilju u stvarnom životu zemlje Srbije. Oni su nasilnici, a ne ljudi koji slobodno svedoče alternativnu istinu, koja se ne uklapa u NATO narativ. Jer, valjda je odavno jasno, NATO nije samo vojni savez, nego anticrkva za imperijalno nametanje laži i smrti čitavom čovečanstvu. NATO ima mnoge armije, među kojima je najznačajnija ona kojoj pripadaju politički homoseksualci. Brdar se nije predao, jer je umeo da bude slobodan u svom stavu. Ko ima pravo da ucenjuje i zastrašuje one koji drugačije misle? Ko ima pravo da sprečava slobodu izražavanja?

Gej parada 2014. godine (Izvor: IN4S)

Gojković je, zbog sadašnjeg stanja u Srbiji, veoma oštar: Liberali – sodomiti su uvek pljuvali na pravo. Još je komisija senatora Makartija u SAD, koja je, između ostalog, pratila podrivačku delatnost američkih sodomita, uočila da pederasti svim snagama podržavaju jedni druge, penjući se u vrhove vlasti, i ako se u jednoj ustanovi pojavi jedan „netradicionalni“, uskoro će ih biti nekoliko, pa će na kraju preuzeti vlast u potpunosti. Makartijeva komisija je tražila da se državni službenici strogo proveravaju, i da takve ne puštaju na vlast. Upravo se u Srbiji desilo sve po „Makartijevom scenariju“. Kad je srbska premijerka postala lezbejka Ana Brnabić, nad srbskom porodicom su se ne samo zgusnuli crni oblaci, nego su se čuli gromovi i sinule prave munje. Sada se govori o neophodnosti da se u srbsko zakonodavstvo uvedu „brakovi“ izopačenih, da se sodomitima dozvoli ulazak u škole, da se u nastavu uvede „seksualno vaspitanje“… Lica „netradicionalne orijentacije“ u Srbiji ne samo da nisu izložena diskriminaciji, nego su praktično zauzela ključne pozicije u mnogim ustanovama i u samoj vlasti.“ (ovde)

Posle profesora Brdara, gej lobi je, veli Gojković, krenuo na mnoge ugledne delatnike pravoslavno – patriotskog usmerenja. Vode se procesi protiv nekoliko učesnika u aktivnostima „Porodičnog sabora“, naročito „Nedelje porodičnog jedinstva“, čiji je sastavni deo i „Ruski sabor u Srbiji“.

Pored Dimitrijevića, na raznim pravcima udara NATO falangista u navodnoj borbi za „ljudska prava“, našli su se dr Jovana Stojković, dr Branislava Ristivojevića, dr Miloš Ković, dr Miša Đurković… Ranko Gojković ističe: „Nije reč samo o poznatim srpskim naučnicima, nego i o pravoslavnim hrišćanskim vernicima. Posle tužbe protiv pravoslavnog publiciste Vladimira Dimitrijevića, vernik ne može a da ne postavi pitanje: „Zar ovo ne liči na vreme progona hrišćana u prva tri veka posle Hrista? Zar nećemo morati da se opet sklanjamo u katakombe?“ (ovde)

On dodaje: „I meni se desilo da se, pre sedam – osam godina, nađem na sudu zbog organizacije litije u Beogradu pred, po zlu poznatu, Paradu ponosa. Odlično se sećam reči jednog srbskog monaha kome su rekli da mi preti sud za organizaciju litije. Baćuška je rekao: „Raduj se, Srbine! Slava Bogu, nisi organizator „Parade ponosa“/…/ Šta drugo reći Vladimiru Dimitrijeviću, osim istog onog: „Raduj se, Srbine!“ A rusku braću pozivam da se 22. januara pomole Bogu za srbskog pravoslavnog publicistu Vladimira Dimitrijevića. Iz svega napisanog ruska braća, koja brane porodične vrednosti i bore se protiv uvođenja antiporodičnih zakona u Rusiji, mogu da steknu pouku. Za razliku od Srbije, Rusija još ima snage da svoje zakonodavstvo odbrani od nametanja „pravnih“ uzusa zapadne civilizacije, onih uzusa koji razaraju porodicu“. (ovde)

Tako Ranko Gojković.

Zašto je važan pravedan sud

Iako grešni i nedostojni Hristovog imena (jer, kako reče Sveti Jovan Zlatousti, da smo mi hrišćani kao što treba, ne bi bilo nijednog neznabošca), ipak se uvek sećamo reči Gospodnjih: „Ako svet mrzi na vas, znajte da je na mene omrznuo pre vas. Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio. A kako niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta, zato mrzi na vas svet. Setite se reči koju vam rekoh: Nije sluga veći od gospodara svoga. Ako su mene gonili, i vas će goniti; ako su moju reč održali, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti za moje ime, jer ne znaju onoga koji me je poslao.“ (Jovan 15,18-21)

A kako je Gospod prošao na sudu?

Željko Stepanović, u svojoj studiji o pravnim aspektima suđenja Gospodu Isusu Hristu, ističe da su zakoni starozavetnog jevrejstva imali za cilj da brane optuženog, a ne da ga osude: „Optuženog su od nepravedne presude štitili i propisi koji su se ticali glasanja u sinedrionima, uključujući Veliki Sinedrion. Jedan od njih je predviđao da se mlađi članovi Sinedriona izjašnjavaju pre starijih, kako ovi ne bi uticali na njihovu odluku. /…/ Onaj koji bi se izjasnio za oslobađajuću presudu nije imao prava naknadno se izjasniti o suprotnom; ali ko bi najpre bio za to da se čovek osudi, mogao je sve do zaključenja postupka povući izjavu i glasati za oslobođenje. U slučaju da se glasalo za oslobođenje ili smrtnu presudu, prosta većina (36 od 71, 12 od 23) bila je dovoljna da se izglasa oslobođenje, ali nije bila dovoljna da se izglasa smrtna presuda. Za to je bio potreban bar još jedan glas više (npr. 37 od 71, ili 13 od 23). Oslobađajuća presuda mogla je biti doneta isti dan, ali ne i smrtna presuda. (Mišnah; Sanhedrin 4,1)

Ona se odlagala za naredni dan, kako bi se dala prilika onima koji su glasali za nju da preispitaju svoju odluku. Preispitivali bi slučaj celu noć, posteći i diskutujući o njemu u parovima. Nisu pili vino (koje je bilo simbol radosti), pokazujući da im ceo slučaj teško pada. Na ponovljenom glasanju odluku su mogli promeniti samo oni koji su se prvobitno izjasnili za osudu. (Mišnah, Sanhedrin 5,5)

Time su se želele izbeći moguće manipulacije na štetu optuženog, stoji u radu Željka Stepanovića. (ovde)

U Svetom Pismu sudija je onaj koji brani i izbavlja (Sudije 2,16; 2,18; 1. Samuilova 24,16; Psalam 9,4; 68,5; Isaija 33,22; Luka 18,1-4)

Na jevrejskom sudu nije bilo branilaca jer su sudije, u isti mah, bili i branioci, dužni da svim silama štite prava optuženog. Pa ipak, prema Hristu nije tako postupljeno. Za Njega nije važio zakon, iako se On sudu predao dobrovoljno (Jovan 18,6), i nije dozvolio Svetom apostolu Petru da Ga brani, naredivši mu da ostavi nož i iscelivši slugu koga je Petar ranio. (Luka 22,51)

Pre izvođenja pred Sinedrion, Hristos je vođen pred prvosveštenika Anu (Jovan 18,13 i dalje). Kada ga je Ana pitao za Njegovu delatnost među ljudima, nastojeći da u njoj nađe elemente tajne zavere, Hristos je istakao da je sve govorio javno, i da nikad ništa tajno nije govorio. Nije pravio nikakvo zločinačko udruženje, niti je bilo potrebno da Ga hapse noću. Stepanović naglašava:“Zašto je bilo potrebno da Isusa hvataju noću, kad je svaki dan javno učio u hramu i u sinagogama? Zašto da ga ispituju o svemu što je učio, kao da će što novo čuti? Bilo je čitavo mnoštvo svedoka svake Isusove reči. Njegovo učenje nije bilo nepoznato ni članovima sinedriona.“ (ovde)

Izdaja Isusa Hrista, freska iz Manastira Dečani (Foto: Kosovo.net)

Iako Hrista, dok propoveda, neprestano uhode (Luka 20,20; Matej 22,15; Marko 12,13), On se nikad ne krije: govori i pred starešinama, i pred narodom jasno i otvoreno (Jovan 2, 23; 5,1; 6, 4) Tome uči i apostole: „Jer nema ništa sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati“. (Matej 10, 26, 27).

No, to Mu ne pomaže pred nepravednim sudijama, koji krše sva pravila jevrejskog sudstva. Sa Gospodom su postupali kao da je krivac pre no što Mu je bilo kakva krivica dokazana. (Jovan 18, 12.24) Njega čak i tuku. On se ne žali na fizički udarac, ali se neposredno protivi nepravdi koja stoji iza takvog udarca, pa kaže zlostavitelju: „Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; akoli dobro, zašto me biješ?“ (Jovan 18, 22.23)

Time svima stavlja do znanja da i zemni zakoni moraju biti usklađeni sa onim zakonima koji potiču od Boga.

Zašto je tako bilo sa Gospodom? Zašto su kršena procesna pravila? Zašto je zlostavljan pre dokazane krivice?

Zato što se Hristos nije uklapao u sliku Mesije kakvu su imali jevrejski vođi. Oni su očekivali Mesiju kao osloboditelja od rimske okupacije, a došao je Onaj Koji je rekao da Njegovo carstvo nije od ovog sveta, nego je u ljudskom srcu. Zato Kajafa, plašeći se da ne izgubi „lidersku poziciju“, kaže da je „nama bolje da jedan čovek umre za narod, nego da sav narod propadne“ (Jovan 11,50).

Po Željku Stepanoviću, „ova izjava, više od drugih, svedoči o nevinosti onoga koga su tražili da ubiju. Da bi dokazao potrebu Isusovog pogubljenja, Kajafa se poziva na moguće posledice njegovog života i službe. Nema nijedne reči o njegovoj krivici. Da je bilo moguće uočiti bilo kakvu krivicu, Kajafa bi mogao da se pozove na to i potkrepi svoj stav. Ovakvo, zdravoj savesti neprihvatljivo rasuđivanje poglavara svešteničkog prisutno je i danas. Po rečima Zorana Stojanovića „… društvena opasnost često služi i tome da se pukim pozivanjem na nju nastoji legitimisati inkriminisanje bilo kog ponašanja“ (Zoran Stojanović, Krivično pravo, opšti deo, 8. izdanje, Beograd, 2003, str. 152)“

Čak i kada bi pozivati se na društvenu opasnost bilo opravdano, u ovom slučaju to je bilo neosnovano. Kasnija istorija jevrejskog naroda to je potvrdila. Isus je bio pogubljen, a ipak se dogodilo ono čega su se članovi Sinedriona pribojavali. Rimski vojskovođa Tit 70. godine osvojio je Jerusalim i razrušio hram. Tom prilikom poginuo je gotov čitav narod, koji je po običaju bio okupljen za Pashu u Jerusalimu.“ (ovde)

Kako je izgledao sudski proces?

Svedočenja su, naravno, bila lažna (Matej 26,60). Ona nisu bila usaglašena, nego su svela na puke klevete (Marko 14,55.56). Na kraju su opet dovedeni lažni svedoci, koji su tvrdili da je Hristos rekao da će srušiti hram u Jerusalimu, i za tri dana opet ga podići (Matej 26,61; Marko 15,58) Ali,“… ni ovo svjedočanstvo njihovo ne bijaše jednako“. (Marko 15,59)“.

A svedočenja su, po jevrejskom zakonu, morala biti jednaka, inače nisu uvažavana.

Na osnovu čega je potonja laž ponuđena sudijama? Bilo je u pitanju dekonstektualizovanje Hristovih reči: On je govorio o tome da će Ga protivnici raspeti, i tako razoriti Njegov telesni hram, i da će On, tridnevnim vaskrsenjem, obnoviti Svoje telo i ustati iz groba, pobedivši smrt. (Jovan 2, 21) Nije rekao ni reč o tome da će srušiti i opet podići jerusalimski hram od kamena.

Pošto lažni svedoci govore jedan protiv drugog, Hristos ne odgovara prvosvešteniku, koji od Bogočoveka traži izjašnjenje o iskazima svedoka. Gospod ćuti, jer je, kako kaže Stepanović, u Pismu rečeno: „… Ustadoše na me lažni svedoci; ali zloba govori sama protiv sebe“. (Psalam 27,12)

Međutim, iako ne odgovara na izlišna pitanja, kada Ga prvosveštenik zaklinje živim Bogom da kaže da li je On Hristos, Sin Božji, Gospod ne prećutkuje, nego potvrđuje da jeste. On, nevino optuženi, jeste Živa Istina, i zato jasno kazuje istinu. (Matej 26,63.64; Marko 14,61.62)

Tada ga Kajafa osuđuje na smrt, kao bogohulnika. Glumački, licemerno, da bi uplašio prisutne sudije i na njih izvršio pritisak, razdire svoje haljine, i poziva da se Mesija osudi na smrt. Željko Stepanović ističe: „Razdrevši haljine svoje, prvosveštenik je grubo prestupio zapovest iz Tore, koju su smatrali osnovom svoga zakonodavstva. Prvosveštenik nije smeo ni pod kakvim okolnostima razdirati svoje haljine. (3. Mojsijeva 21,10; 10,6) U trenutku kada je predlagao smrtnu presudu, Kajafa je učinio delo koje je, prema važećem zakonodavstvu, zasluživalo smrt.“ (ovde)

Stepanović dodaje i ovo: „Kajafa je postupio i protiv pravila jevrejskog krivičnog postupka, kojim je bilo predviđeno da se mlađi članovi najpre izjasne o krivici. Svojom izjavom i postupkom sugerisao je da je Isus hulnik i da ga treba osuditi. Takođe, svi članovi Sinedriona morali su znati da ne smeju zasedati noću. Čak su i suđenja manjeg značaja morala početi danju, a ona u kojima su razmatrana dela zaprećena smrtnom presudom, morala su i početi i završiti se danju. Međutim, dok bi oslobađajuća presuda mogla biti doneta istoga dana, smrtna presuda se morala odložiti za naredni dan, kad se ponavljalo glasanje.“ (ovde)

Posle svega, Gospoda vode pred Pilata. Stepanović ukazuje:“Pošto nijedna od ključnih tačaka optužnice nije dokazana (huljenje na Boga, lažno mesijanstvo, stvaranje ilegalne organizacije, poziv na pobunu protiv rimskog cara, samozvano proglašenje za cara), Pilat je oslobodio optuženog, ali je pod pritiscima i pretnjama tužilaca promenio odluku.“(5) Stepanović nas podseća:“Principijelnost i istinoljubivost obeležavale su i Isusov javni rad. Propovedao je ono za šta je bio uveren da je istina, bez obzira na posledice.“ (ovde)

Naravno da mi ne samo što nismo Hristos, nego se može, po Berđajevu, uvek govoriti o „dostojanstvu hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana“. Pa ipak, kako reče Sveti Justin Ćelijski, mi se za Njega držimo makar jednom suzom i uzdahom. I zato se, katkad, nađemo pred sudovima ovoga sveta.

Slučaj Poreš

Tekst koji će čitalac moći da upozna prevodio sam davne 1993, za jedan broj časopisa „Gradac“, posvećen pravoslavlju i politici, koji je uređivao moj dragi prijatelj, pokojni Nebojša M. Krstić, političar sa krstom iz Niša. Dok sam prevodio, divio sam se onome što čitam – bilo je prošlo tek trinaest godina od procesa u Lenjingradu, kada je jedan mladi Rus, otac dvoje dece, izveden na komunistički sud, da mu se sudi zbog religioznog aktivizma u Sovjetskom Savezu.

Moj prevod nije izašao u „Gradcu“, ali sam ga kasnije više puta objavio. Posle sedamnaest godina od prevođenja, i ja izlazim na sud u doba novog, NATO komunizma, koji opet podrazumeva progon slobodne javne reči, kao i reči Božje (jer, meni se, kao pravoslavnom hrišćaninu, desilo da me NVO „Da se zna“ tuži zbog ispovedanja moralnog učenja Pravoslavne Crkve). Naravno, to se uvek moglo očekivati. Jer, kad se čovek krštava, on, okrenut Zapadu, dune i pljune na satanu. I onda počinje boj, koji traje do groba. Nedostojan sam tog boja, ali on nije samo moj, nego je pre svega Gospodnji, kao i svih onih Srba koji ispovedaju Hrista i mole se Bogu za mene, na čemu im beskrajno hvala i od Gospoda nagrada.

Komunizam kao antihrišćanski pokret – Foto: Leonard Metju/Flickr.com

Od 23. do 25. aprila 1980. u Lenjingradskom sudu trajalo je suđenje Vladimiru Jurjeviču Porešu, jednom od osnivača „Hrišćanskog seminara“. Po članu 70. Krivičnog zakonika RSFSR Poreš je osuđen na 5 godina strogog zatvora u konclogoru i tri godine progonstva. Donosimo nekoliko odlomaka iz samizdatskog zapisa toka suđenja kao svedočanstvo o stradanju hrišćanina (kao što je bilo suđenje Sv. Kiprijanu Kartaginskom), pa sve do danas, a naročito u tadašnjoj tamnici komunističkog Sovjetskog Saveza.

Istup Vladimira Poreša

„Godine 1974. smo organizovali „Hrišćanski seminar“ o problemima religijskog preporoda u Rusiji. Razmotrili smo krug tema i odredili da zadatak Seminara bude izrada – po formi pravoslavnog, a po sadržaju hrišćanskog pogleda na stvaranje hrišćanskog međunarodnog društva. O tome neću podrobnije govoriti, jer smo o tome detaljno pisali u našoj Deklaraciji i u časopisu „Obščina“. Od samog početka seminar je bio izložen progonima od strane KGB–a. U psihijatrijsku bolnicu smešten je član seminara A. Argentov iz čije se istorije bolesti vidi da je potpuno zdrav. Nad ostalim članovima Seminara vršena je stalna prismotra. Čitavo leto 1976. uhodilo me je nekoliko ljudi koji su mi, između ostalog, pretili i sledećim rečima: „Polomićemo ti ruke i noge!“. Stalno je praćen i A. Ogorodnjikov, kako na Prospektu mira, tako i u naselju Retkino. Milicioner (kome se Ogorodnjikov obratio, nap. prev.) cinično mu je odvratio: „Vas, popove, su postreljali još dvadesetih godina. Otkuda vi, gnjide, sad izmileste? I vas ćemo tako srediti!“. Cinična je bila i izjava milicionera koji su nas napali na ulici Mjaskovskog; tada su nas nazvali „ljudima drugog reda“. Zato smo bili dužni da se obratimo F. Poteru u „Svetskom savezu crkava“. 18. oktobra 1977. napisao sam u „Savez“ pismo o sudbini A. Ogorodnjikova i drugih učesnika Seminara. Posle članka objavljenog u „Literaturnoj gazeti“ pod naslovom „Slobodna religija i klevetnici“ pobojao sam se da Ogorodnjikov može biti uhapšen, i – kao što se pokazalo, moje sumnje su bile opravdane. Ton članka je bio u toj meri skandalozan; autor je na najbestidniji način izvrtao i falsifikovao činjenice. U zaštitu A. Ogorodnjikova napisao sam pismo „Literaturnoj gazeti“; potpisali smo ga ja i još nekoliko prijatelja.

Avgusta 1976. napisao sam članak pod naslovom „Krug problema seminara“. Bilo je to obaveštenje o Seminaru, o progonima seminara, o duhovno–društvenom stanju (u SSSR–u), o zadacima i temama seminara. 1976. skupio se kod nas već prilični broj dokumenata zbog čega se javila potreba da napravimo naš časopis. Budući da je kod nas na Seminaru bilo mnogo mladih ljudi iz raznih gradova i svi nisu mogli da dolaze dva puta mesečno na sastanke, na stranicama časopisa imali bi prilike da se upoznaju sa temama i člancima razmatranim na Seminaru. Bilten je bio namenjen užem krugu ljudi. Marta 1977. sabrali smo materijale i sklopili broj 1 „Biltena“ u kojima su se pojavili članci o kojima sam već govorio. Ti članci nisu sadržavali, niti su mogli da sadrže nikakve klevete. U istražnom procesu sam ne jednom tražio da mi se objasne kriterijumi po kojima se ocenjuje antisovjetizam odnosno neantisovjetizam ovog ili onog članka, ali konkretni odgovor dobio nisam. Istraga je samo konstatovala činjenicu „antisovjetskog karaktera“ tih članaka. Juna 1977. doneo sam časopis A. Ogorodnjikovu koji se nalazio u oblasnoj moskovskoj bolnici broj 4. Tamo su mu materijale časopisa na nezakonit način oduzeli agenti KGB–a. Ne verujem iskazu svedokinje Kaniševe koja tvrdi da su dokumenti oduzeti prilikom provere od strane sanitarne komisije, jer su u vreme oduzimanja dokumenata sve bolesnike izveli iz zgrade i pozvali ih na nekakav čudan zbor, pri čemu je glavni lekar bolnice kategorički odbio da saopšti imena članova sanitarne komisije, rekavši da je za njega od svega važnija opreznost, iako – smatram – da bi lekara ipak najvažnije trebalo da bude zdravlje bolesnika.

Nakon oduzimanja „Biltena 1″ odlučili smo da pokrenemo časopis „Obščina“, a u spomen oduzetog biltena da izdamo prvi broj „Obščine“ kao broj 2. Časopis je zamišljen kao periodični časopis koji je trebalo da sadrži članke filosofsko–religijske, estetičke i kulturne. Časopis je trebalo da bude namenjen širem krugu čitalaca. Cilj mu je bio: uspostavljanje saradnje u cilju pokretanja duhovnog preporoda Rusije, izgradnja hrišćanskog bratstva, produbljivanje hrišćanske samosvesti, izgradnja nezavisne hrišćanske društvenosti…

Sudija: Ko je napisao „Deklaraciju seminara“?

Poreš: Taj dokument je sastavilo više ljudi među kojima se nalazim i ja. U njemu se govori o ciljevima i zadacima Seminara, o prevladavanju krize Pravoslavne Crkve u SSSR–u (npr. postoje parohije, a ne postoje crkvene opštine), kao i mnogim drugim problemima koji su vezani sa izgradnjom hrišćanskog viđenja sveta. Juna 1976. u Smolensku T.P. Ščipkovoj je oduzet časopis kada je u njenom stanu lokalno odeljenje KGB–a izvršilo pretres u vezi sa istragom koja je vršena nad A. Podrabenkom – koga ona, inače, nikada nije videla u svome životu. Pretres je izvršen protivzakonito… Nakon oduzimanja materijala za časopis sabrao sam preostale materijale, dopunio ih novim i štampao časopis „Obščinu“…

Pošto je časopis bio zamišljen kao periodičan, nastavio sam da prikupljam materijale, pripremio ih za štampu, sastavio treći broj „Obščine“. Ti materijali su oduzeti u mom stanu u ulici M. Železnjaka. Što se tiče fotokopiranja knjige Aleksandra Solženjicina „Šut sa rogatim“, smatrao sam svojom dužnošću da tu knjigu dalje rasturam zato što Solženjicina smatram velikim ruskim piscem, najvećim piscem naše savremenosti, jednom od najvažnijih pojava našeg savremenog života.

Napisao sam i pismo „Omladini Zapada“ u kome sam govorio o društvenoj grehovnosti, o zadacima našega Seminara u izgradnji hrišćanskog viđenja sveta. Pismo je napisano u zaštitu A. Ogorodnjikova, S. Jermolajeva i T. Ščipkove. U optužnici se kaže da sam napisao pismo antisovjeti A. I. Solženjicinu, u kome sam zlobno klevetao društveno i državno ustrojstvo, i pozivao Aleksandra Isajeviča da se na svaki način bori protiv sovjetske vlasti.

Zaista sam napisao pismo, ali u njemu nije bilo nikakvih laži, ni kleveta. U tom pismu nije bilo nikakvih poziva na podrivanje i obaranje društvenog i državnog ustrojstva. U pismu sam govorio o našem Seminaru.

Sudija: Obraćali ste se Solženjicinu sa molbama?

Poreš: Da. Molio sam ga da nas poveže sa omladinskim religijskim organizacijama našega tipa…

Sudija: 3bog čega ste slali trake Krasunovu–Levitinu?

Poreš: A. E. Krasunov–Levitin je u svoje vreme bio nepravedno osuđen zbog ličnih religijskih ubeđenja i proteran iz zemlje. Znam ga kao časnog, duboko poštenog čoveka, istinskog hrišćanina.

Zamolili smo ga da zastupa naše interese u inostranstvu, sa čim se on ljubazno složio. Naš cilj je bio da zainteresujemo različite krugove i religijske organizacije za sadržaj „Obščine“ i razradu pravoslavnog hrišćanskog viđenja sveta.

Tužilac: Optuženi Poreš, želim da vam postavim nekoliko pitanja. Ako ne želite ne morate na njih odgovarati. Vi ste radili u biblioteci Akademije nauka?

Poreš: Da.

Tužilac: Kao?

Poreš: Mlađi naučni saradnik.

Tužilac: Vi ste verujući?

Poreš: Da.

Tužilac: Da li vam je vera smetala da se bavite naučnim radom?

Poreš: Ne. Pisao sam članke, ispunjavao zahteve izdavaštva; da su pravila bila drugačija, pisao bih drugačije članke.

Tužilac: Znači, radili ste u skladu sa izdavačkim planom?

Poreš: Da.

Tužilac: Imate dvoje dece?

Poreš: Da.

Tužilac: Deca su vam krštena?

Poreš: Da, starija, Olja, a za mlađu ne znam.

Katukova: Zato što se ona rodila posle vašeg hapšenja?

Poreš: Da.

Katukova: Da li ste imali mogućnosti da se ispovedite i pričestite?

Poreš: Da.

Katukova: Antisovjetske Solženjicinove knjige su uticale na vaš pogled na svet?

Poreš: Da, uticale su, kao i knjige F. M. Dostojevskog, u istoj meri. Književnike ne mogu da delim na sovjetske i antisovjetske. To je sve velika ruska književnost.

Katukova: Vi delite Solženjicinove poglede na marksizam–lenjinizam?

Poreš: U opštim crtama – da.

Katukova: Kako se odnosite prema velikoj Oktobarskoj socijalističkoj revoluciji?

Poreš: Negativno. To je velika tragedija za Rusiju.

Katukova: Da li se Vaši pogledi na budućnost Rusije, takođe, poklapaju sa Solženjicinovim?

Poreš: Ne poznajem poglede Aleksandra Isajeviča na budućnost Rusije i zato ne mogu da vam odgovorim na ovo pitanje.

Katukova: Smatrate li da se socijalističko društvo moglo saglasiti sa Vašom delatnošću?

Poreš: U Ustavu SSSR–a piše da je konačni cilj socijalističkog društva izgradnja komunizma, tj. bezbožne države. Kao hrišćanin ja sam protiv takve države, i u tom smislu ja je ne podržavam. Carstvo Božije ukida komunizam.

Katukova: Vi ste radili u ime antisovjetskih interesa?

Poreš: Ja sam radio u nacionalnom interesu.

Katukova: Čijem?

Poreš: U nacionalnom interesu Rusije.

Svedočenje Sergeja Šuvalova

(Šuvalov, Sergej Jurjevič, grad Ufa, ulica Revolucije 2/20. Radnik Ufaseljmašstroja. Učio na dva Instituta: na Baškirskom univerzitetu i Pozorišnom institutu, napustio Univerzitet…)

Sudija: O čemu ste razgovarali?

Šuvalov: Razgovarali smo o religijsko–filosofskim temama.

Sudija: Vi ste izjavili da su Poreš i Ogorodnjikov vodili razgovore o monarhiji kao idealnom društvenom uređenju?

Šuvalov: Ogorodnjikov je govorio, a Poreš nije.

Tužilac: (Čita) U Oktobru 1979. vi ste izjavili: „Poreš je pozivao na rušenje sovjetske vlasti i uspostavljanje monarhije“.

Šuvalov: Ne sećam se. Bilo je to davno. To nije govorio Poreš, već Ogorodnjikov.

Sudija: Meni se čini da biste vi, kada bi na optuženičkoj klupi bio Ogorodnjikov, iskaze stavljali u usta Porešu.

Šuvalov: Ne, ja govorim istinu.

Sudija: Ali, u svojim izjavama ste tvrdili da su Ogorodnjikov i Poreš pričali o monarhizmu i da su imali svog kandidata za presto – A. I. Solženjicina.

Šuvalov: Smatram da je to govorio Ogorodnjikov, ali Ogorodnjikov i Poreš su istomišljenici.

Sudija: Znači, to što je govorio jedan mogao je reći i drugi?

Šuvalov: Da.

Sudija: (Pita Poreša) Potvrđujete li da ste govorili na temu monarhizma?

Poreš: O svačemu smo razgovarali uz čaj…

Sudija: A o monarhizmu?

Poreš: Mnogo smo razgovarali, uopšte. Razgovarali smo od jutra do mraka, skoro da nismo ni spavali. Dopuštam mogućnost da sam i o tome govorio, ali ne u smislu pozivanja na nekakvo rušenje. U izjavama svedoka Šuvalova stoji da sam ja pozivao na uspostavljanje samodržavne monarhije što je prosto neozbiljno. O monarhiji sam mogao razgovarati na duhovno–estetičkom, ali nikako na političkom nivou. Monarhijsko ustrojstvo dalo nam je dva vrhunca: 1) novi tip crkvene svetosti, 2) dvorsku kulturu, njeno najuzvišenije cvetanje i ja se, na kraju krajeva, sa simpatijama odnosim prema monarhiji.

Sudija: (Šuvalovu) Kod vas su se Ogorodnjikov i Poreš sklanjali radi razgovora?

Šuvalov: Da, imali su svojih problema.

Sudija: Čime ste se bavili ta četiri meseca? (Šuvalov priča kako je kod Ogorodnjikova pročitao 30 brojeva „Poseva“ /ruski emigrantski časopis/. Na sudu je rekao da je pročitao 7 brojeva, u istražnom postupku 30, zatim 20. Na kraju, ostalo je 30).

Tužilac: Šta ste još čitali od antisovjetske literature?

Šuvalov: „Granice“ (teško se priseća, tužilac ga podseća – „Kontinent“) „Kontinent“, „Arhipelag GULAG“…

Tužilac: Koliko je godišta „Poseva“ bilo?

Šuvalov: Nekoliko, ali je u svakom nedostajalo po nekoliko brojeva.

Tužilac: Ko vam ih je dao?

Šuvalov: Saša mi je predložio. Stajali su kod njega na stolu.

Tužilac: Na „Glasu Amerike“ bilo je reči o vama. Kažite nešto o tome.

Šuvalov: Jedne letnje večeri došao je kod mene Borja Razvejev, pozvonio mi na vrata i reko da govore o meni na radiju. Uključio sam radio i čuo kako pričaju o tome da sam isteran sa Instituta zbog svojih verskih ubeđenja. Otišao sam do Ogorodnjikova i protestovao zbog toga. Pitao sam ga da li je on poslao taj prilog. Rekao je da jeste i da će mi to koristiti.

Tužilac: U istražnom postupku pisali ste da vas je Saša podvrgao propagandi.

Šuvalov: Da, on je to činio, uticao je na moje poglede, davao mi da čitam antisovjetsku literaturu.

Tužilac: I hteo da vas učini antisovjetom?

Šuvalov: I hteo da me učini antisovjetom. Sudija: Vi verujete u Boga?

Šuvalov: (Neuverljivo) U ovom trenutku o tome ništa ne mogu da kažem…

Iz svedočenja Olega Ohapkina

(Ohapkin, Oleg Aleksandrovič, rođen 1944, Lenjingrad, ulica Tambasova 27/44. Radi kao majstor za plinske kotlove.)

Ohapkin: (Porešu) Hristos voskrese!

Poreš: Vaistinu voskrese!

Sudija: Zašto gledate optuženog? Imaćete puno vremena da ga se nagledate. Gledajte u mene. Znate li optuženog?

Ohapkin: Da. To mi je najbliži prijatelj poslednjih godina.

Sudija: U kakvim ste odnosima sa njim? U dobrim?

Ohapkin: Da!

Sudija: Kažite šta vam je poznato u vezi sa delima optuženog Poreša?

Ohapkin: Sa V. J. Porešom upoznao sam se početkom 1976. Znam ga kao čoveka punog etičke lepote, duboko verujućeg, čistog, časnog, veoma obdarenog. Čini mi se da on nije samo darovit filolog, istoričar književnosti, već nesumnjivo poseduje i književni dar.

Te osobine najviše su me i privukle njemu. Zanimao me je njegov stvaralački i književni razvoj, kao i način na koji bi kroz naše druženje mogao da mu pomognem, ispravljajući njegove književne pokušaje stoga što sam od njega stariji i po godinama i po književnom iskustvu. Toliko smo se zbližili da smo čak zajedno iznajmljivali stan u Crvenoj ulici. Kod nas nije bilo tajni, znao sam kakvim se on stvarima bavi, znao sam sve njegove zanose, i sada pamtim sve naše razgovore u kojima nikada ništa nije bilo nekorektno u odnosu prema državi.

I do sada sam njegov istomišljenik u svemu, a naročito kada su u pitanju naša pravoslavna ubeđenja. Ja sam lično duboko verujući od detinjstva, i imao sam predanjsko pravoslavno vaspitanje. U svog prijatelja imao sam toliko poverenja da sam ga zamolio da krsti moju ženu (Jelenu Ohapkinu) i da bude dever na našem venčanju. Po ruskom pravoslavnom predanju okumio sam se sa njim i on mi je sada rod…

1. avgusta 1979. u mom stanu bio je pretres, a nakon pretresa sam uhapšen i odvezen u tužilaštvo u ulicu Jakuboviča; odatle sam otpušten sa obavezom da se odazovem pozivu istražnih organa. U popisu sa pretresa nalazila se „literatura klevetničkog sadržaja, koja izlaže poruzi državno i društveno ustrojstvo“. Na kraju su mi vratili oduzetu literaturi i pisaću mašinu; nisu mi vratili samo jedan broj „Vesnika RSHD“. Ne pamtim da sam ikoga klevetao, niti da je to činio moj drug Poreš, niti njegovi drugovi sa Seminara.

Mi smo ljudi verujući, i pre svega bojimo se Boga, a ne zemaljske vlasti. Naše delo je čisto, u njemu klevete nema.

Vladimir Putin vrća vrednosti pravoslavnja u rusku stvarnost – Foto:Princip

Odbrana Vladimira Poreša

U istrazi i tokom suđenja nisam poricao činjeničnu stranu dela za koje sam optužen. Međutim, ne slažem se sa ocenom moje delatnosti i motivima koji mi se pripisuju. I u istražnom postupku i ovde, na sudu, ne jednom sam tražio da se dokumentuju kvalifikacije pojedinih dokumenata i materijala da su „klevetnički antisovjetski“. Gde i u čemu su oni antisovjetski u zaključku optužnice nije pokazano. Postoji samo ocena tih materijala koju su dali istražni organi. Uostalom, ja kao hrišćanin ne mogu da prihvatim zadatak izgradnje komunizma, tj. bezbožnog društva – što je cilj sovjetske države – kao svoj zadatak. Država neprekidno vodi ateističku propagandu, vređajući osećanja vernika, govoreći da je vera „opijum za narod“, da je vreme da se „uništi ta gnusoba“, itd. Od samog uspostavljanja sovjetske vlasti počeo je progon Crkve. Streljani su i mučeničkom smrću postradale hiljade sveštenika: ti Mučenici će uskoro biti kanonizovani, biće naslikane njihove ikone.

Da li je i to antisovjetska propaganda? Da ne govorim o posvudašnjem skrnavljenju moštiju. Godine 1963. bilo je 20.000 zatvorenih hramova. Ja sam hrišćanin i moj pogled na svet – hrišćanski i crkveni – pogled je koji sagledava svet u njegovoj punoti. Marksizam–lenjinizam, takođe, ima svoj pogled na svet koji pretenduje na punotu i koji je – teško je to osporiti – zadobio popularnost u mnogim zemljama sveta. Mi, prirodno, pored te činjenice nismo mogli tek tako da prođemo, tj. morali smo da je kritički ocenimo i osmislimo.

Tužilac me je pitao da li sam bio proganjan na radnom mestu. Na radnom mestu – ne.

Ali sam bio proganjan na ulici Mjaskovskog kada su seminaristi pohapšeni; bio sam svedok i drugih progona Seminara od strane vlasti. Meni su, zaista, dali mogućnost da se pod istragom ispovedim i pričestim, i ja sam zbog toga spreman da izrazim svoju zahvalnost. Ali, to još ne znači da u SSSR–u nema progona verujućih. U zaključku optužnice kaže se da sam ja hteo da utičem na druge. To je sasvim prirodno: čovek koji piše želi da vrši uticaj i da ubeđuje. Prema sovjetskoj vlasti imam negativan stav, ali nikada nisam pozivao u borbu, na oružani obračun, ni na trovanje vodovoda i tome slično. Iz mog pisma A. I. Solženjicinu upravo sledi da smatram da je najbolji način borbe protiv sovjetske vlasti – uopšte se ne boriti sa njom; tj. u pismu sam govorio prevashodno o stvaralaštvu, o afirmativnoj ulozi stvaralaštva, o Stvaranju sveta, o sili dogmata.

Još jednom podvlačim da je reč o Dogmatici. To što sam u pismu napisao A. I. Solženjicinu da njegove knjige vidim kao direktan poziv na delovanje, a pre svega sam mislio na duhovno delovanje, na stvaranje nove realnosti. Stoga još jednom kažem da je cilj našeg časopisa – i moj lično – ohristovljenje sveta, oslobođenje od bremena grehovne društvenosti, što potvrđuje i moje pismo italijanskim i francuskim prijateljima. U toku istrage sam vam rekao da sam se sretao sa dve Italijanke, Agnecom i Gracijelom, iz omladinske katoličke organizacije „Sabornost i oslobođenje“.

U programu te katoličke organizacije piše: „Protiv društvenog ugnjetavanja, a za duhovnu slobodu“. Ako sam ja, navodno, pozivao na obnovu kapitalizma, od čega onda treba da se oslobađaju? Otkuda potreba da se u kapitalističkoj Italiji mladi bore protiv društvenosti? Stvar je u tome što mi imamo jedan opšti cilj: boriti se protiv društvene grehovnosti sveta. Zovemo na oslobođenje od greha, od grehovnog društvenog života. Drug tužilac je u svom obraćanju govorio o tome kako su nama, preko nekih trećih lica, rukovodili nekakvi centri moći. U zaključku optužnice kaže da sam u pismu A. I. Solženjicinu pozivao da se sovjetska vlast ruši svim sredstvima. U pismu stoji: „Dragi Aleksandre Isajeviču, povežite nas, molimo Vas, sa religijskim omladinskim društvima i grupama našeg tipa u SAD ili drugim zemljama. Mi smo tolerantni prema drugim veroispovestima i imamo široka shvatanja“.

U mom pismu „Omladini Zapada“ pišem isto. Naš zadatak je stvaranje hrišćanske i nadnacionalne zajednice i novog hrišćanskog viđenja sveta. Eto, o čemu je bilo reči u pismu. U suštini, osuđen sam zbog svog shvatanja sveta. Ako je naša država totalitarna, onda priznajem da narušavam njen zakon, ostajući pri svom shvatanju sveta koje nikada nisam sakrivao i o kome sam govorio časno i otvoreno. Ne mogu da zamislim kako je uopšte i moglo da se desi da ne budem strpan u zatvor. Ono što sam činio proističe iz mojih ubeđenja. Po zakonima naše zemlje, morao bih bez glasa da sedim i da ćutim, ali Hrišćaninu nije dovoljno samo da učestvuje u svojim bogosluženjima, on ne može da se ograniči samo na takvu delatnost: nama je potreban čitav svet!

Sudija: Ali, vi sami tvrdite da niste bili progonjeni zbog vaših religijskih ubeđenja. Data vam je mogućnost da se krstite, da krstite decu, čak ste i u istražnom postupku imali mogućnost da se ispovedite.

Poreš: Da na poslu su se prema meni korektno odnosili, čak je i partijski sekretar prema meni bio ljubazan, a u zatvoru sam imao molitvenik i Bibliju; hvala zbog toga. No, to nam je malo. Nama je neophodan čitav svet.

Sudija: Šta vam je neophodno?

Poreš: Čitav svet. Nemam nameru da pokolebam socijalističku pravnu nauku u skladu sa kojom se proces vodio. Ne molim nikog za milost, jer bi to bilo suprotno mojim načelima. Građanin tužilac je za mene tražio najkraću moguću kaznu – ja bih tražio dužu – ali shvatam da bi to bila prevelika čast za mene. Ima ljudi koji su za svoju Crkvu učinili mnogo više od mene. Ovuda su prošli mnogi svedoci. Svi oni su moji prijatelji; među njima ima i verujućih i neverujućih; video sam radost na njihovim licima i bio sam radostan što ih vidim a oni su bili radosni što vide mene. U ovoj sali je neprestano vladalo osećanje radosti, bez obzira što se nalazim pod prismotrom straže. Mnogi od njih su mi pomogli čak i time što nisu sa mnom delili sva moja uverenja.

To je ta nova religijska društvenost, to su vojnici Crkve Hristove koji će za nju osvojiti čitav svet. Moji prijatelji su ti vojnici Hristovi koji će radi Njega osvojiti čitav svet. Stvaranje ove nove duhovne stvarnosti sabornog hrišćanskog shvatanja sveta zbiva se svuda i ovde, u sali ovog suda, i u tome ja vidim smisao ovog procesa. Srećan sam jer sam osuđen zbog dotičnog članka i zbog materijala za koje sam optužen.“

Posle niza žalbi višoj instanci, Volođini prijatelji su konačno bili pušteni u sudnicu. Međutim, sala je već bila prepuna dovedenih statista tako da nije bilo mesta za sedenje. Zato smo ostali da stojimo očekujući presudu. Stojeći izražavali smo ljubav i sastradanje prema Volođi, pružajući mu podršku uoči iskušenja koja su ga očekivala. „Sud dolazi!“ – i osuđuje Vladimira Poreša na pet godina strogog zatvora i tri godine progonstva… Posle čitanja presude iz sale se čuju uzvici: „Hristos voskrese!“, „Volođa, mi te volimo!“, „Volođa, ponosimo se tobom!“.

Milicioneri nas izbacuju iz sale mimo svakog protokola, potiskuju nas niz hodnik na stepenište, ali ni tu nam ne dozvoljavaju da poslednji put vidimo Volođu, guraju nas u druga hodnik i zatvaraju pred nama vrata. Svi su tu: Volođini roditelji, njegov brat i supruga, njegovi prijatelji. I odjednom iz grudi se sama od sebe izvi duši mila pesma: „Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav i suščim vo grobjeh život darovav!“

Pevamo je do promuklosti, pesma odjekuje ogromnim zdanjem Suda, stiže do stražara i garderobera. Prvi put se, možda, posle 60 godina, slobodno razliva vaskršnji poj po gradskom sudu Lenjingrada! Veru u Hrista ne mogu pokolebati nemilosrdne sudske presude, ni pretnje progonitelja!

(prevod sa ruskog: Vladimir Dimitrijević, iz: RUSKI seminar, Posev, Frankfurt, A. M. 1980, 81–101)

Vladimir Dimitrijević, pravoslavni intelektualac izložen sistemskom progonu od gej-lobija u Srbiji

Umesto zaključka

Ruska Pravoslavna Crkva je (svega dvadeset godina posle lenjingradskog suđenja nevinom Vladimiru Porešu!), na Preobraženje 2000, u obnovljenom hramu Hrista Spasitelja u Moskvi kanonizovala preko hiljadu Novomučenika i Ispovednika, postradalih od bezbožnog komunizma, na čelu sa Carskom Porodicom.

To je bilo sasvim u skladu sa rečju jednog kaluđera boljševicima u doba njihovog trijumfa: „Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos“.

Ulazeći u Viši sud u Beogradu, i očekujući zemnu pravdu od sudstva države Srbije, i to zato što sam tužen od onih koji žele da nas, hrišćane, spreče da ispovedamo pravoslavnu veru u njenoj punoti, uzdam se, pre svega, u Boga Pravde, Onoga Koji će pobediti posle svih pobednika, kao i u molitve Crkve Njegove, svetosavskih i svetolazarevskih sinova i kćeri.

A NATO falangistima, političkim homoseksualcima maskiranim u borce za „ljudska prava“, poručujem ono što je Miguel de Unamuno rekao falangistima iz doba građanskog rata u Španiji: „Vi nas možete pobediti, ali nas ne možete ubediti“.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Možete nas pobediti ali ne i ubediti

* Obavezna polja