Kada je pre nešto više od dva meseca, 7. juna, zamenik direktora za Evropu i Rusiju u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost Džon Erat dao intervju albanskom servisu „Glasa Amerike“, prilično je jasnim terminima opisao poziciju svoje zemlje u odnosu na našu, uključujući i Kosovo i Metohiju koje bi njegova zemlja da isključi iz naše. Jer, rekao je Erat, „mislim da su dobrobiti dijaloga (Beograda i Prištine) evidentne. To bi vodilo normalnijoj situaciji, članstvu Kosova u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama“.

Osim ako se u međuvremenu nije dogodio nekakav kopernikanski obrt, a takvi se događaju žalosno retko i još ređe u našu korist, ove Eratove reči, i još poneke koje je istom prilikom izgovorio (a na njih ćemo se takođe osvrnuti), pružaju nam okvir potreban za razumevanje prošlonedeljnog saopštenja zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) i iznenadnog, to jest ranije nenajavljenog susreta srpskog predsednika Aleksandra Vučića i šefa američke diplomatije Majka Pompea koji je usledio tačno nedelju dana kasnije, ovog utorka u Njujorku uz radni ručak.

SAOPŠTENJE KVINTE

Elem, upućujući nam – „građanima Kosova i Srbije“ – toplu želju da „uživamo plodove održivog mira“, naravno, tako što ćemo se saglasiti s plodovima rata koji su pre 20 godina vodili protiv naše zemlje, vlade ovih pet (agresorskih) zemalja, „ujedinjene u nameri da se postigne puna normalizacija u odnosima Beograda i Prištine kroz sveobuhvatni, politički održiv i pravno obavezujući sporazum koji će doprineti regionalnoj stabilnosti“, pozvale su „Kosovo i Srbiju da što je brže moguće obnove dijalog pod okriljem EU“, da se „uzdrže od preduzimanja koraka koji onemogućavaju postizanje sporazuma koji je neophodan obema državama u cilju postizanja širih evroatlantskih integracija i svih pratećih pogodnosti“, te da, sad ide strašno važan deo, „uklone prepreke i nastave da razgovaraju. Za Kosovo to znači ukidanje taksi koje je nametnulo Srbiji. Za Srbiju to znači prekid kampanje za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova.“

Upravo u ovih nekoliko rečenica i stoji, crno na belo i sasvim nedvosmisleno samo ako hoćemo da pročitamo ono što piše, ključ sadašnjeg trenutka koji mnogi ovdašnji analitičari kao da previđaju, valjda zaneti sopstvenim optimističkim ocenama da je, eto, nastupilo neko novo doba u kome Zapad vrši pritisak na Albance umesto na Srbe kao što smo inače navikli. Nije, jer, videsmo, pritisak nije usmeren samo na Prištinu već i na Beograd od koga se zahteva „prekid kampanje za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova“ jer je ova kampanja, ravnopravno s prištinskim taksama, okrivljena za prekid dijaloga.

Sve je ovo, još pre dva meseca, rekao i Džon Erat u spomenutom intervjuu „Glasu Amerike“, tako da je očigledan dosledni kontinuitet između stava SAD koji je on tada izrazio i ovog saopštenja Kvinte: „Važno je upamtiti da, iako su carine neposredna prepreka, uvedene su s razlogom. Kao reakcija na kampanju povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova koju Srbija vodi… Zato je važan naš savet da se carine ne ukinu u potpunosti – već da se privremeno suspenduju – kao nekakav vid testa. Da se uvidi postoji li dobra volja srpske strane. A test bi bio – odustaje li Srbija od kampanje povlačenja priznavanja nezavisnosti Kosova? Ako je tako, to ukazuje da se stvari tumače ozbiljno i to je dobar potencijal za napredak. Međutim, ako se ta kampanja nastavi, ako srpska strana ne bude iskrena u pregovorima, onda bih se založio za vraćanje carina. I situacija bi bila istovetna trenutnoj – i ništa, osim malo vremena, ne bi bilo izgubljeno.“

Delegacija SAD predvođena Džonom Eratom (levo, u sredini) sa delegacijom Prištine, 27. februar 201

NEORIGINALNA PORUKA

Na svu ovu, fundamentalnu takoreći, povezanost ukidanja taksi i ukidanja našeg lobiranja protiv (samoproglašene, ilegalne) nezavisnosti Kosova ukazivali smo već i na stranicama „Pečata“ („Račun na Ist Riveru“, broj 573), tako da barem pažljivije čitaoce našeg lista ne treba da iznenadi konstatacija predstavnika naše vlasti, poput one šefa diplomatije Ivice Dačića, da Kvintinom saopštenju ne treba pridavati isuviše važnosti „jer su to već više puta ponovljeni stavovi“.

Gotovo da je istovetan bio i komentar ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Bocan-Harčenka, koji je u seriji tvitova na srpskom jeziku poručio: „Nismo uočili apsolutno ništa novo ili ohrabrujuće u izjavi zemalja takozvane ’Kvinte’. Očigledni su svi dobro poznati pristupi. Obnoviti dijalog je moguće samo energičnim radom sa Prištinom i vršenjem pritiska na Prištinu u cilju da se ukinu takse i da se ne dopuste akcije uz primenu snage. Kakvu vezu ima pitanje uspostavljanja dijaloga, sa povlačenjem priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova? To je suveren posao drugih država, koje shvataju nesposobnost kosovske lažne državnosti, kao i to da se ona kosi sa međunarodnim pravom… Dakle, teško da ova izjava može da spada među one koje omogućuju da se kaže: ’Uradili smo sve za obnavljanje dijaloga…’ Smatramo da se unapred stvaraju preduslovi da se Beograd još jednom okrivi za neuspeh dijaloga.“

Najzad, i nemački „Dojče vele“ konstatuje da se „u samoj poruci (Kvinte) nije čulo ništa što već nije bilo rečeno u brojnim bilateralnim susretima zapadnih političara i lokalnih lidera u Beogradu i Prištini“, i citira direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije Marka Đurića koji to potvrđuje rečima da „u saopštenju nema ničeg novog za Srbiju“ i da bi „iznenađenje bilo kada bi zemlje Kvinte rekle Prištini da će da upotrebe mehanizme Cefta kako bi izvršile pritisak da se ukinu takse“.

A to se, videsmo, nije dogodilo, što nas dalje upućuje na pomisao, tek donekle ekstravagantnu ali ne i neosnovanu, da se mogućnost ukidanja prištinskih taksi zapravo koristi kao šargarepa (podsticaj, nagrada) za prestanak našeg lobiranja protiv lažne kosovske nezavisnosti, koje je izgleda ozbiljnija rabota nego što smo često svesni, pa zato toliko i smeta autorima projekta nezavisne kosovske državolike tvorevine.

NASTAVAK KAMPANJE

Imajući sve to u vidu – neoriginalnost Kvintine poruke i njene moguće motive – makar bi podjednaku pažnju trebalo pokloniti detaljima reakcije zvaničnog Beograda na akciju ovih pet zemalja. A ta je reakcija, usuđujemo se to da kažemo, ohrabrujuća, to jest ako je verovati na reč onima koji je izgovaraju, a vrlo uskoro ćemo dobiti priliku da se uverimo i na delu.

Pa tako ministar Dačić kaže da je cilj Beograda da broj zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova padne ispod polovine broja članica UN, „neću da kažem da smo blizu tog cilja, ali“ – ključni deo ove njegove izjave – „nastavićemo sa ovom politikom“, ovo uz njemu svojstven, verovatno popularan za šire narodne mase a inače suvišan, dodatak u vidu retoričkog pitanja: „A šta treba da kažemo ako neka zemlja hoće da revidira svoj stav o Kosovu, ne, nemojte da revidirate?!“

U ozbiljnijem pak tonu, dok javnost čeka zvanično saopštenje o tome da li je Togo ta 15. zemlja koja je zvanično povukla svoje priznanje lažne kosovske nezavisnosti, a spominje se da bi sličan potez mogli da povuku i Gana, Tanzanija i Somalija, Dačić je rekao i da se on kao ministar spoljnih poslova i njegov kolega Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, spremaju za glasanje o učlanjenju naše južne pokrajine u Interpol u oktobru: „Mi moramo da se pripremimo da oni ne uđu u te međunarodne organizacije.“

Aleksandar Vučić i Majkll Pompeo, Vašington, 20. avgust 2019. (Foto: Predsedništvo/Instagram)

SUSRET S POMPEOM

U onom svom intervjuu „Glasu Amerike“, a videsmo već da iz sadašnje perspektive on može da se čita i kao najava potonjeg saopštenja Kvinte, Džon Erat je, na pitanje „može li se očekivati da Vašington počne da igra značajniju ulogu“, odgovorio potvrdno: „Da, igraćemo veću ulogu. Bićemo uključeni onoliko koliko je potrebno.“

Vreme koje je Majk Pompeo ovog utorka izdvojio za Aleksandra Vučića i naš delić sveta pokazuje kako se u praksi sprovodi ova Eratova najava; i prilično sigurnim čini se zaključak da je Amerika, zaista, ozbiljnije počela da se bavi našim pitanjem nego što je to bio slučaj pre, recimo, samo mesec dana. Videćemo tek, doduše, koliki će biti intenzitet ovog angažmana. Posle sastanka Pompeo je tvitovao, uz prigodnu zajedničku fotografiju, da je imao „produktivan ručak s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o dijalogu Kosova i Srbije i srpskom pristupanju EU. Normalizacija odnosa s Kosovom ojačaće stabilnost i prosperitet Srbije, Zapadnog Balkana i transatlantske zajednice“.

Dok je Vučić, na instagramu, saopštio: „Dugo smo razgovarali o svemu, želeo je da čuje šta Srbija misli pre svega o rešavanju kosovskog problema, čini mi se da sam na najkraći i na najjednostavniji način rekao stav Srbije. Zamolio sam američku administraciju da pokuša, iako je to i dosad činila, još snažnije da utiče na kosovsko-metohijske Albance da ukinu takse, koje su nam nametnute pre godinu dana, i o tom pitanju nema sumnje da imamo američku podršku jer oni, kao i mi, smatraju da je važno da se nastavi dijalog između Beograda i Prištine.“

Relativno mnogo reči s obe strane, ali šta je zapravo ovom prilikom američki državni sekretar rekao srpskom predsedniku? Ugrubo, dve su mogućnosti. Jedna, optimistička, po kojoj mu je najavio ponudu koju bismo mogli da prihvatimo, dakle, nešto veću količinu razumevanja za našu perspektivu u vidu saglasnosti na mogućnost razgraničenja, to jest podele Kosova i Metohije, kako se spekuliše u našoj javnosti.

Druga je pesimistička i, umesto ove ponude koju bi zvanični Beograd mogao da prihvati, sve i ako je neustavna i pride suprotna Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, ovo bi bila ponuda koju ne sme da odbije – izričit zahtev da odustanemo od daljeg osporavanja samoproglašene kosovske nezavisnosti na međunarodnoj sceni. Jer nije Pompeo Vučića pozvao da bi izvršio pritisak na Prištinu da ukine takse već da bi od Vučića zatražio da učini ono što je zatražila i Kvinta u svom saopštenju.

CRVENA LINIJA

U intervjuu „Tanjugu“ premijerka Srbije Ana Brnabić prilično je neuvijeno priznala da na onu prvu varijantu, barem u načelu, nije gadljiva, rekavši da je „priznanje Kosova u sadašnjim granicama“ – „crvena linija preko koje Srbija neće preći“, premda treba primetiti da i ovde, barem teorijski, i dalje važe dve oprečne mogućnosti.

Možda je, naime, vlast zaista spremna da prizna neki (veći) deo Kosova i Metohije ako bi zauzvrat dobila išta što bi mogla da predstavi kao kompromis, ali možda je i, samo, reč o pregovaračkoj taktici u kojoj nudimo ono što unapred znamo da neće biti prihvaćeno, što znači da ne dajemo zapravo ništa a pritom ostajemo za pregovaračkim stolom i izbegavamo optužbu da smo mi zatvorili vrata kompromisu.

Uostalom, šta je od ta dva, razjasniće se u relativno bliskoj budućnosti. A trenutno stvari stoje tako da smo, kazala je takođe premijerka Brnabić, „u ovom trenutku daleko od bilo kakvog rešenja“, jer „da Srbija sve izgubi, a Priština sve dobije – to nije prihvatljivo, a ni fer rešenje“.

Vratimo li se pak Džonu Eratu iz Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, a za to ima osnova i te kako, čini se da smo od rešenja daleko već i zato što su SAD poprilično udaljene od onoga što bi ovdašnja vlast možda mogla da prihvati.

Njegovim rečima, „ne može biti podele Kosova – to je bilo aktuelno još 2007. tokom Ahtisarijevog procesa kada su neki takozvani stručnjaci predlagali podelu. Tada je to bila glupost – kao i sada. Ovo sada je samo ponavljanje… Ne vidim kako bi u praktičnom smislu velika teritorijalna razmena mogla da bude prihvatljiva za obe strane. I to je ključno. Sjedinjene Države podržavaju principe OEBS-a, uključujući i teritorijalni integritet“. Osim, naravno, kada je u pitanju Srbija, no dobro, na to smo i navikli.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prima novog ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Bocan-Harčenka (Izvor: RTS)

RUSKI FAKTOR

Hoćemo da kažemo da, bez obzira na neosnovani optimizam koji se širi po srpskim medijima u vezi s mogućom promenom američkog stava, postoji mnogo više osnova za neugodan zaključak da se njihov stav ipak nije promenio, ali i da su na njemu počeli da insistiraju nešto žešće nego ranije.

No to ne znači i da je naša bitka zbog toga unapred izgubljena, uostalom, nije bila izgubljena ni pre dvanaestak godina, u vreme pregovora kojima je rukovodio spomenuti Marti Ahtisari, kada je opšta međunarodna situacija bila kudikamo do znatno nepovoljnija po nas nego što je danas. A to nam je u ovoj situaciji naročito značajno već i zato što samoproglašena kosovska nezavisnost, na kojoj Kvinta insistira, jednostavno ne može da bude legalizovana bez ukidanja/zamene Rezolucije 1244, a to je nemoguće bez pristanka svih članica Saveta bezbednosti koje imaju pravo veta.

S tim u vezi, ruski ambasador Bocan-Harčenko je, predajući krajem prošlog meseca akreditive prilikom svog dolaska u Beograd, istakao da „Srbija može da računa na čvrstu podršku Rusije u očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta, uz poštovanje Rezolucije 1244 i međunarodnog prava“, a i posle toga je, u razgovoru za „Tanjug“, rekao da je dogovor moguć „ako svaka strana traži kompromis i ima želju da uzme u obzir interes druge strane, i ako postoje dobronamerno međunarodno posredovanje i pomoć, uravnoteženi i utemeljeni na međunarodnom pravu – Rezoluciji 1244“.

A i povrh toga se američki Radio „Slobodna Evropa“ bavi istragom „ruske veze u navodnom povlačenju priznanja Kosova“, nalazeći da je barem šest od ovih petnaestak država koje su povukle priznanje Kosova, pre tog prosrpskog čina, sklopilo neku vrstu sporazuma s Rusijom…

Možda je to i puka slučajnost, no u svakom slučaju naravoučenije je jasno koliko i nesumnjivo. Od saradnje s Rusijom nam zemlja zasigurno neće postati manja nego što je sada. A što se Zapada tiče, pa, kao i dosada, nema mesta naročitim nadama, jer sa Zapada ništa novo… Osim novih pritisaka, ali i to je već odavno stara vest.


Izvor: Pečat/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Na Zapadu ništa novo

* Obavezna polja