Zeljko-CvijanovicКад прва ракета падне на Сирију и видимо прве слике ужаса – пажљиво одабране на местима где знају како да нас довољно уплаше и да нас превише не узнемире – неће ту бити ничег што већ нисмо видели, многи од нас и уживо. “Nil novi sub sole” (ништа ново под сунцем), могло би се рећи, кад утисак ока не би био варљивији него икад пре. Јер ово је нешто сасвим ново, и ицрпљивање у аналогијама само нам може помоћи да погодимо центар и промашимо све друго.

1.

У нови рат Америку ће увести председник који је на то место дошао представљајући се као антипод свог ратоборног претходника и удахњујући Америци наду, изречену као обећање дубоких промена пред зидом до кога је земљу довео Буш млађи са својим “ратовима против тероризма“. Данас реченицу да “није питање хоће ли Сирија бити бомбардована, већ кад ће бити” изговара човек коме је, не тако давно, Нобелова награда за мир додељена као аванс за огромна очекивања од њега. Истовремено, министарство војске у новом америчком рату водиће Чак Хејгел, један од најубедљивијих критичара Бушових ратова у Авганистану и Ираку, редак тип у вашингтонском естаблишменту који се одважио да критикује Израел, готово једини тамошњи заговорник дијалога са Ираном – речју, можда најнератоборнији шеф Пентагона откад Америка ратује изван својих граница. Дипломатску подршку америчким ракетама и авионима предводиће вијетнамски ветеран и противник интервенционистичке политике Џон Кери, који је прошле зиме, долазећи на чело Стејт департмента, унео нешто наде у миран расплет сиријског конфликта као човек са солидном личном везом са Башаром ал Асадом. Коначно, на челу генералштаба америчке армије у сиријском рату биће генерал са четири звездице Мартин Демпси, који је, противећи се директном мешању у рат, дао забрињавајући предрачун, тврдећи да ће за ту авантуру требати „стотине сценарија, хиљаде војника и милијарде долара“.

Никад више голубова на врху Америке, никад мање подршке за неки рат међу Американцима, и никад ратоборнија Америка. Како је то могуће?

2.

Одговору би се могао обрадовати само неко попут Ивице Дачића, коме се не може приговорити да мање води Србију него што Обама и његови изабраници воде САД. Ради се о томе да Америку у нови велики рат и нови велики злочин мање него икад води њен политички врх, што, наравно, не умањује његово учешће и у рату и у злочину, па самим тим не умањује ни његову одговорност. Видљивије него икад пре, Америку у рат води њена мрачна моћ, центри одлучивања којима тај мандат није дао амерички народ.

Читалац ће рећи да то и није толико ново и да је та мрачна моћ – коју неки називају војно-индустријским комплексом иако је то мало редуковано гледање на ствари – Америку, по своој прилици, водила и у претходне ратове. То је тачно онолико колико је тачно да смо за америчке злочине у Авганистану и Ираку негде знали и пре Викиликса, али нам их је Џулијан Асанж учинио видљивим, као што смо слутили размере контроле интернета и рађање једне тоталитарне силе и пре Едварда Сноудена, али нам је само он то учинио јасно видљивим. Једнако томе, сиријски рат чини видљивијим оних америчких “један одсто”, који и започињу ратове и истовремено чисте рачуне својих грађана. И чини их видљивијим не само нама већ и за тих америчких “99 одсто”, омраженијих у остатку света више него икад у историји те државе.

britanski-parlament

Та видљивост јесте важан аспект продубљивања западне кризе, која због Сирије постаје јаснија чак и пре прве ракете која је пала на ту несрећну земљу. Та криза данас се очитује и у побуни британског парламента, који је одбацио предлог Дејвида Камерона за учешће у рату те земље, која је од 90-тих до данас чешће наговарала Америку да уђе у ратове него што је покушавала да је од њих одговори, а да је дезертирала, као сада, није никад. Иако нисам сигуран да ће Лондон остати на тој позицији, иако је Оланду пошло за руком да буде већи Саркози од Саркозија, Америка је на вратима Сирије усамљенија него икад. И то у пошто је у Либији Обама пронашао чаробну формулу како да у исто време буде и миротворац и ратоносац, тако што његова земља, бар за онај варљиви утисак ока није била у првим редовима агресије, него су тамо за њу трчали други. Наравно, и овај пут Обама ће покушати да пронађе “средње решење” планирајући органичене ударе, који би требало да преокрену стање на терену у корист сиријских побуњеника. Али као што не може да зна где ће ствар отићи после прве ракете на Дамаску, још мање може да зна где ће отићи после петхиљадите, док му ситуација после првог обореног америчког авиона може бити само у мрклом мраку.

А све то јесте једна сасвим нова ситуација, која упућује на то да ће унутрашњи отпори на Западу агресији на Сирију имати потенцијал да буду највећи још од Вијетнамског рата, и то са веома непредвидивом политичком артикулацијом, консеквенцама и расплетима.

3.

Други нови моменат јесте тај што је све претходне америчке ратове – од Пустињске олује до Либије –америчка мрачна моћ водила уз чисто осећање сопствене супериорности, које се на терену претварало у неку врсту изразитог мисионарског комплекса. Тај комплекс биће присутан и у рату у Сирији, али овај пут нечист, први пут контаминиран самосвешћу о америчкој слабости или, боље речено, опадајућој снази.

Јер, док притискају Обаму да упали моторе над Сиријом, амерички сенатори гласаће о закону којим ће још једном повећати дозвољену висину огромног америчког дуга. Та контрадикција мисионара опадајуће снаге сужава америчке опције, макар утолико што Вашингтону намеће свест о томе да, ако не удари данас, сутра већ може бити касно јер ће се клатно америчке немоћи још више приближити својој амплитуди.

bashar_al_assad 1Зашто је то ново и важно? Зато што, улазећи у сукобе вођени свешћу о сопственој супериорности, пред собом можемо да видимо границе докле је могуће и докле је смислено ићи. Сукоби у које нас воде и слабост и сазнање да ћемо сутра бити још слабији чине од нас неку врсту Пепељуге – која има свест о својој чаролији, али и свест да у једном часу од те чаролије неће остати ништа, и да принца може освојити до поноћи или никад. Тај раскорак јесте нека врста панике која нагриза нашу тренутну супериорност и, смањујући рационалност наших процена, претвара нас у крчаг који иде на воду док се не разбије.

Тај дуализам редукује и најосновније америчке опције – она више не може назад, и она мора напред до краја – и на Сирију, и на Иран, и на Кину, и на Русију. Онај који не може назад и који не може да стане, није вођен идејом о добитку, већ проклетством; тај није победник ни кад је најјачи јер тај сам себи долази главе. И по томе је Сирија нешто ново, као станица са које повратка неће бити.

4.

Онај ко, вођен проклетством а не рационалном проценом, не може назад, тај својим противницима шаље једноставну и јасну поруку: да, склањајући се, ништа неће избећи.

Отуда је Србе, претучене и бомбардоване, било лако убедити да ће, склањајући се, живети боље. Па и Либијце, свет готово генетског сиромаштва који се домогао пристојног живота, још је било могуће убедити да ће им без Гадафија бити добро. Али ко данас у то може да убеди Сиријце? Ко може да им обећа ишта више од темељног покоља ако положе оружје пред башибозуком “Сиријске ослободилачке армије”? Има ли гласа тог Алаха коме ће Иранци поверовати да нису они на реду? Постоји ли иједан Кинез који не зна да ће се амерички финансијски минус закрпити само ако он за сваки произведени чип себи одвоји за принач, а остатак шаље ЈП Моргану? Има ли неког Руса а да није Наваљни који не зна да је рупа америчког дуга толика да га може зачепити само један Сибир са свим својим ресурсима?

Obama-orvelИако ће свака од тих земаља које су се нашле на америчком путу без повратка, у зависности од својих процена снаге и тактичких поставки, одабрати модел свог учешћа у сиријском рату, не може бити никакве сумње да ће свака од њих узети своје учешће. И то ће бити следећа новост сиријског рата.

И зато ће тај рат, ако довољно потраје, постати као рат из стрипа: рат Сублимираног Зла, које се у том облику појавило први пут после слома немачких нациста, и рат Сила Уједињеног Добра, које се од тог зла бране. А, ако потраје још више, тада ће се и западна цивилизација, свет многоструких идентитета, све више редуковати на идентитет пљачкашке цивилизације и тоталитарног поретка. Тај моменат ће кључно допринети да ће отпор Америци, чак и ако не буде видљив онолико колико бисмо можда желели, бити органиизованији него икад пре. Пред порукама сиријског рата и најавом дуге ледене глобалне ноћи и пас и мачка почеће заједно да спавају. Ако се разумемо.

5.

Шта ће Сирија значити за Србију? Много више него што се може прочитати у српским медијима, неупоредиво више од ћутања српских политичара о Сирији. Можда ће се већи део српске судбине одлучивати под Дамаском него што се одлучивало под Цариградом 1453. Шта ми можемо ту да урадимо? Не више од тога да се молимо за Силе Добра против Сила Зла, живо стрепећи због тога што део граница између тих сила прелази посреди нас.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Наша Сирија

* Обавезна поља