Osnovna teza ovog članka jeste da put izdaje, po logici stvari, vodi u eskalaciju nasilja. I ta eskalacija može da potraje sve do nasilnog kraja – ili same zajednice, ili pak onih koji su je izdali.

Ovo, naravno nije poziv na nasilje. Ovo je još jedno upozorenje, ali i apel. No nemam previše iluzija da će ono imati efekta. Kad Bog hoće nekog da kazni, on mu najpre uzme pamet.

Slobodan Antonic,politicki analitcar 11.12.2005. foto:A.Andjic* * *

Prvo hoću da raščistim jedno metodološko pitanje. Kada sam pre naprednjačkog dolaska na vlast upozoravao (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10…) da je SNS jedna velika prevara patriotskih birača i patriotskog javnog mnenja, osnovni protivargument ovim upozorenjima glasio je: kako to Antonić može da zna, ako SNS do sada nije bio na vlasti? (u ozbiljnu protivargumentaciju, naravno, ne računam propagandno halakanje prevrtljivih vidovnjačkih masnokopitara).

Iako budućnost neke stranke ili politike nikada ne možemo znati sa izvesnošću, ipak postoje pokazatelji koji mogu nagovestiti kuda neki procesi vode. Pošto sam kod SNS, u razdoblju 2008-2012, konstatovao:

– da im je program besadržajan i uopšten (što otvara mogućnost neodgovorne politike);

– da najavljuju nastavljanje vazalske (DS) politike prema EU;

– da odlaze na ritualna poklonjenja u `Vašingternu`,

– da ih imperijalni mediji u Srbiji neobično štede,

– da im je kadrovska ponuda loša (pošto Vučić rasteruje potencijalne konkurente),

– da su mediji pod njihovom kontrolom jednako lažljivi kao i oni „žuti“ ili imperijini,

– da su Nikolić i Vučić po politici i retorici bliže DS-u nego DSS-u (dok je raspoloženje SNS birača obrnuto), zbog čega će SNS vladajuću koaliciju – naravno, ako im ambasadori to dozvole – pre praviti sa G17, SPS, ili čak LDP, nego sa DSS,

– da Nikolić i Vučić svojim EU-mantranjem prevode SNS birače iz evroskeptika u evrofile.

Zbog toga sam zaključio:

– „da će se DS i SNS nadalje još žešće utrkivati ko će vernije i prilježnije da sprovodi `evropsku agendu`“,

– da „Brisel i Vašington zadovoljno trljaju ruke – jer su prilike u Srbiji tako lepo udesili da na predstojećim izborima, u obe glavne varijante, oni pobeđuju“.

– da, kada je reč o DSS, SRS i Dverima, i pored svih mana, „u poređenju sa žutima i naprednjacima ove stranke su pravo oličenje razuma i moralnosti“.

Nikolic Vucic kurir_670x0

Na kraju sam upozorio:

– da ne treba nasedati na SNS propagandu nije važno kakvi smo, važno je samo da ovi odu (jer ćemo „onda, 2013, zakukati da smo izigrani, kao što smo to već učinili 2001“),

– da je na delu „kvazipatriotska hajka na svakog ko se usudi da kaže i jednu reč na račun naprednjaka“, u čemu se posebno ističu razni vidovnjački kriptoanalitičari koji „obavljaju funkciju zastrašivanja, tipičnu za šibicarske kompanjone; jer, dok glavni šibicar vara žrtvu, njegovi pomoćnici, umešani u publiku, galamom, psovkama i pretnjama nastoje da ućutkaju svakog ko se usudi da upozori na prevaru“,

Ali, nisam samo ja na sajtu NSPM pisao o „naprednjačkoj velikoj prevari“. O tome je mnogo pisao i Đorđe Vukadinović (i zbog toga, kao i ja, bio izložen silnim napadima i uvredama), kao i neki drugi autori na ovom sajtu koji su blagovremeno upozoravali da, kada je o SNS reč,

„ne treba čekati da dođu na vlast da bi se znalo da, ovakvi kakvi sada jesu, oni mogu samo da nastave da izdaju. Još jedna prevara je na političkom dnevnom redu. Boris nam je obećavao „i EU, i Kosovo“, a dao nam je kapitulaciju od 9. septembra i sramotu od 10. oktobra. Ovi nam čak ništa ni ne obećavaju. Ko zna tek kakvu kapitulaciju od njih možemo da očekujemo…“.

I tako je došla Briselska kapitulacija. I naprednjačka normalizacija izdaje. Simptomi su se razvili u bolest. A NSPM publika, koja je bila dovoljno razborita da sasluša upozorenja o postojanju indikatora (simptoma) koji mogu da dovedu do razvoja u neželjenom pravcu, dobila je još jednu potvrdu koji analitičari, intelektualci, patriotski portali i časopisi neguju analitičko poštenje i intelektualnu odgovornost, a koji su pak najobičnije sredstvo partijske propagande i „zavođenja za Goleš planinu“.

* * *

Da vidimo, sada, koji to simptomi u sadašnjoj SNS politici mogu najavljivati put u nasilje.

Prvo, suspenzija Ustava. Do nje dolazi onda kada vlada učini neustavni ugovor, ili donese neustavni akt, a Ustavni sud se, zbog straha od vlade, ne usuđuje da bilo šta kaže. Time se ceo Ustav praktično stavlja van snage, a vlada – i njen najmoćniji čovek – postavljaju se iznad (ili umesto) Ustava. Jednom otvorena breša političkog voluntarizma dovešće do postepene supstitucije celog ustavno-pravnog sistema neograničenim oligrahijskim ili čak cezarističkim decizionizmom.

Drugo, voluntarističko izigravanje zakona. Najnoviji primer je raspuštanje severnokosovskih opština. Iz dokumenta o raspuštanju koji je objavljen na našem sajtu lepo se vidi da je formalni zakonski osnov ove odluke član 85 Zakona o lokalnoj samopuravi. A on glasi: „Skupština jedinice lokalne samouprave može se raspustiti ako: 1) skupština ne zaseda duže od tri meseca; 2) ako ne izabere predsednika opštine i opštinsko veće u roku od mesec dana od dana konstituisanja skupštine jedinice lokalne samouprave ili od dana njihovog razrešenja, odnosno podnošenja ostavke; 3) ne donese statut ili budžet u roku utvrđenom zakonom“. Pa koji od ova tri slučaja je na delu u severnokosovskim opštinama? Nijedan! Posredi je čist politički voluntarizam. Ali, naši veliki mediji na ove i druge nezakonitosti ne reaguju. Oni se poštovanja Ustava i zakona sete samo onda kada su ugroženi interesi njihovih vlasnika (ili kad im za to neko plati). No sutra će i sami kusati produkt svog današnjeg muljanja.

skupstina-srbije-mmilankovic

Treće, izigravanje parlamentarizma. Ni u Miloševićevo vreme poslaniku se nije oduzimala reč samo zato što je upotrebio reč „izdaja“, niti je bilo slučajeva falsifikovanja rezultata glasanja o vladi. Naprednjačka vlast, očigledno, poštuje parlamentarizam samo dok on ima čisto fasadnu funkciju. Ali, kad se u skupštini konačno začuje suštinska kritika njihove politike, ili kada treba održati iluziju o velikoj podršci njihovoj vladi, nestaju svi skrupuli i brzo se prelazi na brutalno ućutkivanje i falsifikovanje. I opet, to nije javni problem za naše „velike medije“.

Četvrto, zaoštravanje neoliberalne ekonomske politike „uzmi siromašnom i daj bogatom“. Kad razgrnete sve one odvratne neoliberalne frazetine o „liberalizaciji radnog zakonodavstva“, „bolnim rezovima u ekonomiji“, „reformi poreskog i penzionog sistema“ i „prestrukturirnju javnih preduzeća“, dobićete smanjenje poreza na rad poslodavcima (kapitalistima) i prebacivanje poreskog tereta na zaposlene (pre svega na srednji sloj), donošenje najrestriktivnijeg zakona o štrajku u regionu, prodaju strancima poslednjih zdravih državnih firmi (poput Telekoma i EPS-a), novo državno zaduživanje kod stranaca i slično. Novi ministar finansija je, kako je to lepo primetio Stefan Karganović, samo „još jedan `ekonomski ubica`“, koji „ne dolazi da donese nove spasonosne ideje, nego da ispali finansijski `coup de grâce` u potiljak polumrtvoj Srbiji“. To će, razume se, povećati socijalne tenzije i izazvati konflikte. Ali, naprednjaci se uzdaju da će tu stvar kontrolisati što preko svojih sindikalnih ili drugih maketa (setimo se samo „Pokreta radnika i seljaka“), što preko hipnotizerskih medija. Dokle?

Peto, vazalstvo Srbije u odnosu na Vašingternu dostiglo je komične razmere. Srbija se ne usuđuje da zauzme stav o Siriji „dok ne dobije pismena uputstva iz Brisela“, za najvažnije vladine savetnike se dovode šampioni internacionalne korupcije i spekulativnog kapitalizma, iz vlade se odstranjuju čak i najbenigniji protivnici kolonijalne (drugosrbijanske) kulturne politike, a ambasadori Vašingterne nam naređuju da „obezbedimo uslove za miran i ugodan Prajd“ – bez ikakvog protesta sa naše strane! Čak i najoštriji kritičari prethodnog režima danas sa čuđenjem primećuju da „Vučić Zapadu odrađuje sve što Tadić nije hteo“. Da li neko u Vladi misli da svi ti uvredljivi i ponižavajući potezi mogu biti duže povlačeni, a da se još više ne pojačaju ionako već dovoljno nagomilani ogorčenost i frustriranost Srba?

Ujedinjena-srpska-opozicija

I šesto, na delu je opasna slabost opozicije. Da je opozicija slaba, to ne treba posebno dokazivati. DS, URS i LDP su postali čisti obsolete things (zastarele stvari), jer su im naprednjaci preuzeli program i politiku (i, naravno, gazde), pa su izgubili stvarni razlog postojanja; a DSS je prosto pacifikovan (čitaj: kupljen) pukim nagoveštajem koalicije sa SNS u Beogradu. No takva situacija je opasna za demokratiju. Slaba opozicija ne ograničava vlast, koja onda maksimalno širi granice svoje samovolje. A razobručenu vlast moguće je vratiti u institucionalne okvire samo građanskom mobilizacijom ili kontra-nasiljem. Tako se otvara još jedno polje političkog rizika.

* * *

Ukratko, izdaja je za ustanove normalnog društva poput kancera. Naprosto, ne možete „samo malo“ suspendovati Ustav, izigravati zakone, kontrolisati i korumpirati medije, ustupati narodnu/državnu imovinu strancima… – da biste se, onda, po „obavljenom poslu“, vratili u „normalne okvire sistema“.

Izdaja je pošast koja se širi na ceo organizam, razarajući strukture i nadomeštavajući funkcionalne sklopove zloćudnim vezama. Ona počiva na nasilju prema osnovnim normama zajednice (Ustavu i zakonima), a to nasilje ne može biti „kontrolabilno“ i „lokalizovano“. Pošto normu zamenjuje samovoljom, izdaja nužno razara ustavnost i zakonitost, parlamentarizam i demokratsku javnost, zamenjujući ih razobručenom ličnom vlašću, partijskim interesom, klijentelizmom i, naravno, korupcijom.

Na tom putu zapravo jedno vuče drugo. I taj se „posao“ može samo jedno vreme pokrivati popularnošću cezara. Ali, cezarizam je uvek bio nestabilni autoritarni sistem: što se popularnost cezara smanjivala, to je moralo rasti nasilje autoritarne vlasti. U jednom trenutku, količina nasilja potrebnog za održavanje autoritarne vlasti postajala je prevelika za dotično društvo. Tada bi talas građanskog otpora srušio cezaristički režim.

vucic-rukaDa je eskalacija nasilja realna opasnost za ovu vlast oseća i njen glavni nosilac. Njegovo vajkanje o tome kako „zna svoj narod i zna kako će skončati“ nije samo još jedno u nizu naprednjačkih prenemaganja. (Ako će se po nečem specifičnom zapamtiti ova vlast, onda je to baš ta, nepodnošljiva količina javnog prenemaganja). Jer, kao što prošli put rekoh, „on odlično zna šta čini“, on zna koje mogu biti konsekvence takvog činjenja. I dok jedan deo našeg Miladina arogantno demonstrira kako potpuno kontroliše sistem (čega su svedoci njegovi neposredni stranački saradnici), drugi mu se deo boji šta će biti s njim kada jednom „završi posao“ – ili kad prosto izgubi zaštitu Imperije.

No nasilni kraj jednog režima (ili njegovih nosioca) nije nešto što se jednoznačno može predvideti na sredini političkog (istorijskog) razvoja te vlasti. Tada još uvek postoji mogućnost zaokreta. Ali, ima jedna tačka u kojoj logika sistema postaje toliko jaka da nadvladava volju aktera – ma koliko neko moćan bio. Ako sistem počiva na eskalaciji nasilja, postoji tačka u kojoj tu eskalaciju više niko ne može zaustaviti.

Srećom, ta tačka još nije distignuta. Ali, ne bih se smeo zakleti da se već u narednom periodu ta tačka neće početi nazirati.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nasilje i izdaja

* Obavezna polja