Jakub Ksaver Tician je štampao „Gramatiku gornjolužičkog jezika“ 1679. godine, daleko od srpske domovine, u Pragu. Srpski jezik je zvao „vendskim“. Bila je to prva gramatika lužičkih Srba koja je opstala do danas. Na sramotu nemačkih luteranskih junkera koji su činili sve da zatru srpsku književnost i jezik tokom XVII i početkom XVIII veka, Jakub Ksaver Tician je bio rimokatolik i to jezuit. Šta više, učestvovao je u ratu protiv Osmanlija i poginuo pod Beogradom 1693. godine boreći se za oslobođenje južne Srbije, naše otadžbine. Ticianova gramatika je postala osnov razvoja kasnijeg srpskog gornjelužičkog književnog narečja, a rimokatolici od tog doba polako i sve sigurnije zauzimaju značajniju ulogu u razvoju književnosti i kulture lužičkih Srba.

Prvu srpsku tipografiju je osnovao tek 1721. g. Jan Bogumil Fabricius u gradu Hoćebužu (Cottbus) i uprkos pruskoj zabrani uspevao da štampa knjige na srpskom jeziku.

Iste 1721, g. je u Budišinu Jurij Gavštin Svetolik izdao prvi poznati nam latinsko-srpski rečnik, a 1728. godine je izdata Biblija na gornjolužičkom narečju.

Jan Bogumil Rihtar je 1730. g. izdao knjigu koja je sadržala etnografsku građu o Gornjoj Lužici, doduše na nemačkom jeziku.

Tek 1728. g. je otvorena „Lužička seminarija“ (zvana je i „Srpska seminarija“, ali to je bio samo kolokvijalni, nikad zvanični naziv), prva škola među Srbima koja je radila do 1922. g. Ta škola nikada nije imala suštinski značaj za obrazovanje lužičkih Srba, već je tu ulogu ipak imala jedna Gimnazija u Pragu, „Lužička seminarija“ van domovine u kojoj se obrazovala većina srpskih pisaca i pesnika od početka XIX veka. Ta činjenica pokazuje činjenicu da severni Srbi u svojoj domovini nisu mogli da se obrazuju u svom vlastitom duhu i kulturi pod vlašću nemačkih luterana, u uslovima dominacije njihovih vrednosti.

Tokom Sedmogodišnjeg rata (1756—1763) Saksonija je ratovala protiv Pruske, pa su mobilisani Srbi uvaljeni u novu nevolju, jer su ratovali jedni protiv drugih u dve neprijateljske vojske. Lužica je u ovom ratu užasno stradala.

U teško doba progona i obespravljenosti Srba, veliku pomoć im je tokom XVIII veka pružao narodni čovekoljubac i advokat iz Saksonije, Srbin Jan Mihal Budar.

Vinjeta Srpskog propovedničkog društva iz Lilpsika, čije srpsko ime su ukinuli nemački luterani

SRPSKO PROPOVEDNIČKO DRUŠTVO

Što se tiče srpskih luterana, na univerzitetu u Lipsiku su osnovali Srpsko propovedničko društvo (SPD). Njegov prvi predsednik Jan Kžesčan Avgust Kocor, zatim prevodilac Jan Vencelj, Jan Rinč i lingvista Jan Zalomon Frencel (sin Salomona Boguhvala Frencela) izdali su na Univerzitetu u Lipsiku „Lipske novine i obaveštenja“ (Lipske nowizny a wšitkizny). Bile su to prve srpske novine i izašle su 1766. godine u dva broja. Matica srpska u Budišinu čuvala je pažljivo ove najstarije dragulje srpske publicistike, ali su oni nestali u vihoru Drugog svetskog rata.

Član SPD je bio i Jurij Mjenj, koji je štampao svoje propovedi, poeziju i prozu na srpskom jeziku. Bio je osnivač pesničkog kružooka u SPD. Njegov sin je bio ranije pominjani srpski pesnik Rudolf Mjenj.

 

Godine 1790. je društvo u Lajpcigu izdalo prvi redovan mesečni časopis na srpskom jeziku: Mesečnik za pouku i utehu (Mesačne pismo k rozwučenju a wokřewjenju) na inicijativu studenata Jana Avgusta Janka i Karla Boguslava Šeraha.

SPD je do kraja XVIII veka postalo toliko ugledno da su i nemački luterani iz Lužice postajali njegovi članovi. Nemci su u to doba često Srbe prikazivali kao ubogi i nepismeni narod kojeg treba iskoreniti. Upravo je takvim Nemcima zasmetalo srpsko ime u naslovu društva čim su se odomaćili u njemu. Pokazalo se da nemački luterani učlanjeni u SPD nisu bili iskreni prijatelji Srba. Nemački članovi društva su 1809. godine naprosto izbacili iz naziva SPD reč srpsko i nazvali ga „Lužičko propovedničko društvo“ (LPD). Time je nemačko luteranstvo prema Srbima pokazalo novi način svog neprijateljskog rada. Umesto ogoljenog nasilja, upotreblili su podmuklost i prevaru. Ova dva načina rada protiv Srba će od tada naizmenično menjati, uvek u istom cilju – zatiranju Srba, njihovog jezika, pismenosti, kulture, istorije i imena.

Ipak, Srbi nisu ostali malodušni. Dabit Boguver Glovan je objavljivao na srpskom jeziku propovedi i crvkene pesme.

„Srpski razgovor i kurir“ Jana Boguhvala Dejaka i „Tiždenska novina“ Handrija Zajlera

NASTANAK REDOVNE PUBLICISTIKE SEVERNIH SRBA

Jan Boguhval Dejak je 1809-1812. g) je izdavao novine Srpski razgovor i kurir (Serbski powědar a kurěr) u kojima se javno suprotstavio germanizaciji Srba.

Handrij Ljubenski i Bedrih Adolf Klin su unutar LPD osnovali sopstveno odeljenje pod nazivom „Sorabija“ koje je srpskoj kulturi dalo pisce i pesnike Handrija Zajlera i Henriha Avgusta Krigara. Njih dvojica su od 1826. do 1828. izdavali magazin Srpske novine (Serbska nowina). Zatim je značaj LPD opadao sve do potpunog iščezavanja društva društva 70-tih godina XIX veka, ali su u njemu ipak stasali velikani srpske kulture kao što su Jurij Brosk, Arnošt Muka i Viktor Šulce.

 

Jan Šindlljar je 1813. godine izdao „Mali nemačko-vendsko-poljsko-ruski rečnik“. Iz takvog naslova je jasno kako je Šindljar očekivao da će pominjanje imena Vendi izazvati manje podozrenja od pominjanja imena Srbi.

Povremeno su štampani časopisi na srpskom jeziku. Jan Petr Jordan je 1842. g. izdavao Jutarnje novine (Jutrnička).

Handrij Zajler je u isto vreme pokrenuo nedeljno izdanje Tiždenska novina (Tydźenska Nowina) koje su izlazile redovno sve dok ih nije zabranio nacistički režim 1937. godine.


Izvor: Centar akademske reči

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nastanak novinarstva i štampe severnih Srba

* Obavezna polja