Prošle nedelje glavna vest u regionu bila je najava Aleksandra Vučića, “moćnog čoveka iz Beograda” koji već neko vreme pokriva i funkcije premijera i predsednika Srbije, kako za mandatara svoje vlade predlaže Anu Brnabić koja je žena, lezbejka i Hrvatica poreklom sa ostrva Krka.

Vest je otišla i preko granica regiona pa su se evropske i američke agencije i TV mreže zapitale – tačno onako kako je to odgovaralo predlagaču – kako to da u konzervativnoj, patrijarhalnoj Srbiji na čelo vlade dolazi žena – lezbejka? Time konzervativna Srbija koja još uvijek nosi epitet ili brend “loših momaka” iz balkanskih ratova devedestih, patrijarhalna sredina par excellance, kako u svom etosu tako i mnogo važnije u svom mitosu, u kojoj popovi vrlo konzervativne Srpske pravoslavne crkve vode, ako ne glavnu, a ono vrlo važnu reč, bira jednu mladu ženu, javno deklarisanu lezbejku, za svoju buduću premijerku.

No, šta se krije iza toga?

Izbor žene, lezbejke i još Hrvatice poreklom za njegovog mandatara trebao bi ponajpre zadovoljiti Zapad i udariti poslednji ekser u perceptivni kovčeg nekadašnje Vučićeve biografije. U tom “ludilu”, kako su ga nazvali njegovi politički neprijatelji u Srbiji, očigledno je da ima sistema.

Izuzetno je to lukavo smišljen potez. Upravo s atributima Ane Brnabić koji Vučiću koriste da se na perceptivnoj ravni on dodvori (opet) Zapadu, ona postaje i ponajbolji mandatar ili budući premijer, u njegovim unuttrašnje-političkim ciljevima stvaranja jednog novog apsolutizma u Srbiji, u kome on neće biti više premijer ili “samo” predsednik, nego “Gospodar Vučić”, kako je to možda, jednom ili više puta, zacrtala njegova nezajažljiva politička ambicija, dok je prolazio beogradskom ulicom koja nosi taj naziv.

Vučić zna da upravo kao žena, lezbejka i iz porodice starosedelaca s hrvatskog ostrva Krka, Ana Brnabić nikada ne može stvoriti političku bazu koja bi ga ugrozila, upravo onako kako je on ugrozio i pre neki mesec u penziju poslao svog ključnog političkog partnera Tomislava Nikolića s kojim je 2009. i stvorio partiju koja ih je dovela na vlast.

Još u leto 2009. u seriji intervjua za podgoričke Vesti i beogradski Blic izjavio sam kako je ovaj dvojac, na nagovor tadašnjeg Tadićevog koordinatora obaveštajnih službi Srbije i šefa njegovog kabineta Mikija Rakića, odlučio da se odvoji od Šešelja i uz pomoć novca “duvanske mafije” koju je tada predvodio Stanko Cane Subotić, formirati svoju partiju, kojom će jednog dana preuzeti svu vlast u Srbiji.

Još sam tada najavio kako će tim novcem Subotić, koji je tog trenutka bio na Interpolovoj poternici, koju je raspisala Tadićeva policija i tužilaštvo, kupiti svoju slobodu i brisanje iz kriminalnih evidencija u Srbiji, onog trenutka kada ovaj dvojac dođe na vlast. Tako se i dogodilo. Priču je prošle nedelje ponovo aktuelizovao beogradski politički tabloid Kurir, njemu odavno nenaklonjen, podsećajući Vučića kako je i uz čiju pomoć došao na vlast.

U međuvremenu vredi podsetiti kako me je zbog mog svedočenja na suđenju ubicama Ive Pukanića, osnivača i tadašnjeg vlasnika Nacionala (kome je ovo hiljaditi broj), na kojem sam, upravo direktno na sudu u Zagrebu optužio Subotića i duvansku mafiju za to sramno ubistvo, počinjeno u oktobru 2008., Subotić tužio pred visokim sudom u Londonu zbog izjave na tom svedočenju, izjave koje su preneli skoro svi regionalni, a Boga mi i pokoji značajni svetski medij.

Subotićevi advokati ohrabreni uspesima takozvanog “libel” turizma koji je, do mog suđenja, omogućavao ljudima sa svih strana sveta da tuže i uglavnom dobiju višemilionske iznose u britanskim funtama za klevetu te time operu svoje biografije, očekivali su siguran uspeh. Suđenje je trajalo više od tri godine.

Za to vreme Subotić je otkupio jedan opskurni beogradski info portal E-novine na kome je besomučno, prevodeći te tekstove na engleski i francuski jezik, u feljtoniziranoj seriji tekstova, iz dana u dan blatio upravo mene, izmišljajući razne, fantazmogorične priče, uglavnom iz pera Vladimira Bebe Popovića, samozvanog medijskog eksperta koji je trebalo da bude Subotićev svedok na londonskom sudu, ali nikad se tamo nije pojavio.

Subotićeve i Popovićeve E-novine bile su preteča onoga što je kasnije predsednik Amerike Donald Tramp nazvao “fake news”. E-novine su nedavno, pod teretom dugova i optužbi drugih ljudi, ugašene.

Subotić je izgubio tu tužbu. LondonskiFenenšejl Tajms i druge novine britanske prestonice nazvale su tu presudu londonskog visokog suda “prekretnicom” u “klevetničkom” turizmu i britanskom zakonodavstvu. Kada je trebalo platiti troškove suđenja koji su nakon 3 godine došli do iznosa od 400.000 britanskih funti, Subotić se, naravno, izgubio.

Britanski sud tako je 2014. doneo novu presudu kojom se Subotić obavezuje da taj dug plati, a ako to ne uradi dobrovoljno, pod pretnjom plenidbe imovine koju ima u Francuskoj i Švajcarskoj, što će u ime britanskog suda uraditi francuski i švajcarski sudovi. Nakon tri godine, prošle nedelje na račune mojih advokata prispelo je 600.000 švakcarskih franaka jer su osnovnom iznosu pridodate i kamate te je to, siguran sam, naljutilo Subotića koji sada uživa ugled jednog od boljih Vučićevih prijatelja u Srbiji.

Svega nekoliko dana kasnije u jednim novinama kojima je vlasnik, Goran Veselinović, Vučićev kum, objavljen je intervju s notornim kriminalcem, osuđenim ubicom Sretenom Jocićem koji se odaziva na kodno ime iz podzemlja Joca Amsterdam. U tom intervjuu mene optužuje za više ubistava počinjenih u Beogradu i Srbiji devedesetih godina, za navođenje NATO-ovih aviona u bombardovanju Srbije 1999. koje sam, po Jocićevoj priči, upravo ja – to zna eksluzivno Jocić – dogovorio na londonskoj konferenciji s Robinom Kukom, tadašnjim britanskim ministrom spoljnih poslova i Medlin Olbrajt, šeficom američkog Stejt Departmenta.

Još mi Jocić pridodaje atribute da sam glavni “krivac” što je Crna Gora nedavno postala članom NATO-a jer sam po njegovim rečima izmislio celu duvansku aferu kako bih najmoćnijeg Crnogorca Mila Đukanovića naterao u tu alijansu. Verovatno pravi pisac ovog Jocićeva intervjua, inače voditelj emisije “Ćirilica” na jednoj beogradskoj televiziji i jedan od Vučićevih medijskih savetnika, Milomir Marić, pokazao je ovim da ima jaču maštu i od Le Karea, Baldaccia ili Grishama.

I sve bi to bila još jedna novinska priča da se upravo Joci Amsterdamu nije sudilo kao jednom od organizatora ubistva pokojnog Pukanića, pa je pravosnažno oslobođen za to pred beogradskim, “vučićevim” sudovima, a da mu upravo u hrvatskom zatvoru za to delo, kao suorganizator i mastermind, ne služi tridesetogodišnju kaznu njegov kum, Slobodan Đurović.

To već baca drugu dimenziju na taj intervju i nadam se da će se, a i ja ću se potruditi, tim intervjuom pozabaviti i nadležna tela Republike Hrvatske i Velike Britanije, zemalja čija državljanstva imam i u kojima živim i radim. Pogotovu što u istom intervjuu Joca Amsterdam najavljuje kako će po “matrici” ubistva Pukanića biti izvršeno i ubistvo Aleksandra Rodića, vlasnika beogradskog tabloida Kurir koji je odnedavno u otvorenom ratu s Vučićem.

Aleksandar Vučić, bolje nego iko drugi, morao bi znati iz škole svog životnog iskustva kako se ne može dugo vladati uz pomoć dve televizije ograničenog dometa, dva tabloida, marketinških poteza bez supstance i ljudi koji su za oslobađajuću presudu spremni naručiti ili izvršiti ubistvo nedužnih ljudi koji su se usprotivili apsolutizmu.

Jer, dok se u Crnoj Gori “gospodaru” ne sme ništa prigovoriti, to kultura male sredine i njeni maniri ne dozvoljavaju, u višemilionskoj i “razuđenoj” Srbiji negde duboko, pre ili kasnije, započne neki podzemni huk protiv gospodara, ma zvali se oni Obrenovići, Karađorđevići ili Miloševići, koji se širi. Srbijanci, upoznao sam ih dobro, nikad nisu zadovoljni poretkom stvari, uvek “glasaju za vlast”, ali kad je izaberu, samo dan nakon toga, počinju protiv nje “hukati” – dok taj huk ne postane nekakav zao vetar, nekakva jaka dunavska košava koju su osetili i Milošević i Đinđić, a zatim i Tadić.

Neminovno je to kako će ga, pogotovo ako ne bude gradio institucije države na uštrb sada svoje već apsolutističke vlasti, osetiti i Vučić. Samo se time može objasniti dijalektika unutrašnje promene kroz istu paradigmu, što je najbolje opisala u svojoj pesmi Desanka Maksimović: “Srbija je velika tajna; ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa, ne zna grm šta susedni grm sanja, niti ptica šta se događa između granja.”

Tada mu ni Ana Brnabić, njegov sadašnji džoker iz rukava, neće biti od pomoći.

Autor je kolumnista Nacionala i investicioni bankar iz Londona.


Izvor: Nacional

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nastanak SNS-a i novac duvanske mafije

* Obavezna polja