U toku su novogodišnji i božićni praznici. Jedni slave naglašenije, drugi tiše ali je praznična atmosfera dobrano vidljiva. Stoga i kolumnu treba posvetiti laganijim, zabavnim temama. Po mogućnosti, šaljivim.

Tako se sama po sebi nametnula priča o spoljnoj (na „crnogorskom jeziku“ — vanjskoj) politici aktuelne Vlade Crne Gore prema Rusiji.

Nedavno je američka ambasadorka u Crnoj Gori pohvalila politiku države u kojoj službuje rečima: „otpor koji Crna Gora pruža Rusiji zadivljuje sav svet“. Američke diplomate su odavno i na svim krajevima planete izborile pravo da daju svakakve izjave. Uključujući i ovako nebulozne. Stoga, i ova jedva da predstavlja iznenađenje u sveprisutnoj (a ničim stvarno izazvanoj) antiruskoj histeriji u Americi i dobrom delu zapadnog sveta.

Ipak, pažnje je vredan izostanak bilo kakve reakcije onoga što voli da se naziva „zvanična Podgorica“. Mogli su, na primer, da ospore ovu ocenu, ili da se sa njom slože, pa da je „prodube“ svojim analizima, tražeći dopunske pohvale. Ne, oni su odlučili da se primire. Poput pudlice koju je vlasnik pomilovao što je zalajala na prolaznika i koja je zbog toga srećna, ali nedovoljno hrabra da dalje kidiše na njega.

U odnosima Crne Gore i Rusije ne radi se samo o maloj i državi najvećoj na svetu. Veličina je uvek važna, ali ovde nikada nije bila presudna. Tokom istorije Carska Rusija je pomagala i štitila Crnu Goru i najneposrednije je doprinela da se oslobodilačka borba „za krst časni i slobodu zlatnu“ kruniše njenim međunarodnim priznanjem kao suverene države.

 

Crna Gora, nesumnjivo, ne bi ni postojala bez zaštite, pomoći i podrške Rusije. Nikada i ni na koji način Rusija nije naštetila Crnoj Gori. Uprkos tome, trenutno zvanična Crna Gora uvela je sankcije Rusiji, pristupila NATO-u koji Rusiju tretira kao neprijatelja i, konačno, inscenirala nekakav „državni udar“ koji je, kako tvrde, pripreman od strane dvojice ruskih obaveštajaca i uz blagoslov Kremlja.

Umesto komentara valja podsetiti na staropodgoričku šalu.

Na vratima stana se pojavljuje čovek i još sa praga pita domaćina:

„Jeste li Vi čovek koji je juče iz nabujale rijeke Morače spasio mog sina?“

Skromno, ali sa ponosom i zadovoljstvom, ovaj odgovori: „Da, ja sam taj…“

„A, đe mu je kapa?“, zajapurio se gost.

A ta „kapa“ može biti onih 125.500 evra koje su navodno ruski obaveštajci dali za izvršenje državnog udara u Crnoj Gori. Nasilnički prevrat je trebalo da izvrše vremešni turisti iz Srbije pod komandom lidera Demokratskog fronta, najjače crnogorske opozicione grupacije. Moćna i bogata Rusija je, dakle, za „državni udar“ namenila novca kojim se jedva može kupiti luksuzan automobil.

Supruga donedavnog visokog funkcionera Crne Gore, inače pravosnažno osuđenog šefa kriminalno-pljačkaške grupe, već desetak godina na računu u švajcarskoj banci ima gotovo četiri miliona dolara. Koliko li bi se „državnih udara“ moglo izvesti sa tolikim novcem?

Ili je, možda, to bio pravi udar na državu Crnu Goru koju su njeni glavari opljačkali i izneli novac na račune stranih banaka? A, da bi se takav novac tamo sačuvao, mora se biti protiv Rusije. Makar i ovako nebulozno.


Izvor: Sputnjik

Ostavite komentar

Ostavite komentar na NATO Crna Gora i njen otpor Rusiji

* Obavezna polja