Slobodan Antonic,politicki analitcar11.12.2005.foto:A.AndjicNeko je bacio kamen na „Kuću ljudskih prava“ u Beogradu (1). Pošto je Politika prethodno pisala o 35 miliona dolara koje su SAD upumpale na račune proameričkih NVO u Srbiji, Kuća ljudskih prava je za bačeni kamen odgovornost svalila na Politiku(2). Pošto sam i ja na FSK citirao šta su primaoci američkih grantova pisali o Srbiji i Srbima(3) – što je prenela i Politika – onda sam nekako i ja, prema pisanju Peščanika(4), postao saodgovoran za bačeni kamen.

Autor Peščanika, naime, tvrdi da je „sloboda govora moguća i ima smisla isključivo pod sigurnim krovom efikasno zaštićenih ljudskih prava. Dok god se lome prozori na Kući ljudskih prava, sklanjanje iza prava na istinu i slobodu govora ostaju samo izgovori za nasilje“.

Prva rečenica u ovom navodu je tačna, ali iz nje ne sledi istinitost druge rečenice. „Kuća ljudskih prava“ nije simbol ljudskih prava. Ona je simbol američkog imperijalizma, koji ljudskopravaškom ideologijom, a uz pomoć kompardorske inteligencije, učestvuje u kolonizaciji (ili u „mekoj okupaciji“) srpskog društva.

Ljudska prava su univerzalna kategorija – ona važe za sve članove društva. Međutim, ljudskopravaški ideolozi mogu se prepoznati po tome što ljudska prava primenjuju selektivno – ona važe samo za osobe i za organizacije koje su deo njihovih (kolonijalnih) struktura. Ljudska prava, tako, ne važe za „domoroce“ ili za nacionalističke šejpšiftere (5) – na primer, za profesore univerziteta koji neće da budu deo kompradorske inteligencije, zbog čega su dobili etiketu „nacionalisti“ i zbog čega su optuženi da se na predavanjima pretvaraju u etnonacionalističke reptile.

Recimo, „Helsinški odbor za ljudska prava“ napravio je, svojevremeno, spisak takvih profesora Univerziteta u Beogradu.(6) „Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori“, kaže se u toj, svojevrsnoj poternici Helsinškog odbora, „kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (…) Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente“ (103).

Zbog toga je Helsinški odbor predložio da se iz javnosti odstrane „nacionalistički“ profesori, da se strogo kontroliše šta oni pričaju na predavanjima i vežbama, da se provere univerzitetski udžbenici, da se nepodobni cenzurišu i nadomeste udžbenicima, na primer, iz Hrvatske ili s Kosova: „Preporučuje se (…) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona“ (75).

Zamislimo da je neka proruska NVO za ljudska prava u SAD-u napravila spisak američkih profesora, za koje tvrdi da su „američki nacionalisti“ i da je zatražila da se njihova predavanja kontrolišu, a da se njihovi udžbenici „cenzurišu“. Šta bi, recimo, američki liberali na to rekli?  Da li bi toj NVO čestitali na „hrabroj borbi za ljudska prava“, ili bi je možda ismejali kao nekog ko ne razume ni elementarne postavke koncepcije akademskih sloboda, kao ni elementarne postavke koncepcije autonomije univerziteta?

kamen-NVO

Takođe, zamislimo da je neka NVO u Srbiji, koja se, navodno, bavi zastupanjem ljudskih prava, napravila spisak drugosrbijanaca koji primaju plate u našim državnim ustanovama i da se na tom spisku našao i naš autor iz Peščanika (inače zaposlen u Narodnoj biblioteci Srbije). Takođe zamislite da je u tom „izveštaju“ preporučeno da se licima sa spiska onemogući javno nastupanje, da se kontroliše šta pričaju tokom radnog vremena, te da se njihovi radovi „cenzurišu“. Šta bi o takvoj NVO mislio naš autor s Peščanika – da je taj NVO istinski borac za ljudska prava, uključujući i pravo na slobodu mišljenja?

No, da se ne pravimo naivni. U „Kući ljudskih prava“ bivši gradonačelnik Beograda dao je prostorije (bez konkursa) samo odabranim NVO – prvenstveno onim koje zastupaju ideologiju Vašingtona i Brisela. Mnoge, daleko starije i korisnije NVO u Beogradu, nemaju prostorije, na primer Srpsko sociološko društvo (SSD) – nacionalna asocijacija sociologa u Srbiji. SSD je osnovan još 1954. godine i izdavač je časopisa Sociološki pregled, čiji je prvi broj izašao još 1938. godine. SSD, međutim, nema svoje prostorije, već decenijama „gostuje“ u Institutu društvenih nauka ili u Institutu za sociološka istraživanja. Ali, eto, SSD nije promoter „poželjne“ ideologije, već autentična organizacija građanskog društva. Zato je „Helsinški odbor za ljudska prava“ od gradskog establišmenta dobio luksuzne prostorije na korišćenje, a Srpsko sociološko društvo već decenijama ne može da dobije baš nikakve.

Da je autor Peščanika, recimo, osudio nedavno hapšenje univerzitetskog nastavnika Andreja Fajgelja zbog posta na jutjubu u kom je kritikovao NATO i srpskog premijera[8], ili da je osudio policijsko oduzimanje Fajgeljevog računara kao navodnog „sredstva kojim  je izvršeno krivično delo“ – što je univerzitetskom profesoru osnovno sredstvo za rad (to bi bilo isto kao da zemljoradniku, zbog nekog prekršaja, oduzmete njegove alatke i mašine), Peščanikov autor bi se tako možda i kvalifikovao da može nešto da piše o kršenju ljudskih prava NVO u Srbiji – uključujući i razbijanje stakla u Miloša Velikog br. 4.

Ali, kao što sam rekao, „ljudska prava“ u neoimperijalnoj matrici nisu za svakoga. Kada je, svojevremeno, na vratima stana Nikole Miloševića bilo ispisano crnim auto-lakom „idiot“, to je za B92 bio povod za temu na forumu pod nazivom „Ruka im se pozlatila“[9]. Kada, međutim, zbog navedenog „izveštaja“ Helsinškog odbora, NVO Pokret 1389. ostavi maketu kukastog krsta ispred njihovih prostorija, to je „vandalski napad od strane nasilničke grupe“ i „promocija ideje mržnje, diskriminacije, rasizma i svih drugih oblika netolerancije i mržnje“[10].

Naravno da kamen u prozor „Kuće ljudskih prava“ nije rešenje. Prestonica istinski suverene zemlje povukla bi odluku da petokolonaškim NVO bez konkursa dodeli prostorije. Dodelila bi ih NVO koji su autentični predstavnici građanskog društva.

Kada se to dogodi, znaćemo da se ljudska prava istinski poštuju. I da je Srbija istinski postala zemlja slobode i jednakopravnosti.

__________________________________

[1]  U njojoj su sledeće NVO: Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za praktičnu politiku (http://kucaljudskihprava.rs/o-nama/)

[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=01&dd=22&nav_category=16&nav_id=1088018

[3] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sad-i-finansiranje-antisrpstva/

[4] http://pescanik.net/smokvin-list-slobode-govora/

[5] https://www.youtube.com/watch?v=4apWOUNOx64

[6] http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/izvestaj2007.pdf, str. 66 i dalje; kritika u: http://www.nspm.rs/prikazi/ciscenje-univerziteta.html

[7] http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1481243

[8] https://www.youtube.com/watch?v=cUCaQis7g2o

[9] http://forum.b92.net/topic/12488-ruka-im-se-pozlatila/

[10] videti: http://www.nspm.rs/index.php?view=article&catid=4%3Apolitickizivot&id=1318%3A2008-10-10-08-06-03&tmpl=component&print=1&page=&option=com_content&Itemid=3


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neko je bacio kamen…

* Obavezna polja