sad-nemacka(1)Сједињене Државе упорно подстичу кијевски режим на коришћење војне силе против Донбаса који се дигао на протест. У вези с тим појављује се сумња: зар је то Вашингтон стварно забринут за судбину кијевске хунте? А да можда САД не провоцирају напрегнутост на украјинско-руској граници како би постигли неке друге циљеве, који нису толико везани за односе са Русијом, колико на америчке односе са европским савезницима, у првом реду са – баш Немачком.

Да подсетимо да су октобра 2013. Немачко друштво за истраживања у спољној политици (StiftungWissenschaft und Politik) и амерички Маршалов фонд објавили заједнички извештај под називом „Нова снага, нова одговорност: елементи немачке спољне политике и политике безбедности у свету који се мења“ («NewPower, New Responsibility: Elements of a German Foreign and Security Policy for a Changing World»).

Јануара 2014. године, председник Немачке Јоахим Гаук је на Безбедносној конференцији у Минхену развио основне ставове тог документа. У општим цртама ради се о следећем:

Стање економије Немачке зависи од извоза немачких производа, те је зато Немачка заинтересована за очување слободног приступа спољним тржиштима, као и за стабилну ситуацију у зонама које спадају у немачки спољнополитички интерес. Међутим, обзиром да САД „шаљу јасне сигнале да ће њихово укључивање у свет убудуће још више зависити искључиво од њих самих“ Немачка ће на себе морати да преузме „улогу лидера – још одлучније, и још чешће“, унапређујући при том демократске вредности, вредности слободног тржишта и међународне сарадње, без обзира да ли се ради о територијама држава у којима већ постоје конфликти или се само назиру. При том, констатују немачки експерти, Немачка ће морати да рачуна да су међу њеним важним трговинским партнерима и државе са ауторитарним режимима. Тај „конфликт“ међу немачким економским интересима и приврженошћу Берлина демократији од Берлина захтева избалансиран приступ“.

Концепција Немачке „нове снаге“ и „нова одговорност“ представља, у суштини, „меморандум о намерама“ Берлина да игра самосталније на само у Европи, већ и уопште у свету, при чему се по низу питања немачки прилаз не подудара са америчким. Конкретно, неоконзервативци из Обаминог окружења су констатовали да Берлин, иако замагљено, покушава да преко немачке политике према земљама које неоконзервативци сматрају за „изопштене“ (какве су Северна Кореја и Иран) или недемократске (међу којима су и Русија, Венецуела и цео низ других) изазове Сједињене Државе.

Америчке неоконзервативце је посебно узнемирио интервју новог опуномоћеног представника МИП-а Немачке за питања немачко –руских односа, социјал-демократе Гернота Ерлера, који је он у јануару 2014.године дао журналу Немачког друштва за спољну политику. Ерлер је жестоко критиковао поступке претходне немачке владе, као и америчких политичара и дипломата у време догађаја на кијевском мајдану, и показао је разумевање за забринутост Русије због економских последица по њу уколико између Украјине и ЕУ дође до потписивања Споразума о придруживању.

Очигледно је да је онај део америчке политичке елите који се противи смањењу присуства САД у Европи, као и њихови сателити из реда „младоевропљана“ (тј. Пољске и земаља балтичког региона), одлучио да искористи ситуацију у Украјини како би Русију увукао у конфликт који су они сами инспирисали, како би одједном решили четири задатка:

Да се не допусти да САД одустану од глобалних империјалних амбиција.

Да се између Русије и Европе забије клин како би се обе стране ослабиле економским санкцијама против Руске Федерације.

Да се појача војно присуство САД на европском потконтиненту у оквиру НАТО-а и да се европски савезници окупе око САД под предлогом пружања отпора „руској претњи“.

Да се поново политика Немачке стави под контролу Вашингтона и европских атлантиста.

Разлика у немачком и америчком прилазу украјинској кризи је прилично очигледна.

obama-merkel

Берлин је, тако, потрошио доста средстава уводећи ка Украјини политику „меке силе“, рачунајући да ће на следећим председничким изборима 2015.године у тој земљи на власт доћи њихов протеже Виталиј Кличко.Судећи по анкетама, пре преврата Кличко је имао шансе да 2015.године законитим путем постане председник Украјине, што и објашњава покушаје Берлина да процес смене власти у тој земљи врати у законите токове. Међутим, Вашингтон је тежио да конфликт заоштри што више, покушавајући да постигне потпуну капитулацију Виктора Јануковича и његов одлазак са положаја председника.

Уличним сукобима у Кијеву умерене опозиционе партије, укључујући у њих и УДАР Виталија Кличка, почеле су да губе подршку, док су радикалне националистичке и неонацистичке групације, чији су припадници пуцали на милицију и бацали Молотовљеве коктеле, све више јачале. Пуне две деценије те групације су финансиране из САД, а њихови активисти су обучавани у Пољској и балтичким земљама, наравно – америчким новцем.

Комплетан страни утицај на ток догађаја на мајдану постепено се нашао у рукама сарадника амбасаде САД у Кијеву, укључујући ту и представнике америчких тајних служби. А када је Вајмарска тројка (Немачка, Француска, Пољска) успела да од Виктора Јануковича извуче сагласност за одржавање превремених председничких избора у децембру 2014. то ипак није задовољило Вашингтон, јер је он подржавао оружани државни удар, којим је у Кијеву учвршћена власт проамеричких политичара из партије Јулије Тимошенко „Баткившчина“ .

Тако је први потез немачке стратегије „Нова снага, нова одговорност“ пропао. Американци су прекинули испуњење споразума о мирном регулисању конфликта у Украјини од 21.фебруара, чији је потписник и министар иностраних послова Савезне Републике Немачке. Поверење у Немачку као утицајног посредника и миротворца је подривено!

А када су, упркос препорукама Берлина, у привремену владу Украјине примљени и представници радикалних националиста, када је дошло до њиховог наоружавања од стране те исте владе и њиховог прегруписавања у Националну гарду, до претварања антируске идеологије у званичну идеологију новог режима, дошло је и до отпадања Крима од Украјине. Становништво Крима, међу којима Руси чине апсолутну већину, одбили су да постану жртве неонацистичког терора.

Сада Немачка по питању регулисања конфликта између кијевског режима и широког народног покрета у источним областима Украјине који захтева да се одржи референдум о федерализацији државног уређења, заузима уравнотеженију политику у односу на Сједињене Државе. Берлин је ипак принуђен да прати политику САД чак у питањима која се односе на санкције против Русије које су штетне за немачку економију, на повећање америчког војног присуства у Европи, на пребацивање снага НАТО-а на исток.

Очигледно је да Немачка још није успела да у односима са Сједињеним Америчким Државама превазиђе синдром нације која је изгубила рат…

Ипак остаје да се сазна шта у вези с тим мисли становништво Савезне Републике Немачке.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на Неслагања Вашингтона и Берлина око Украјине

  1. Коментар од Zivana Pavlovic:

    Novi Hitler je na sceni, ali ni Ameri nisu pali s’kruske! E, sad treba pametno iskoristiti sukobm interesa i zabiti im klin u klimavim odnosima! Sto bi se Vasington i Berlin nervirali oko dogadjaja u Rusiji? Zale ljude, ma to je smesno! Ako podjemo od cinjenice sta su sve do sad SAD ucinile narodu sirom Afrike, a i sire, jasno je do cega je njima stalo! Populacija im je najmanja briga. Njihov interes i Bog je materjalne prirode, kapital, novac ( ma kakvog da je porekla ), pa i ljudski organi, njima nista nije sveto! E, kod Putina nemaju prolaz, dzaba pare, dzaba ljubav sa opozicijom! Rusi su svesni i u vecini su, znaju ko im dobro misli i radi u njihovom interesu. Tako da ova provokacija ne pije vodu i dehidrirace! Rusija sa Putinom je nepobediva, ma koliko se kolonizatori trudili!

Оставите коментар

Оставите коментар на Неслагања Вашингтона и Берлина око Украјине

* Обавезна поља