sad-nemacka(1)Sjedinjene Države uporno podstiču kijevski režim na korišćenje vojne sile protiv Donbasa koji se digao na protest. U vezi s tim pojavljuje se sumnja: zar je to Vašington stvarno zabrinut za sudbinu kijevske hunte? A da možda SAD ne provociraju napregnutost na ukrajinsko-ruskoj granici kako bi postigli neke druge ciljeve, koji nisu toliko vezani za odnose sa Rusijom, koliko na američke odnose sa evropskim saveznicima, u prvom redu sa – baš Nemačkom.

Da podsetimo da su oktobra 2013. Nemačko društvo za istraživanja u spoljnoj politici (StiftungWissenschaft und Politik) i američki Maršalov fond objavili zajednički izveštaj pod nazivom „Nova snaga, nova odgovornost: elementi nemačke spoljne politike i politike bezbednosti u svetu koji se menja“ («NewPower, New Responsibility: Elements of a German Foreign and Security Policy for a Changing World»).

Januara 2014. godine, predsednik Nemačke Joahim Gauk je na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu razvio osnovne stavove tog dokumenta. U opštim crtama radi se o sledećem:

Stanje ekonomije Nemačke zavisi od izvoza nemačkih proizvoda, te je zato Nemačka zainteresovana za očuvanje slobodnog pristupa spoljnim tržištima, kao i za stabilnu situaciju u zonama koje spadaju u nemački spoljnopolitički interes. Međutim, obzirom da SAD „šalju jasne signale da će njihovo uključivanje u svet ubuduće još više zavisiti isključivo od njih samih“ Nemačka će na sebe morati da preuzme „ulogu lidera – još odlučnije, i još češće“, unapređujući pri tom demokratske vrednosti, vrednosti slobodnog tržišta i međunarodne saradnje, bez obzira da li se radi o teritorijama država u kojima već postoje konflikti ili se samo naziru. Pri tom, konstatuju nemački eksperti, Nemačka će morati da računa da su među njenim važnim trgovinskim partnerima i države sa autoritarnim režimima. Taj „konflikt“ među nemačkim ekonomskim interesima i privrženošću Berlina demokratiji od Berlina zahteva izbalansiran pristup“.

Koncepcija Nemačke „nove snage“ i „nova odgovornost“ predstavlja, u suštini, „memorandum o namerama“ Berlina da igra samostalnije na samo u Evropi, već i uopšte u svetu, pri čemu se po nizu pitanja nemački prilaz ne podudara sa američkim. Konkretno, neokonzervativci iz Obaminog okruženja su konstatovali da Berlin, iako zamagljeno, pokušava da preko nemačke politike prema zemljama koje neokonzervativci smatraju za „izopštene“ (kakve su Severna Koreja i Iran) ili nedemokratske (među kojima su i Rusija, Venecuela i ceo niz drugih) izazove Sjedinjene Države.

Američke neokonzervativce je posebno uznemirio intervju novog opunomoćenog predstavnika MIP-a Nemačke za pitanja nemačko –ruskih odnosa, socijal-demokrate Gernota Erlera, koji je on u januaru 2014.godine dao žurnalu Nemačkog društva za spoljnu politiku. Erler je žestoko kritikovao postupke prethodne nemačke vlade, kao i američkih političara i diplomata u vreme događaja na kijevskom majdanu, i pokazao je razumevanje za zabrinutost Rusije zbog ekonomskih posledica po nju ukoliko između Ukrajine i EU dođe do potpisivanja Sporazuma o pridruživanju.

Očigledno je da je onaj deo američke političke elite koji se protivi smanjenju prisustva SAD u Evropi, kao i njihovi sateliti iz reda „mladoevropljana“ (tj. Poljske i zemalja baltičkog regiona), odlučio da iskoristi situaciju u Ukrajini kako bi Rusiju uvukao u konflikt koji su oni sami inspirisali, kako bi odjednom rešili četiri zadatka:

Da se ne dopusti da SAD odustanu od globalnih imperijalnih ambicija.

Da se između Rusije i Evrope zabije klin kako bi se obe strane oslabile ekonomskim sankcijama protiv Ruske Federacije.

Da se pojača vojno prisustvo SAD na evropskom potkontinentu u okviru NATO-a i da se evropski saveznici okupe oko SAD pod predlogom pružanja otpora „ruskoj pretnji“.

Da se ponovo politika Nemačke stavi pod kontrolu Vašingtona i evropskih atlantista.

Razlika u nemačkom i američkom prilazu ukrajinskoj krizi je prilično očigledna.

obama-merkel

Berlin je, tako, potrošio dosta sredstava uvodeći ka Ukrajini politiku „meke sile“, računajući da će na sledećim predsedničkim izborima 2015.godine u toj zemlji na vlast doći njihov proteže Vitalij Kličko.Sudeći po anketama, pre prevrata Kličko je imao šanse da 2015.godine zakonitim putem postane predsednik Ukrajine, što i objašnjava pokušaje Berlina da proces smene vlasti u toj zemlji vrati u zakonite tokove. Međutim, Vašington je težio da konflikt zaoštri što više, pokušavajući da postigne potpunu kapitulaciju Viktora Janukoviča i njegov odlazak sa položaja predsednika.

Uličnim sukobima u Kijevu umerene opozicione partije, uključujući u njih i UDAR Vitalija Klička, počele su da gube podršku, dok su radikalne nacionalističke i neonacističke grupacije, čiji su pripadnici pucali na miliciju i bacali Molotovljeve koktele, sve više jačale. Pune dve decenije te grupacije su finansirane iz SAD, a njihovi aktivisti su obučavani u Poljskoj i baltičkim zemljama, naravno – američkim novcem.

Kompletan strani uticaj na tok događaja na majdanu postepeno se našao u rukama saradnika ambasade SAD u Kijevu, uključujući tu i predstavnike američkih tajnih službi. A kada je Vajmarska trojka (Nemačka, Francuska, Poljska) uspela da od Viktora Janukoviča izvuče saglasnost za održavanje prevremenih predsedničkih izbora u decembru 2014. to ipak nije zadovoljilo Vašington, jer je on podržavao oružani državni udar, kojim je u Kijevu učvršćena vlast proameričkih političara iz partije Julije Timošenko „Batkivščina“ .

Tako je prvi potez nemačke strategije „Nova snaga, nova odgovornost“ propao. Amerikanci su prekinuli ispunjenje sporazuma o mirnom regulisanju konflikta u Ukrajini od 21.februara, čiji je potpisnik i ministar inostranih poslova Savezne Republike Nemačke. Poverenje u Nemačku kao uticajnog posrednika i mirotvorca je podriveno!

A kada su, uprkos preporukama Berlina, u privremenu vladu Ukrajine primljeni i predstavnici radikalnih nacionalista, kada je došlo do njihovog naoružavanja od strane te iste vlade i njihovog pregrupisavanja u Nacionalnu gardu, do pretvaranja antiruske ideologije u zvaničnu ideologiju novog režima, došlo je i do otpadanja Krima od Ukrajine. Stanovništvo Krima, među kojima Rusi čine apsolutnu većinu, odbili su da postanu žrtve neonacističkog terora.

Sada Nemačka po pitanju regulisanja konflikta između kijevskog režima i širokog narodnog pokreta u istočnim oblastima Ukrajine koji zahteva da se održi referendum o federalizaciji državnog uređenja, zauzima uravnoteženiju politiku u odnosu na Sjedinjene Države. Berlin je ipak prinuđen da prati politiku SAD čak u pitanjima koja se odnose na sankcije protiv Rusije koje su štetne za nemačku ekonomiju, na povećanje američkog vojnog prisustva u Evropi, na prebacivanje snaga NATO-a na istok.

Očigledno je da Nemačka još nije uspela da u odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama prevaziđe sindrom nacije koja je izgubila rat…

Ipak ostaje da se sazna šta u vezi s tim misli stanovništvo Savezne Republike Nemačke.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Neslaganja Vašingtona i Berlina oko Ukrajine

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neslaganja Vašingtona i Berlina oko Ukrajine

* Obavezna polja