Radoman JovićНеподељено је мишљење, а оно се да поткрепити конкретним подацима, да је Србија у последње две деценије назадовала у сваком погледу. Нажалост, тај тренд се наставља. Економски, што би народ рекао, „оде кожа на пазар“, јер пораст спољног дуга енормно је већи од раста друштвеног бруто производа. Економисти то називају трошењем сопствене супстанце. Држава је запуштена, неуређена, неорганизована, без демократских институција и без суверенитета над петнаестак процената своје територије. Осиромашени народ је у страху за материјалну егзистенцију, апатичан, без вере у боље сутра. Фрапира податак да сваког дана четири особе покушају да себи одузму живот. Утицај и значај у међународним односима је миноран, а углед у свету још под утиском из деведесетих. Политичке елите су зачаурене у своје страначке интересе и дубоко подељене, а ради освајања или очувања власти свак може са сваким и мало ко са ким.

Депримирајући подаци и преоштра оцена наше стварности? Можда, али шта је боље и шта може пре покренути друштво на промене и преокрет? Да се суочимо са стварношћу или да се лажемо? Да ли је бољи покушај реалног сагледавања стања у коме се налази друштво и држава или уљуљкивање и слепо веровање, показало се, изневереним обећањима многих гарнитура политичара које су долазиле и смењивале се на власти да нам је ето са њима боље и да су они пре њих радили лоше, а да ће они препородити Србију? Слушали смо политичаре, имали кратко сећање, поново гласали за исту или неку другу гарнитуру а стање у друштву остајало исто или се погоршавало. Никада ово друштво није озбиљно тражило политичку одговорност и политичке санкције за такве политичаре. Ону санкцију на изборима можемо сободно „окачити мачку о реп“. Од ње нема ништа. Политичар се „преобуче“ у ново партијско одело или се мало притаји и ето га поново на листи од 250 кандидата за посланика, на месту амбасадора или високог државног функционера. Кажите ми једног шефа странке да је признао да су он или његова странка радили лоше и да је, као морални чин, поднео оставку због пораза на изборима и повукао се из јавног живота.

Када би се неко озбиљно подухватио посла да прикупи све глупости знатног дела политичара, све „бисере“ њихових изјава, изневерених обећања, нереалних стратегија развоја за све и свашта, стратешких партнерстава којима нисмо дорасли, климавих стубова спољне политике, Велике Србије, Небеске Србије, мантри о Косову, лидерству у региону, милијардама страних инвестиција и много тога другог, морао би утрошити много времена, а испала би подебела књига.

Dosova-vlada

Србија више од две деценије живи у и са поразима, а никако да их самој себи призна и схвати, извуче поуке и крене даље у нови живот. Не, ми терамо по своме. Ми и даље живимо у уверењу да се безмало цео свет уротио против нас, па хајде да му пркосимо и исправљамо „криве Дрине“ и боримо се „против ветрењача“. Да, слажем се. Србији су чињене неправде, силом јој је одузет (надам се привремено) део територије. Међутим, морамо схватити да овај свет није саздан ни данас ни јуче на праву и правди иако су многима пуна уста демократије, људских права, мира и слободе. Наравно, у основи међународних односа постоје само интереси, моћ новца и сила која почива на оружју. Ко тога није свестан, обиће му се о главу. Због тога, уколико руку противника, уздигнуту да те удари, не можеш да скршиш, буди мудар па се рукуј са њом.

Велики део наше политичке елите у последње две деценије, да не идем даље у прошлост, показало се у пракси, био је неспособан да схвати нове реалности у међународним односима, где је место Србије у њима, где смо грешили, који пут да одаберемо, са каквим потенцијалима располажемо и који су нам најважнији државни и национални циљеви и приоритети. Продефиловала је армија неталентованих политичара без адекватног знања и спремности да, као почетни корак за излазак из свеопште кризе, уреде државу у којој ће коначно профункционисати њене институције са демократским предзнаком, а не оне које су створене да служе у партијске сврхе или још горе у интересу једног човека, а тога је, да се не лажемо итекако било..

Нисмо ишли проблемима у сусрет и предупређивали их, већ смо каскали за њима, гасили „пожаре“ некада и уљем и по правилу били у минус позицији. Нисмо имали лидере државнике, већ политичаре са преовлађујућим страначким, али и личним, рођачким и кумовским интересима. „На власти су били они који су могли али нису знали, а они који би знали нису могли“. Многе нестраначке личности од интегритета и знања су се клониле учешћа у власти свесни да у таквом политичко страначком амбијенту, у неуређеној држави, не могу ништа да ураде, већ да се компромитују. (Изузетак је последња реконструкција владе). Живели смо у времену у коме, да се послужим мишљу великог српског писца, „паметни заћуте, будале проговоре, а фукаре се обогате“. Политичке странке су попримиле неке корпоративне особине, а звање политичар је постало најпрофитабилније занимање.

vucic i arapi

Један значајан део наше политичке елите после октобарских промена, без икаквог државничког искуства, неки из наивности, други из личних интереса, а трећи из лакоумности и незнања био је фасциниран Вашингтоном, Бриселом, Берлином, Лондоном, па и Москвом, посебно тзв. западним вредностима занемарујући или подређујући националне и државне интерсе свог народа. Пристајали су на притиске и уцене наивно верујући да ће таквим поступањем „шаргарепа победити штап“.

У неуређеним и неорганизованим државама у којима не постоје или пак не функционишу институције система, а таква је била Србија у посматраном периоду, у којима се не поштују закони, а за морал и друштвену одговорност „баш ме брига“, неодговорне политичке елите се „разбашкаре“ и узурпирају најважније функције на којима се темељи држава. У којој то уређеној држави може политичар да нареди уставном суду да не поступа по уставу, и то управо у предмету где се указује на повреду Устава. У таквим условима они кроје судбину државе и народа доводећи га неретко на ивицу понора. Зашто би стварали и јачали институције државе када им неуређена држава представља амбијент у коме се добро сналазе.

А, како смо се, „упросечени“ грађани, понашали према тим политичким елитама. У почетку би их хвалили, од неких правили политичке идоле, дивили им се, одобравали њихово понашање, веровали им, а онда критиковали, клели, грозили их се, али никада нисмо успели да их „политички сахранимо“. Зашто? Па и како би када су ти исти политичари изградили систем „новокомповане демократије“ у коме је политичка одговорност само „шарена лажа“ и утопија за „пучанство“. Политичка одговорност је област у којој управо политичари не дозвољавају да се она уреди, да се дефинишу приципи деловања и понашања политичара, као и санкције за њихову повреду.

dacic-toncevВелики део наших политичара је углавном заборављао или игнорисао позитивну страну бављења политиком као умешности владања и одговорно вођење јавних послова а максимално су знали да искористе ону негативну – као средство остваривања власти, страначких и личних интертеса. Заборављали су такође да у уређеним друштвима са дужом демократском традицијом постоји и политичка одговорност која подразумева санкције за нецелисходно и несавесно понашање политичара у вршењу државних функција. (Овде се не ради о прекршајној и кривичној одговорносрти због повреде правне норме).

Каква је то политичка санкција за на пример смењеног министра у процесу реконструкције ако се он из владе „пресели“ у парламент, а у странци задржи или пак оде на вишу функцију? Таквим односом и странка која то ради и сам политичар смеју се у лице и влади и грађанима, показујући да су јачи од државе. Јавно мњење за њих ништа не значи, јер из праксе знају да ће то до избора народ заборавити. Ето, то је такав систем у коме се политичари сете грађана тек пред изборе, а до тада „ко вас шиша“.

vesna-pesic-ceda-jovanovicЛустрација као санкција за политичку неодговорност не станује у Србији. Не, њу је наша политичка елита чак и појмовно избрисала из политичког речника. Пре десетак година формирана је скупштинска комисија. Међутим, нешто нисам приметио да се икада састала да би установила неке принципе рада и макар направила листу потенцијалних „добитника“ тог друштвеног „признања“.

Садашња политичка гарнитура на власти (још) ужива велико поверење грађана, али се на њихове државничке потезе и конкретне резултате не може дуго чекати јер сваким даном све више нараста темпирна бомба социјалног незадовољства. Прве изјаве из реконструисане владе стварају код грађана атмосферу великих ( да ли и нереалних?) очекивања. Још једно изневерено обећање „великог препорода“ могло би имарти несагледиве негативне последице по стабилност државе. Не би се такође никако смела искључити могућност озбиљне радикализације јавног мњења због исхитрених потеза у решавању односа са Приштином, као резултат подлегања страним притисцима и уценама, ради убрзања процеса неизвесног учлањења у ЕУ.


Извор: НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Неуређена држава – лице политичке елите

* Обавезна поља