Изгледа да пучистима не „цветају руже“. Чак и у Турској, где се периодично власт смењивала насилним путем уз употребу војске као извођача радова, ствари су пошле по злу. И поред јаке логистике, а власт је убеђена да су америчке руке до лаката умешане у неуспeо пуч, турски председник Ердоган је успeо (и буквално) да преживи преврат, и да након тога пучистима узврати стриктном применом закона, судским процесуирањем што главне виновнике може коштати вишегодишње робије.

Турска је важан геополитички играч, нарочито у „НАТО причи“ па се Ердогану не поставља пуно питања због мера које се односе на медије који су подржали превратнике или његове политичке опоненте, а иначе се третирају као кршење људских права, угрожавање демократије итд.

Људска права нико не спомиње ни када су у питању Срби, који на северу Косова живе као у Варшавском гету.

Превратницима не иде ни у Бањалуци.

Вишемесечни покушаји „харангирања маса“ никако да дају жељени резултат – девастирање институција Српске уз насилан упад у „стубове режима“.

И мађарски премијер Виктор Орбан се показао као тврд орах. Сорош је буквално протеран из Мађарске, његовом универзитету, расаднику „обојених револуционара“, ускраћена је дозвола за рад. Будимпешта више није место где се кују превратнички планови.

Сорошеви активисти, а најагилнији су београдски отпораши, састанке сада заказују у Скопљу, по потреби и у Сарајеву. На удару су сви који сметају НАТО политици, НАТО активностима које су проузроковале милионе миграната.

Политичко крило НАТО пакта постало је јаче од влада земаља ЕУ, а мигранти најновије оружје за уништење европских држава и народа.

Орбан омета планове с мигрантима и зато га мејнстрим медији приказују као расисту и тиранина (као некад Милошевића) јер „нарушава људска права“ (читај: права миграната). Заустављање миграната на мађарској граници дестабилизује планове НАТО. Разлога за аларм је тим више што Орбан служи као узор другима те се Бугарска припрема да уз границу са Турском подигне „антимигрантску“ ограду.

На Западном Балкану најгласнији „антимигрант“ је Милорад Додик. Тако то изгледа из визуре НАТО.

Поједине европске владе су под притиском управљање мигрантском кризом морале препустити приватним корпорацијама. Оне које се томе противе суочене су са младалачким побунама, од екстремних до левичарских.

Зашто се то ради?

Зато што је циљ глобалиста претварање Европе у нешто што више никада неће бити Европа, а то се мисли постићи економским кризама, дисфункцијом влада, пројектованим ратовима ниског интезитета. Треба ли напомињати да је НАТО алатка глобалиста и да власници НАТО-а седе у  Римском клубу и групи Билдерберг?

Изгледа да су побуне у европским земљама део добро испланиране операције хаоса.

Слично је и са мигрантском кризом. Већина „твитова“ којима се избегли из ратних зона подстичу да постану мигранти, а не војници Асадове Сиријске арапске армије – на начин да иду у Турску а затим у ЕУ, првенствено у Немачку и Нордијске земље – креирају у Британији, Француској и САД.

Приликом расподеле миграната, и поред драматичних слика спашавања и доласка гумених чамаца по угрожене, ни Француска ни Италија немају више од 10 000 миграната, у Шпанији их је 20 000, а само у БиХ је регистровано 22 500.

Зашто су мигрантима крајња одредишта Немачка и Балкан? Да ли је глобалистима „трн у оку“ приближавање Берлина Москви и бојазан да би Немачка у савезништву са Русијом била несумњиво главна фигура у ЕУ и могла усмерити ЕУ у правцу стварања Евроазије?

И у Канади, Аустралији, Новом Зеланду – мигранти су добродошли. Али, само поједини. У овим земљама за мигранте се траже квалификације. У Немачкој су „добродошли“ и ратници Ал Каиде, Исламске државе, нешколовани и неписмени. Зашто да не?

Ту је Балкан да прими све оне који ни за Немачку нису.

Основни план глобалиста је урушавање ЕУ и стварање конгломерата незадовољних којима ће бити лако манипулисати, односно створити хаос у хаосу. Балкан је идеалан као фитиљ.

У серији тематских текстова објављених током претходне године указивали смо на крајње мотиве оних који су злоупотребљавали једну породичну трагедију ради реализације политичких циљева. Назвали смо их агентима хаоса („који су допловили из обавјештаног муља“). Они су, користећи најновије алатке хибридног рата, попут нервноg ратовањa (Neurowar), покушали да промовишу идеологију која растаче Дејтонски споразум.

Говорили су кроз Давора Драгичевића, оца трагично преминулог младића, и емитовали низ пробосанских ставова. Србима су нудили државу алтернативну Републици Српској – унитарну БиХ. Јер, забога, институције Српске су „злочиначке организације“, а министар полиције „убица и сотона“. И шта све није поручивао Давор са Трга Крајине, којег је преименовао и узурпирао.

Најснажнија порука, више пута понављана, била је да октобарски избори неће бити одржани. У почетку је мало ко Давора Драгичевића схватао озбиљно, али је временом постало јасно да се у Бањалуци припрема реплика Петог октобра, дана када је насилним путем срушена власт у Србији, а петооктобарци су одлучили да снагу отпорашке песнице и у Републици Српској покажу петог октобра. Која симболика!

Узгред, дрвена статуа стиснуте песнице од летос је постављена на бањалучки градски трг.

Избори су ипак одржани, првенствено захваљујући одлучности полиције, пред којом су устукнули организатори митинга који је у веома напетој атмосфери одржан 5. октобра.Тако је у Бањој Луци 5. октобар остао само датум у календару.

Давор Драгићевић у “ритуалу” паљења свећа

Уместо на гробљу, присталице покрета Правда за Давида помен преминулом младићу давали су на Тргу Крајине, палећи свеће и остављајући упаљене лампионе. На гробље нису ишли. Православни обичаји нису их занимали. Са Трга Крајине зато су претили и клели.

Давор Драгичевић је практиковао необичан ритуал – док је палио свеће чинио је чудне покрете над фотографијама оних које је етикетирао као саучеснике у убиству његовог сина. Клетве и ритуали са свећама далеко су од православља. Више припадају секташтву и црној магији.

Цркве су се сетили (и то као места за састанке) тек када им је полиција након недавних нереда забранила ненајављена окупљања на Тргу Крајине, и тако онемогућила приступ „светилишту“ испред отпорашке дрвене песнице. Тако су они које у цркви иначе не виђамо постали „верници“ којима полиција „не дозвољава да у порти храма пале свеће“.

Шта даље? Власт треба да истраје у стриктној примени закона и да инсистира да агенције за провођење закона раде оно што закон налаже.

Организатори и инспиратори нереда на бањалучким улицама треба да одговарају за вишемилионску штету коју град Бањалука трпи. Исто се односи и на оне који су стварали атмосферу линча пред стамбеном зградом у којој је настањена породица Жељка Карана.

Шта год да су чинили њихови родитељи, деца за то не могу да одговарају.

А са Трга Крајине највише претњи упућено је управо деци.


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на Неуспела реплика 5. октобра у Бањалуци

* Обавезна поља