Izgleda da pučistima ne „cvetaju ruže“. Čak i u Turskoj, gde se periodično vlast smenjivala nasilnim putem uz upotrebu vojske kao izvođača radova, stvari su pošle po zlu. I pored jake logistike, a vlast je ubeđena da su američke ruke do lakata umešane u neuspeo puč, turski predsednik Erdogan je uspeo (i bukvalno) da preživi prevrat, i da nakon toga pučistima uzvrati striktnom primenom zakona, sudskim procesuiranjem što glavne vinovnike može koštati višegodišnje robije.

Turska je važan geopolitički igrač, naročito u „NATO priči“ pa se Erdoganu ne postavlja puno pitanja zbog mera koje se odnose na medije koji su podržali prevratnike ili njegove političke oponente, a inače se tretiraju kao kršenje ljudskih prava, ugrožavanje demokratije itd.

Ljudska prava niko ne spominje ni kada su u pitanju Srbi, koji na severu Kosova žive kao u Varšavskom getu.

Prevratnicima ne ide ni u Banjaluci.

Višemesečni pokušaji „harangiranja masa“ nikako da daju željeni rezultat – devastiranje institucija Srpske uz nasilan upad u „stubove režima“.

I mađarski premijer Viktor Orban se pokazao kao tvrd orah. Soroš je bukvalno proteran iz Mađarske, njegovom univerzitetu, rasadniku „obojenih revolucionara“, uskraćena je dozvola za rad. Budimpešta više nije mesto gde se kuju prevratnički planovi.

Soroševi aktivisti, a najagilniji su beogradski otporaši, sastanke sada zakazuju u Skoplju, po potrebi i u Sarajevu. Na udaru su svi koji smetaju NATO politici, NATO aktivnostima koje su prouzrokovale milione migranata.

Političko krilo NATO pakta postalo je jače od vlada zemalja EU, a migranti najnovije oružje za uništenje evropskih država i naroda.

Orban ometa planove s migrantima i zato ga mejnstrim mediji prikazuju kao rasistu i tiranina (kao nekad Miloševića) jer „narušava ljudska prava“ (čitaj: prava migranata). Zaustavljanje migranata na mađarskoj granici destabilizuje planove NATO. Razloga za alarm je tim više što Orban služi kao uzor drugima te se Bugarska priprema da uz granicu sa Turskom podigne „antimigrantsku“ ogradu.

Na Zapadnom Balkanu najglasniji „antimigrant“ je Milorad Dodik. Tako to izgleda iz vizure NATO.

Pojedine evropske vlade su pod pritiskom upravljanje migrantskom krizom morale prepustiti privatnim korporacijama. One koje se tome protive suočene su sa mladalačkim pobunama, od ekstremnih do levičarskih.

Zašto se to radi?

Zato što je cilj globalista pretvaranje Evrope u nešto što više nikada neće biti Evropa, a to se misli postići ekonomskim krizama, disfunkcijom vlada, projektovanim ratovima niskog inteziteta. Treba li napominjati da je NATO alatka globalista i da vlasnici NATO-a sede u  Rimskom klubu i grupi Bilderberg?

Izgleda da su pobune u evropskim zemljama deo dobro isplanirane operacije haosa.

Slično je i sa migrantskom krizom. Većina „tvitova“ kojima se izbegli iz ratnih zona podstiču da postanu migranti, a ne vojnici Asadove Sirijske arapske armije – na način da idu u Tursku a zatim u EU, prvenstveno u Nemačku i Nordijske zemlje – kreiraju u Britaniji, Francuskoj i SAD.

Prilikom raspodele migranata, i pored dramatičnih slika spašavanja i dolaska gumenih čamaca po ugrožene, ni Francuska ni Italija nemaju više od 10 000 migranata, u Španiji ih je 20 000, a samo u BiH je registrovano 22 500.

Zašto su migrantima krajnja odredišta Nemačka i Balkan? Da li je globalistima „trn u oku“ približavanje Berlina Moskvi i bojazan da bi Nemačka u savezništvu sa Rusijom bila nesumnjivo glavna figura u EU i mogla usmeriti EU u pravcu stvaranja Evroazije?

I u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu – migranti su dobrodošli. Ali, samo pojedini. U ovim zemljama za migrante se traže kvalifikacije. U Nemačkoj su „dobrodošli“ i ratnici Al Kaide, Islamske države, neškolovani i nepismeni. Zašto da ne?

Tu je Balkan da primi sve one koji ni za Nemačku nisu.

Osnovni plan globalista je urušavanje EU i stvaranje konglomerata nezadovoljnih kojima će biti lako manipulisati, odnosno stvoriti haos u haosu. Balkan je idealan kao fitilj.

U seriji tematskih tekstova objavljenih tokom prethodne godine ukazivali smo na krajnje motive onih koji su zloupotrebljavali jednu porodičnu tragediju radi realizacije političkih ciljeva. Nazvali smo ih agentima haosa („koji su doplovili iz obavještanog mulja“). Oni su, koristeći najnovije alatke hibridnog rata, poput nervnog ratovanja (Neurowar), pokušali da promovišu ideologiju koja rastače Dejtonski sporazum.

Govorili su kroz Davora Dragičevića, oca tragično preminulog mladića, i emitovali niz probosanskih stavova. Srbima su nudili državu alternativnu Republici Srpskoj – unitarnu BiH. Jer, zaboga, institucije Srpske su „zločinačke organizacije“, a ministar policije „ubica i sotona“. I šta sve nije poručivao Davor sa Trga Krajine, kojeg je preimenovao i uzurpirao.

Najsnažnija poruka, više puta ponavljana, bila je da oktobarski izbori neće biti održani. U početku je malo ko Davora Dragičevića shvatao ozbiljno, ali je vremenom postalo jasno da se u Banjaluci priprema replika Petog oktobra, dana kada je nasilnim putem srušena vlast u Srbiji, a petooktobarci su odlučili da snagu otporaške pesnice i u Republici Srpskoj pokažu petog oktobra. Koja simbolika!

Uzgred, drvena statua stisnute pesnice od letos je postavljena na banjalučki gradski trg.

Izbori su ipak održani, prvenstveno zahvaljujući odlučnosti policije, pred kojom su ustuknuli organizatori mitinga koji je u veoma napetoj atmosferi održan 5. oktobra.Tako je u Banjoj Luci 5. oktobar ostao samo datum u kalendaru.

Davor Dragićević u „ritualu“ paljenja sveća

Umesto na groblju, pristalice pokreta Pravda za Davida pomen preminulom mladiću davali su na Trgu Krajine, paleći sveće i ostavljajući upaljene lampione. Na groblje nisu išli. Pravoslavni običaji nisu ih zanimali. Sa Trga Krajine zato su pretili i kleli.

Davor Dragičević je praktikovao neobičan ritual – dok je palio sveće činio je čudne pokrete nad fotografijama onih koje je etiketirao kao saučesnike u ubistvu njegovog sina. Kletve i rituali sa svećama daleko su od pravoslavlja. Više pripadaju sektaštvu i crnoj magiji.

Crkve su se setili (i to kao mesta za sastanke) tek kada im je policija nakon nedavnih nereda zabranila nenajavljena okupljanja na Trgu Krajine, i tako onemogućila pristup „svetilištu“ ispred otporaške drvene pesnice. Tako su oni koje u crkvi inače ne viđamo postali „vernici“ kojima policija „ne dozvoljava da u porti hrama pale sveće“.

Šta dalje? Vlast treba da istraje u striktnoj primeni zakona i da insistira da agencije za provođenje zakona rade ono što zakon nalaže.

Organizatori i inspiratori nereda na banjalučkim ulicama treba da odgovaraju za višemilionsku štetu koju grad Banjaluka trpi. Isto se odnosi i na one koji su stvarali atmosferu linča pred stambenom zgradom u kojoj je nastanjena porodica Željka Karana.

Šta god da su činili njihovi roditelji, deca za to ne mogu da odgovaraju.

A sa Trga Krajine najviše pretnji upućeno je upravo deci.


Izvor: Sve o Srpskoj

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neuspela replika 5. oktobra u Banjaluci

* Obavezna polja