Često zanemarujemo i ne bavimo se razlozima zbog kojih je Jugoslavija 25. marta 1941. godine pristupila Trojnom paktu. Nije to bila želja namesništva i vlade da izmene svoj „neutralni“ status. Jednostavno Hitler je pre optpočinjanja napada na SSSR želeo da osigura svoje južno krilo i rasčisti situaciju na Balkanu. Dakle ultimatum Nemačke a ne slobodna volja jugoslovenskog rukovodstva pokrenuli su priču o pristupanju trojnom paktu. Alternativa odbijanju Hitlerovog zahteva bila je, naravno, rat.

Za pristupanje Trojnom paktu Jugoslaviji su bili ponuđeni, neverovatno dobri „uslovi“. Razume se da Jugoslovenima nije saopštena, još u julu prethodne godine (1940.) doneta, odluka da u „novom evropskom poretku“ Jugoslavija ne može opstati u postojećem obliku.

Više po istorijskom refleksu oficirska zavera i narod su osetili da se radi o obmani, svrgli namesništvo, oborili vladu i doveli na presto maloletnog kralja Petra. U popularnoj istoriografiji stalno se ponavlja priča o nekakvim britanskim parama kojima je puč plaćen. Para je bilo ali su one davane političarima i organizacijama koje nisu učestvovale u puču a još više novca je potrošeno u Bukureštu i Sofiji – uzalud.

Hitler je bio spreman da garantuje Srbiji njenu „neutralnost“. Važnije od formalnih garancija bilo je da li se tom čoveku i toj državi može verovati. Istorija nas uči da je Nemačka prekršila sve paktove o neutralnosti i nenapadanju koje je sklopila pa i vlastiti ustav (intervenišući na Kosovu i Metohiji 1999. godine) i bez obzirno na to što po starom običaju baš lopov pokušava da se sakrije vičući „držite lopova“, tako i Nemačke vlasti pokušavaju da kršenje međunarodnog prava prevali na neke druge[1].

Kada je neutralnost u pitanju zanimljivo je i držanje naših suseda sa jasnom svešću da se određeni istorijski procesi još nisu okončali i da u ponašanjima naroda i država postoje jasne analogije:

–     Mađarska je još od novembra 1940. godine bila član Trojnog pakta. Sa Jugoslavijom je imala potpisan ugovor o „večnom prijateljstvu“ koji je prekršila pridružujući se nemačko-italijanskoj agresiji i otimajući Bačku i Baranju od već slomljene Kraljevina. Mađarske okupacione vlasti organizovale su masovne zločine na anektiranom području (posebno je poznata tzv. „racija“ u januaru 1942.godine). Mađarska je učestvovala u napadu na SSSR vatreno se boreći protiv Crvene armije do aprila 1945. godine.

–     Rumunija nije ispoljila teritorijalne pretenzije prema Kraljevini Jugoslaviji i čak je pomogla da se od mađarskih pretenzija sačuva Banat ali je učestvovala u agresiji na SSSR i do avgusta 1944. godine bila Nemački verni saveznik.

–     Bugarska je Trojnom paktu pristupila 1.marta 1941. godine stavljajući svoju teritoriju na raspolaganje Nemačkoj za invaziju na Jugoslaviju i Grčku. Od 1.jaunara 1942. godine bugarske trupe su vršile okupaciju delova Srbije da bi u leto 1944. godine okupaciona zona bila proširena na skoro celu teritoriju Srbije a sve sa ciljem da se Nemačke trupe „rasterete“ i upute na istočni front. Bugarske okupacione trupe su počinile brojne zločine na okupiranom i anektiranom području. U jesen 1944. godine baš ovo je i bio značajan razlog da SSSR objavi rat Bugarskoj.

Inicijative o osnaživanju neutralnosti Srbije kroz poseban zakon o vojnoj neutralnosti ponovo su u opticaju. Moglo bi se reći, korisna i praktična inicijativa. Nažalost i prilično beskorisna.

Srbija u ovom trenutku nalazi u situaciji sličnoj onoj 1941. godine. U EU i NATO su uključeni skoro svi njeni susedi a Srbiji je postavljen posredan ultimatum koji u formi „usaglašavanja  spoljne i bezbednosne politike“ zahteva potpuno približavanje. Da bi stvari bile jasne najbolje ih je nazvati pravim imenom i u samom početku razrešiti dileme. Ako članstvo u NATO nije uslov za ulazak u EU onda to treba napisati i potpisati odmah. Doneti obavezujući zakon u skupštini Republike Srbije, potvrditi ga na referendumu, doneti rezoluciju EU i NATO koje bi to potvrdile i stvar skinuti sa dnevnog reda. Umesto toga nama se stalno nameće priča o tome da nam članstvo u NATO niko ne traži. Danas ne traži, jer polako priprema teren u institucijama i medijima. Jednog dana kad se prikupi dovoljan broj „agenata“ stvar će doći na dnevni red i to otvoreno i bezobzirno. Ako je članstvo u NATO uslov za članstvo u EU onda se odmah treba zahvaliti toj organizaciji i ne mrcvariti građane kroz otvaranje nekakvih poglavlja. Srbija ni pod kakvim uslovima ne treba da bude ni punopravni niti „pridruženi“ član NATO alijanse, iz bezbednosnih, moralnih, istorijskih i svih drugih razloga.

NATO je vojni savez a ne humanitarna organizacija ili pevačko društvo. Njegovo je da se priprema za ratove i da ih povremeno organizuje što smo mi na svojoj koži osetili, bombardovanjem Republike Srpske 1995. i SRJ 1999. godine. Sve drugo je plasirano da zavara i uspava naivne. Neutralnost Srbije od strane NATO možda i može biti donekle tolerisano „na sobnoj temperaturi“. U mirna vremena, stabilnom evropskom poretku pod nadmoćnom kontrala EU birokratije i materijalnom blagostavnju. Ali u trenutku zaoštravanja međunarodnih odnosa i eventualnog sukoba na relaciji NATO-Ruska Federacija, u vreme „povećane temperature i uzavrelih strasti“,  ultimatum će biti postavljen u jasnoj i nedvosmislenoj formi, ništa nežnije nego marta 1941.godine. Ali ovaj put će NATO, po starom Nemačkom receptu uzeti i taoce. Srbi će morati da budu deo „koalicije“ koja će pod NATO komandom marširati istim putem kojim su pošli Napoleon i Hitler, i to u oba pravca, ka Moskvi i nazad.

U sukobu koji se sprema Srbija kao slobodna zemlja ima samo dve alternative:

može i treba da bude ili neutralna uz Rusiju ili u savezu sa Rusijom. Treće opcije koja bi obezbedila makar delić nacionalnog suvereniteta i slobode ali i elementarni opstanak nema.

_________________________________

[1] Nemačka je agresivnom politikom i lažnim povodima izazvala Prvi i Drugi svetski rat, izmišljajući francuske avione, paljevinu Rajhstaga, poljski napad u Glajvicu, verolomno napadajući Dansku, Holandiju, Jugoslaviju…..). Ne radi se samo o agresivnosti nacističkog režima već kontiuiranoj agresivnoj politici same nemačke države. Mi Srbi se sa posebnim „gađenjem“ sećamo uloge nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga u konstruisanju izmišljenog plana „Potkovica“ koji je trebao da opravda neleganu NATO agresiju na SRJ.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neutralnost na sobnoj temperaturi

* Obavezna polja