(Povodom poslednjeg teksta o ustavnim promenama prof. dr Ratka Markovića)

U „Politici” od 9. jula, na celokupnoj stranici broj 4, gde do sada, koliko se sećamo, nisu štampani autorski osvrti, objavljen je tekst – Ka budućem ustavu Srbije – jednog od najznačajnijih živih srpskih ustavnih pravnika, prof. dr Ratka Markovića.1)

U navedenom tekst autor se bavi temom promene važećeg Ustava Srbije. Pošto je iz njegovog vidokruga potpuno izostalo prethodno pitanje o tome da li je oportuno da država Srbija u sadašnjim političkim okolnostima uopšte pristupi ustavnim promenama, prof. Marković se ovim tekstom, pre svega, predstavio kao apriorni zastupnik stava o neophodnosti promene Ustava od 2006. godine. Pri tom, kod ovakvog pristupa nije najproblematičnija njegova politička strana, koja se ogleda u činjenici da Markovićev stav o neophodnosti ustavne reforme, dele, između ostalog, i sadašnji predsednik Republike, Vlada Srbije, EU i YUCOM, već njegova stručna, ustavnopravna strana. Naime, od ovog profesora ustavnog prava se očekivalo da svojim ogromnim teorijskim znanjem i ustavno-pravnim iskustvom doprinese sveoubhvatnom i objektivnom rasvetljavanju, a ne zamagljivanju problema ustavne promene.

Izbegavajući da otvori prethodno pitanje o podobnosti sadašnjih političkih prilika za novu konstitucionalizaciju države Srbije, prof. Marković je dodatno zamutio ionako skromne političke i pravne vidike javnosti Srbije. Jer kako se može dati bilo kakav kredibilan predlog funkcionalne i tertorijalne organizacije vlasti, a da se prethodno ne raspravi pitanje sadašnjeg ustavotvornog kapaciteta Srbije, odnosno njene državotvorne snage. Rasprava o najboljem ustavnom modelu, bez prethodne rasprave o tome da li sadašnji kapacitet Srbijinog ustavotvotvorstva garantuje da zemlja može dobiti ustav po svojoj meri i u skladu sa svojim interesima, pretvara se u jalovo teoretisanje po modelu „Živ mi Todor, da se čini govor!”. Pošto je ustavotvorstvo glavni atribut unutrašnje suverenosti, procenom ustavotvornog kapaciteta Srbije odmerava se, zapravo, njena suverenost, koja je uvek faktička, a ne pravna kategorija, pa se kao takva odmerava u svetu političke realnosti, a ne u svetu normativne nominalnosti.

Nekadašnji asistent prof. Markovića, a sada redovni profesor beogradskog Pravnog fakulteta, V. Petrov (uzgred budi, jedan od 650 javnih ličnosti koje su podržale rečeno kandidaturu za predsednika A. Vučića, ovde), podseća da je „ustav simbol suvrenosti države. On je, pri tom, dokaz njene životne snage. Kada država nije suverena ili nema dovoljno faktičke snage, ona će teško doneti ustav, a ukoliko ga donese on će biti „mrtvorođen””.2) Postavlja se pitanje zašto je ovu lekciju, koju je preneo svom naučnom nasledniku, prof. Marković „zaboravio” da elaborira na stranici „Politike”.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da mi, umesto prof. Markovića, njegove predloge koji se, pre svega, tiču organizacije izvršne vlasti i teritorijalne organizacije vlasti, dovedemo u vezu sa sadašnjim ustavotvornim kapacitetom Srbije. Jer sadržina nekog ustava mnogo više zavisi od stepena suverenosti jedne zemlje, nego od želja profesora prava.

Kada je u pitanju organizacija izvršne vlasti, prof. Marković predlaže potpuni raskid sa tradicijom dvoglave (bicefalne) izvršne vlasti, koja je ustanovljena ustavima od 1990. i 2006. godine. Umesto da izvršnu vlast vrše vlada i predsednik Republike, predlaže se da vlada bude jedini nosilac egzekutive, a da predsednik Republike „bude samo oličenje i simbol države”. Takvog razvlašćenog šefa države, prema predlogu prof. Markovića, imali bi da biraju narodni poslanici, a ne neposredno birači. Posredno stečen legitimitet, uz reprezentativna ovlašćenja, činili bi ovakvog predsednika izrazito politički slabim činiocem u novom Srbijinom sistemu organizacije vlasti, koji bi se tako preobrazio iz mešovitog u čisti parlamentarni sistem vlasti. Tako je prof. Marković, koji je kao pisac Ustava od 1990. u noviju Srbijinu ustavno-pravnu tradiciju uveo mešoviti sistem vlasti (po ugledu na francusku Petu Republiku), danas reterirao od ranijih ustavno-pravnih uverenja i postao zagovornik modela slabog, posredno izabranog šefa države. Upravo za takvog šef države zalagao se još 2001. godine u svom predlogu ustava Beogradski centar za ljudska prava.

Dvadesetsedmogodišnje iskustvo višestranačja u posttitoističkoj Srbiji donelo je tendenciju slabljenja kontrolne funkcije Narodne skupštine i samim tim jačanje političke pozicije Vlade, kao i suštinsko pretvaranje političkog režima iz demokratskog u partitokratski. Ovakvo iskustvo bi trebalo da bude argument u prilog jačanja ovlašćenja neposredno izabranog predsednika Republike, kao nezavisnog i politički neodgovornog (ali pravno odgovornog) arbitra, te za deobu izvršne vlasti između dva nosioca – vlade i šefa države. Sve to čini spornom tvrdnju prof. Markovića, da su „razlozi za opisano ustavno uređenje (mešoviti sistem vlasti sa neposredno izabranim šefom države) otpali”. Nasuprot takvom iskustvu, prof. Marković predlaže uvođenje čistog parlamentarnog sistema, koji bi doveo do potpune koncentracije izvršne vlasti u rukama vlade, odnosno u rukama onih koji vladom gospodare. Pored partija, to su sve više neformalne i formalne lobi grupe, u vidu NVO, kakav je npr. NALED.

Pojavu predloga o slabom, posredno izabranom predsedniku Republike, u ustavnoj raspravi posle „petog oktobra” (u ustavnom nacrtu Beogradskog centra za ljudska prava), prof. Marko Pavlović je doveo u vezu sa planom Brisela o ustavnoj denacifikaciji Srbije, koja je trebala da se izvede prema posleratnoj nemačkoj ustavnoj denacifikaciji. U Ustavu SR Nemačke od 1949. godine umesto jakog, neposredno izabranog predsednika, koji je u Vajmarskom ustavu (1919. g.) predstavljao zamenu za nemačkog cara, SR Nemačka je dobila slabog, posredno izabranog predsednika. Kao što se u poraženoj Nemačkoj priklanjanje modelu slabog predsednika objašnjavalo potrebom da se raskine sa autokratskom nemačkom (pruskom) državnopravnom tradicijom, tako je i Beogradski centar za ljudska prava svoj predlog sa slabim, posredno izabranim šefom države pravdao potrebom da se poražena postpetooktobarska Srbija oslobodi „hipoteke autokratskog šefa države”, koju je „na mestu predsednika po Ustavu od 1990. ostavio Slobodan Milošević”.3)

Slično objašnjenje odredbe o posredno izabranom predsedniku Republike iz predloga ustava Beogradskog centra za ljudska prava, dao je i već pomenuti naučni naslednik prof. Markovića, V. Petrov: „U skladu s tada važećim stavom da predsednik Republike mora biti „kažnjen” za „grehe” predsednika Republike iz devedesetih godina prošlog veka, ovaj nacrt predviđa posredan izbor šefa države od strane dvodomne skupštine”.4) I ponovo se dogodilo da ono što je đak po svemu sudeći naučio od mentora, ovaj je iz nekih razloga „zaboravio” da pomene u „Politici”.

Iako uvođenje posredno izabranog predsednika, ukoliko procenjujemo sa „srpskog stanovišta”, ne bi bilo politički opravdano, Srbija će, ukoliko se formalno pokrene postupak promene ustava, svakako dobiti slabog predsednika Republike. Takav šef države odgovara sadašnjem interesu Brisela, jer bi, 2006. godine privremeno zadržana ustanova jakog predsednika Republike, do kraja Vučićevog mandata iscrpela dodeljenu ulogu „garanta kontinuiteta demokratskog preobražaja” ili drugim rečima postpetooktobarske denacifikacije Srbije.

Kada je u pitanju teritorijalna organizacija vlasti, kod prof. Marković je poznato samo jedno; umesto dosadašnje asimetrične teritorijalne organizacije, sa dve autonomne pokrajine, Srbija treba da „bude teritorijalno organizovana kao jedinstvena, nedeljiva država decentralizovana po istom načelu”.

Dakle, prof. Marković predlaže ukidanje autonomnih pokrajina, što bi odmah potpisao svaki srpski patriota. Međutim, da li je realno da Srbija izdejstvuje ukidanje teritorijalne autonomije na području tzv. Vojvodine sve dok je pristupanje EU proglašeno za politički prioritet broj 1, a AP Vojvodina je članica Saveta evropskih regija pri Parlamentu EU? I kakvo bi se u tom slučaju ustavno rešenje ponudilo za teritorijalnu autonomiju na KiM, a da ne bude asimetrično u odnosu na teritorijalnu organizaciju vlasti u ostatku Srbije? Ili je predlog raskida sa dosadašnjom asmetričnom teritorijalnom organizacijom vlasti u Srbiji, zapravo Markovićev indirektni predlog konačnog Srbijinog ustavno-pravnog raskida sa Kosovom i Metohijom, zahvaljujući čijoj ustavno-pravnoj odbrani je krajem osamdesetih godina prošlog veka i napravio političku karijeru?

Na ova politička pitanja prof. Marković ne daje odgovor, već pitanje teritorijalne organizacije vlasti ostavlja potpuno otvorenim, čak i sa mogućnošću da Srbija prema novom ustavu postane regionalna država. To što bi po njemu „merila za regionalizaciju trebalo da budu iz oblasti privrede, a ne politike i vlasti”, ne menja suštinu regionalizacije, kao teritorijalne autonomije visokog stepena, koja regionalne države, kakve su Španija i Italija, u nekim elementima približava federacijama. (npr. predstavljanje regiona na centralnom nivou vlasti, što je u suprotnosti sa imperativnim stavom prof. Markovića da Srbija ni u kom slučaju ne treba da uvodi dvodomno narodno predstavništvo). Tako bi Srbija umesto loše asimetrične teritorijalne organizacije sa dve autonomne pokrajine, dobila još pogubniju varijantu sa regionima na celoj teritoriji države, kao svojevrsnim surogatom federalizma.

Novi ustav bi u sadašnjim okolnostima Srbiji zasigurno doneo, kada je u pitanju teritorijalna organizacija vlasti, brisanje Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog poretka i regionalizaciju ostatka Srbije.

Valja se setiti da je zbog toga što je predviđao regionalizaciju Srbije, predlog ustava Beogradskog centra za ljudska prava i bio nekada pohvaljen od strane tzv. Venecijanske komisije. Prema rezultatima analize prof. Pavlovića, regionalizacija je u Španiji i Italiji uvedena kao vid raskida sa autokratskom i centralističkom tradicijom iz vremena Franka i Musolinija, pa će Brisel iz istih ideoloških razloga zahtevati od Srbije da se regionalizuje.5) Uz to, prof. Ratko Marković kao da je zaboravio kako izgleda preuranjeno rešenje problema KiM pod isključivim tutorstvom EU, koje je pretočeno u tzv. Briselske sporazume, o čijoj je neustavnosti prof. Marković stručno veštačio u raspravi pred Ustavnim sudom. Sledstveno, nema razloga da promena ustava, koja bi se odvijala pod isključivim spoljnopolitičkim tutorstvom Brisela, kada je u pitanju položaj KiM rezultira rešenjem koje bi bilo bolje od onog iz tzv. Briselskih sporazuma, a po njima se tzv. Republika Kosovo nalazi van ustavno-pravnog poretka Srbije.

U autorskom tekstu objavljenom u „Politici” prof. Ratko Marković se ne zalaže za bilo kakvu ustavnu promenu, već takvu koja će dovesti do potpunog raskida sa ustavnim uređenjem vaspostavljenim 1990. godine i 2006. godine. Ovakvo njegovo zalaganje predstavlja samo vremenski dobrano zakasnelu, idejno ispražnjenu i nekonzistentnu kopiju predloga YUCOM-a iz 2013. godine.6) Tako je prof. Marković sebi dozvolio da bude (ne)svesni plagijator političkih i ustavnopravnih ocena onih koji su ga do juče napadali kao retrogradnog Miloševićevog ustavopisca, čije je autorsko delo, Ustav Srbije iz 1990., stajao na početku procesa renesanse „zločinačkog” srpskog velikodržavnog projekta. Doduše, u uslovima okupacije plagiranje tuđih ideja može da ima i drugačije svojstvo od onog koje plagijat neizostavno ima u uslovima slobode. Prisvajanje ideja koje popularišu okupator i njegove domaće marionetske ispostave u uslovima okupacije se ne kvalifikuje kao krađa, već njihovo javno prisvajanje od strane dojučerašnjih protivnika dobija svojstvo jednog poželjnog čina samolustacije.

Prihvatanjem krajnje pojednostavljene antinomije „demokratske države stare Evrope” – nedemokratske balkanske države i ocenom srpske pravne svesti kao dominantno autoritarne, u negativnom značenju ove reči, prof. Marković se predstavio kao ideološki zatočenik kolonijalnog balkanističkog diskursa, po kome je Balkan „skladište negativnih karakteristika, deponija negativnih stvari”. Nasuprot tome, „intelektualac treba da se odupre ovom balkanističkom diskursu, koji sa stanovišta moći, političke i vojne, hoće da konstruiše upravo takav identitet Balkana koji bi onoga ko ima moć da tako određuje Balkan oslobodio svake odgovornosti koje preduzima na Balkanu”.7) Takva upotreba nametnutog stereotipa o autoritativnosti političkog identiteta Balkana, i bez iščitavanja pravne i političke literature neliberalne i nezapadne provenijencije, činilo se da je postala očigledna svim Srbima tokom akcija nasilne demokratizacije Srbije: „Milosrdni anđeo” i „Peti oktobar”. Nažalost, autorski tekst prof. Markovića pokazuje da je ljudima nekada politički bliskim Slobodanu Miloševiću, zapadna civilizacija, sa svim svojim stereotipima o državnopravnom razvitku naroda pravoslavnog Istoka, bila duhovna otadžbina i onda kada ih je proganjala, žigosala, kažnjavala i lustrirala i da se oni i posle svega toga teško duhovno emancipuju od nje.

Uostalom, samo odsustvom unutrašnje vere, a ne materijalnom superiornošću Zapada, može da se objasne tragični bilans pokreta srpskog nacionalnog preporoda iz devedesetih godina. I kao što se tada predaja Knina i blokada na Drini činila nužnom i dovoljnom za očuvanje Beograda, tako se i danas traži konstitucionalizacija teritorijalne „realnosti” Srbije bez KiM, kako bi se ostatak Srbijice sačuvao od propasti. Pri tom, niko ni da pomene kako od svih opštih pravnih akata ustav po najmanje mora da odražava realnost, jer se isuviše mali broj ustavnih odredbi neposredno primenjuje. Uz to, ustav nije samo pravni i već političko-ideološki akt, koji pored normativnog ima i programski karakter.

Svojim tekstom u „Politici”, doajen srpske ustavno-pravne nauke, prof. Ratko Marković, ipak je ponajmanje, čini se, govorio o sebi, a mnogo više o brojnim generacija profesora prava koje su na srpski državno-pravni razvitak gledale, a i danas gledaju, umesto srpskim, zapadnocentričnim očima. To što su se posle uvođenja višestranačja našli na različitim stranama u srpskoj politici, ne umanjuje njihovu okcidentalno-ideološku srodnost. Budući duhovni stranci u sopstvenom narodu, njihov politički pogled je neminovno defetistički, kolonijalan i samoosuđujući i kao takvom čini mu se nemogućim srpski duhovni i biološki preobražaj, nacionalno ekspanzivna suverenost i egzistencija u autohtonoj istočno-pravoslavnoj civilizaciji. U vulgarnoj i huliteljskoj verziji, ovaj pogled je za osnovu svog programa uzeo Aleksandar Vučić i različite žute petooktobarske falange. Takvom duhovno apatičnom i sušičavom i istorijski dementnom pogledu bliža je, nažalost, predaja Kosova i Metohije, odricanje od Crne Gore i Republike Srpske, nego njihova odbrana i ujedinjenje. Kao što se savez sa državama „stare demokratske Evrope” čini prijemičivijim od saveza sa „autokratskom” Rusijom, svejedno da li carskom, Staljinovom ili Putinovom. Ovi naši „zapadnjaci” svoj zapadni civilizacijski zavičaj zaborave samo onda kada prozaičnim životnim razlozima daju prednost u odnosu na principe vladavine prava, nastale, gle čuda, u okrilju većini tako daleke i nepoznate vizantijske civilizacije.

1) www.politika.rs/scc/clanak/384539/Ka-buducem-ustavu-Srbije

2) V. Petrov, Ustavotvorna gradnja i razgradnja – projekti za novi ustav i Ustav Srbije iz 2006., Dva veka srpske ustavnosti, Beograd, 2010, str. 427-428.
3) M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija, 8. mart 2011.

docs.google.com/document/d/1Z1Gxz43SL8Zf3yktMen15Xtac19A9JdFMdL3KgHbuK0/edit

4) V. Petrov, Ustavotvorna gradnja i razgradnja – projekti za novi ustav i Ustav Srbije iz 2006., str. 414.
5) M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija, 8. mart 2011. docs.google.com/document/d/1Z1Gxz43SL8Zf3yktMen15Xtac19A9JdFMdL3KgHbuK0/edit
6) mojustav.rs/
7) B. Šijaković, Kritika balkanističkog diskursa, Nikšić, 2001, str. 10-11.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Novi Ustav ili bolji ustavni pravnici?

* Obavezna polja