nuklearna-bomba-atomskaПоследњих неколико година често можемо наићи на податке о истинском стању америчких стратешких нуклеарних снага (СНС). Различити извори износе податке који су њима угодни, критикујући или хвалећи насталу ситуацију. Упркос свему, у низу случајева, стање нуклеарне тријаде САД у најмању руку отвара нека питања.

Према информацијама којима располажемо, последњих 15-20 година САД нису произвеле ни једну нову нуклеарну бојеву главу. У Оружаним Снагама у употреби су примерци нуклеарног оружја (НО) који су већ дуго у експлоатацији или на складишту, што може на одређени начин утицати и на његове борбене могућности, пошто слични производи могу временом да изгубе на квалитету. Поред тога, после распада СССР-а и завршетка Хладног рата, америчка војска и конструктори нису уделили дужну пажњу развоју нових врста НО.

Упркос чињеници да су главне информације о америчком нуклеарном арсеналу строго поверљиве, неки кључни детаљи су добро познати. Уколико би се оцењивало стање стратешких нуклеарних снага САД последњих 20 година, дошло би се до закључка који говори о потпуној и дубокој деградацији СНС (стратешких нуклеарних снага), која је од 2005. године попримила неповратан и неконтролисан карактер.

Последња нуклеарна бојева глава у САД је произведена 1991. године. Просечна старост нуклеарних бојевих глава у САД износи преко 30 година, то јест, многе од њих биле су произведене још пре председниковања Роналда Регана. Последње тестирање атомске бомбе спроведено је 1992. године.

Питања која се тичу побољшања борбене готовости америчке технике и наоружања, у овом тренутку руководство САД планира да реши у неколико етапа, углавном путем модернизације постојећих модела. Дакле, на основу већ постојећих нуклеарних бомби из породице Б61, разрађује се бојева муниција Б61-12. Навођене бомбе ће имати регулисани капацитет од 0,3 до 45 кт, што је условљено коришћењем бојеве главе бомбе Б61-4. Такође се у новој муницији предвиђа и употреба неких техничких решења из пројекта навођеног пројектила-бомбе JDAM (Joint Direct Attack Munition– сет опреме заснован на основу GPS технологије, који претвара постојеће слободнопадајуће бомбе, у муницију која је прилагођена свим временским условима). Производња бомбе Б61-12 орјентационо ће почети током 2019. године. САД потом планирају да у оквиру програма LEP продуже рок трајања постојећих бојевих глава. У овом тренутку се претпоставља да ће током реализације овог пројекта бити модернизовано 6 типова бојевих глава, по два за сваку компоненту нуклеарне тријаде. Нема детаљнијих информација о LEP програму, а један од вероватних разлога лежи у чињеници да ће главни радови на пројекту почети тек у следећој деценији.

Ни доставна возила за америчко нуклеарно наоружање, не могу се похвалити некаквим напретком.

Дакле, стратешки бомбардери САД представљени су невидљивим авионима Б-2 (20 комада) и 93 бомбардера B-52H. Појединачна цена коштања производње једног Б-2 авиона (укључујући и трошкове разраде, пројектовања и тестирања) износи 2,1 милијарду долара. Овако висока цена принудила је власти САД да скрате ескадрилу стелт авиона са планираних 132 на 21 комад. Покривни слој авиона који омета радарско откривање захтева складиштење борта у климатизованим хангарима, а сваки месец његове експлоатације на терену кошта 3,4 милиона долара месечно по једном авиону. Могућност ношења ракета великог домета није омогућена у Б-2, јер су сматрали да ће он због своје “невидљивости” моћи да преодоли зону противничке ПВО. Међутим, после распада СССР из бивше ДДР у САД су доставили у то време најновије МИГ-29 са радаром Н-019 и током испитивања Американци су схватили да ти радарско-ласерски системи одлично виде “невидљивог” Б-2 чак и у условима на земљи. То дозвољава претпоставку да су савременији радари на руским ловцима МиГ-31 и Су-27 такође у стању да открију такву мету и то са много веће удаљености.

Тако да основна стратешка радна машина америчког ваздухопловства и даље остаје авион Б-52 «Stratofortress». Први лет бомбардера из овог пројекта извршен је још 1952. године, а у службу америчког ваздухопловства ушао је 1955. године. Последњи модификовани авион «H» изашао је из фабричких постројења још пре више од пола века, 1962. године.

nuklearni projektil

Једини тип међуконтиненталних балистичких ракета (МБР) сувоземног базирања LGM-30G «MinutemanIII» у наоружању САД, представља морално и технички застарели продукт из периода Вијетнамског рата.

Неуспехом се окончао и покушај Американаца да одговоре на појаву руског ракетног система Р -36М (по НАТО класификацији – „Сатана“) тешким МБР типом «Peacekeeper» (Миротворац). Ракета на чије је конструисање потрошено по различитим проценама и до трилион долара (укључујући и трошкове производње и стављање у приправност 50 МБР), трајала је мање од 20 година и са бојевог дежурства је уклоњена без икакве замене. Ни на бази “Миротворца” Американци нису успели да створе борбени железнички ракетни комплекс (аналоган руском). Апсолутним фијаском окончана је и кампања на стварању малогабаритних МБР MGM-134A «Midgetman», који су требали бити противтежа мобилним комплексима РТ-23 и РТ-2ПМ који су развијени у СССР-у.

У овом тренутку, у наоружању сувоземних стратешких нуклеарних снага САД остало је 450 потпуно застарелих МБР, које не поседују средства уз чију помоћ могу одолети противракетној одбрани (ПРО). Имајући у виду последње неуспехе са тестирањем лансирања ракета «Minuteman», може се закључити да у армији САД практично скоро да не постоје МБР (међуконтиненталне балистичке ракете). Као потврда ове верзије служи и недавно одустајање од радова на модификацији овог типа ракета, који су били предвиђени за 2012. годину. Вероватно се тамо нема шта модернизовати, вероватно су ракете изгубиле бојеву готовост.

Својевремено су САД планирале да до 2000. године имају 480 балистичких ракета у подморницама (БРПЛ[1]), које би биле размештене у 20 нуклеарних подморница. Но, у овом тренутку у саставу Морнаричких Снага Армије САД има само 14 ПЛАРБ[2] са 336 БРПЛ. Ове подморнице несумњиво представљају најефикаснији део нуклеарне тријаде САД у смислу бојеве готовости. Међутим, подморнице класе «Ohio» (Охајо) такође су пројектоване и почеле су да се граде још у време Вијетнамског рата. Једино су ракете UGM-133A «TridentII(D5)» које се налазе у овим подморницама нешто новијег порекла, али су већ и оне старије од четврт века.

Планови САД који се тичу перспективних носача нуклеарног оружја су магловити и не баш сасвим јасни. У овом тренутку се може са сигурношћу говорити само о некима од њих. Тако би на замену постојећим авионима Б-52 и Б-2 требало да дође стратешки бомбардер NGB (Next-Generation Bomber – “Бомбардер наредног поколења”). Очекује се да ће ови бомбардери почети да ступају у делове ваздухопловних снага САД крајем двадесетих година. Карактеристике напредног авиона још нису познате, пошто се наставља рад на одређивању његовог облика. Из раније публикованих информација може се закључити да бомбардерNGBима сличне карактеристике са авионом Б-2 који је сада у употреби, међутим, од конструктора се захтева да се производна цена готове машине минимализује.

Отприлике истовремено са бомбардером NGB, у наоружање САД треба да уђе и LRSO- нова крстарећа ракета дугог домета. Ова муниција би требало да замени ракете AGM-86В ALCM и AGM-129А ACM. Неколико компанија се од децембра прошле године почело бавити развојем сопствене верзије преднацрта пројекта.

Морска компонента нуклеарне тријаде требало би да у будућности добије нове подморнице, креиране по програму «Ohio Replacement Submarine». Овај пројекат раније је био означен као SSBN(X). Свеобухватан развој овог пројекта почеће за неколико година, а сада стручњаци морнаричких снага и бродоградње у САД раде над обликом напредне подморнице са балистичким ракетама. Претпоставља се да ће свака нова подморница имати карактеристике на нивоу постојећих атомских подморница типа «Ohio».

Дакле, приче о нуклеарној моћи САД очигледно су у великој мери преувеличане. Америчко руководство вероватно схвата да се оно може у скоријој будућности лишити нуклеарног пендрека. Са друге стране Русија, захваљујући постојећем нуклеарном потенцијалу, задржава свој суверенитет и стиче могућност да самостално предузима политичке и економске одлуке, у складу са сопственим националним интересима.

______________________________

[1] БРПЛ – Баллистические ракеты подводных лодок (у слободнијем преводу – балистичке ракете у подморницама – примедба преводиоца)

[2] ПЛАРБ – Подводная лодка атомная с баллистическими ракетами (у слободнијем преводу – атомска подморница са балистичким ракетама – прим. прев.)


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Нуклеарна не(моћ) САД

* Обавезна поља