nuklearna-bomba-atomskaPoslednjih nekoliko godina često možemo naići na podatke o istinskom stanju američkih strateških nuklearnih snaga (SNS). Različiti izvori iznose podatke koji su njima ugodni, kritikujući ili hvaleći nastalu situaciju. Uprkos svemu, u nizu slučajeva, stanje nuklearne trijade SAD u najmanju ruku otvara neka pitanja.

Prema informacijama kojima raspolažemo, poslednjih 15-20 godina SAD nisu proizvele ni jednu novu nuklearnu bojevu glavu. U Oružanim Snagama u upotrebi su primerci nuklearnog oružja (NO) koji su već dugo u eksploataciji ili na skladištu, što može na određeni način uticati i na njegove borbene mogućnosti, pošto slični proizvodi mogu vremenom da izgube na kvalitetu. Pored toga, posle raspada SSSR-a i završetka Hladnog rata, američka vojska i konstruktori nisu udelili dužnu pažnju razvoju novih vrsta NO.

Uprkos činjenici da su glavne informacije o američkom nuklearnom arsenalu strogo poverljive, neki ključni detalji su dobro poznati. Ukoliko bi se ocenjivalo stanje strateških nuklearnih snaga SAD poslednjih 20 godina, došlo bi se do zaključka koji govori o potpunoj i dubokoj degradaciji SNS (strateških nuklearnih snaga), koja je od 2005. godine poprimila nepovratan i nekontrolisan karakter.

Poslednja nuklearna bojeva glava u SAD je proizvedena 1991. godine. Prosečna starost nuklearnih bojevih glava u SAD iznosi preko 30 godina, to jest, mnoge od njih bile su proizvedene još pre predsednikovanja Ronalda Regana. Poslednje testiranje atomske bombe sprovedeno je 1992. godine.

Pitanja koja se tiču poboljšanja borbene gotovosti američke tehnike i naoružanja, u ovom trenutku rukovodstvo SAD planira da reši u nekoliko etapa, uglavnom putem modernizacije postojećih modela. Dakle, na osnovu već postojećih nuklearnih bombi iz porodice B61, razrađuje se bojeva municija B61-12. Navođene bombe će imati regulisani kapacitet od 0,3 do 45 kt, što je uslovljeno korišćenjem bojeve glave bombe B61-4. Takođe se u novoj municiji predviđa i upotreba nekih tehničkih rešenja iz projekta navođenog projektila-bombe JDAM (Joint Direct Attack Munition– set opreme zasnovan na osnovu GPS tehnologije, koji pretvara postojeće slobodnopadajuće bombe, u municiju koja je prilagođena svim vremenskim uslovima). Proizvodnja bombe B61-12 orjentaciono će početi tokom 2019. godine. SAD potom planiraju da u okviru programa LEP produže rok trajanja postojećih bojevih glava. U ovom trenutku se pretpostavlja da će tokom realizacije ovog projekta biti modernizovano 6 tipova bojevih glava, po dva za svaku komponentu nuklearne trijade. Nema detaljnijih informacija o LEP programu, a jedan od verovatnih razloga leži u činjenici da će glavni radovi na projektu početi tek u sledećoj deceniji.

Ni dostavna vozila za američko nuklearno naoružanje, ne mogu se pohvaliti nekakvim napretkom.

Dakle, strateški bombarderi SAD predstavljeni su nevidljivim avionima B-2 (20 komada) i 93 bombardera B-52H. Pojedinačna cena koštanja proizvodnje jednog B-2 aviona (uključujući i troškove razrade, projektovanja i testiranja) iznosi 2,1 milijardu dolara. Ovako visoka cena prinudila je vlasti SAD da skrate eskadrilu stelt aviona sa planiranih 132 na 21 komad. Pokrivni sloj aviona koji ometa radarsko otkrivanje zahteva skladištenje borta u klimatizovanim hangarima, a svaki mesec njegove eksploatacije na terenu košta 3,4 miliona dolara mesečno po jednom avionu. Mogućnost nošenja raketa velikog dometa nije omogućena u B-2, jer su smatrali da će on zbog svoje “nevidljivosti” moći da preodoli zonu protivničke PVO. Međutim, posle raspada SSSR iz bivše DDR u SAD su dostavili u to vreme najnovije MIG-29 sa radarom N-019 i tokom ispitivanja Amerikanci su shvatili da ti radarsko-laserski sistemi odlično vide “nevidljivog” B-2 čak i u uslovima na zemlji. To dozvoljava pretpostavku da su savremeniji radari na ruskim lovcima MiG-31 i Su-27 takođe u stanju da otkriju takvu metu i to sa mnogo veće udaljenosti.

Tako da osnovna strateška radna mašina američkog vazduhoplovstva i dalje ostaje avion B-52 «Stratofortress». Prvi let bombardera iz ovog projekta izvršen je još 1952. godine, a u službu američkog vazduhoplovstva ušao je 1955. godine. Poslednji modifikovani avion «H» izašao je iz fabričkih postrojenja još pre više od pola veka, 1962. godine.

nuklearni projektil

Jedini tip međukontinentalnih balističkih raketa (MBR) suvozemnog baziranja LGM-30G «MinutemanIII» u naoružanju SAD, predstavlja moralno i tehnički zastareli produkt iz perioda Vijetnamskog rata.

Neuspehom se okončao i pokušaj Amerikanaca da odgovore na pojavu ruskog raketnog sistema R -36M (po NATO klasifikaciji – „Satana“) teškim MBR tipom «Peacekeeper» (Mirotvorac). Raketa na čije je konstruisanje potrošeno po različitim procenama i do trilion dolara (uključujući i troškove proizvodnje i stavljanje u pripravnost 50 MBR), trajala je manje od 20 godina i sa bojevog dežurstva je uklonjena bez ikakve zamene. Ni na bazi “Mirotvorca” Amerikanci nisu uspeli da stvore borbeni železnički raketni kompleks (analogan ruskom). Apsolutnim fijaskom okončana je i kampanja na stvaranju malogabaritnih MBR MGM-134A «Midgetman», koji su trebali biti protivteža mobilnim kompleksima RT-23 i RT-2PM koji su razvijeni u SSSR-u.

U ovom trenutku, u naoružanju suvozemnih strateških nuklearnih snaga SAD ostalo je 450 potpuno zastarelih MBR, koje ne poseduju sredstva uz čiju pomoć mogu odoleti protivraketnoj odbrani (PRO). Imajući u vidu poslednje neuspehe sa testiranjem lansiranja raketa «Minuteman», može se zaključiti da u armiji SAD praktično skoro da ne postoje MBR (međukontinentalne balističke rakete). Kao potvrda ove verzije služi i nedavno odustajanje od radova na modifikaciji ovog tipa raketa, koji su bili predviđeni za 2012. godinu. Verovatno se tamo nema šta modernizovati, verovatno su rakete izgubile bojevu gotovost.

Svojevremeno su SAD planirale da do 2000. godine imaju 480 balističkih raketa u podmornicama (BRPL[1]), koje bi bile razmeštene u 20 nuklearnih podmornica. No, u ovom trenutku u sastavu Mornaričkih Snaga Armije SAD ima samo 14 PLARB[2] sa 336 BRPL. Ove podmornice nesumnjivo predstavljaju najefikasniji deo nuklearne trijade SAD u smislu bojeve gotovosti. Međutim, podmornice klase «Ohio» (Ohajo) takođe su projektovane i počele su da se grade još u vreme Vijetnamskog rata. Jedino su rakete UGM-133A «TridentII(D5)» koje se nalaze u ovim podmornicama nešto novijeg porekla, ali su već i one starije od četvrt veka.

Planovi SAD koji se tiču perspektivnih nosača nuklearnog oružja su magloviti i ne baš sasvim jasni. U ovom trenutku se može sa sigurnošću govoriti samo o nekima od njih. Tako bi na zamenu postojećim avionima B-52 i B-2 trebalo da dođe strateški bombarder NGB (Next-Generation Bomber – “Bombarder narednog pokolenja”). Očekuje se da će ovi bombarderi početi da stupaju u delove vazduhoplovnih snaga SAD krajem dvadesetih godina. Karakteristike naprednog aviona još nisu poznate, pošto se nastavlja rad na određivanju njegovog oblika. Iz ranije publikovanih informacija može se zaključiti da bombarderNGBima slične karakteristike sa avionom B-2 koji je sada u upotrebi, međutim, od konstruktora se zahteva da se proizvodna cena gotove mašine minimalizuje.

Otprilike istovremeno sa bombarderom NGB, u naoružanje SAD treba da uđe i LRSO- nova krstareća raketa dugog dometa. Ova municija bi trebalo da zameni rakete AGM-86V ALCM i AGM-129A ACM. Nekoliko kompanija se od decembra prošle godine počelo baviti razvojem sopstvene verzije prednacrta projekta.

Morska komponenta nuklearne trijade trebalo bi da u budućnosti dobije nove podmornice, kreirane po programu «Ohio Replacement Submarine». Ovaj projekat ranije je bio označen kao SSBN(X). Sveobuhvatan razvoj ovog projekta počeće za nekoliko godina, a sada stručnjaci mornaričkih snaga i brodogradnje u SAD rade nad oblikom napredne podmornice sa balističkim raketama. Pretpostavlja se da će svaka nova podmornica imati karakteristike na nivou postojećih atomskih podmornica tipa «Ohio».

Dakle, priče o nuklearnoj moći SAD očigledno su u velikoj meri preuveličane. Američko rukovodstvo verovatno shvata da se ono može u skorijoj budućnosti lišiti nuklearnog pendreka. Sa druge strane Rusija, zahvaljujući postojećem nuklearnom potencijalu, zadržava svoj suverenitet i stiče mogućnost da samostalno preduzima političke i ekonomske odluke, u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima.

______________________________

[1] BRPL – Ballističeskie raketы podvodnыh lodok (u slobodnijem prevodu – balističke rakete u podmornicama – primedba prevodioca)

[2] PLARB – Podvodnaя lodka atomnaя s ballističeskimi raketami (u slobodnijem prevodu – atomska podmornica sa balističkim raketama – prim. prev.)


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nuklearna ne(moć) SAD

* Obavezna polja