Posle petooktobarskog puča i nasilnog dolaska na vlast zbrdazdolisane koalicije DOS, iz budžeta Republike Srbije izdvajana su velika sredstva za finansiranje takozvanih nevladinih organizacija; 2014. godine, na primer, izdvojeno je u te namene skoro isto koliko i za razvoj nauke i tehnologije u Srbiji. Istine radi, treba reći i da se najveći deo sredstava izdvaja za one NVO koja se bave sportom, mladima i humanitarnim i kulturnim aktivnostima, protiv čega ne bi trebalo da bude niko, ali se najviše pažnje u javnim raspravama posvećuje organizacijama koje nastoje, po zadatim obrascima njihovih političkih gurua iz neoliberalnih zapadnih zemalja, da izmene svest nacija, da potru njihove nacionalne vrednosti, religiju, istoriju, identitet, a sve to radi nametanja američke monoteističke „vorhol“ supkulture.

NEJASNA DEFINICIJA

Definicija NVO je kod nas nejasna, počev od njihovog naziva. Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije, koja se „bavi sistemskim praćenjem stanja, problema, potreba i stavova organizacija civilnog društva u Republici Srbiji“, odgovorila je brzo i ljubazno, pismeno i usmeno, na pitanje o finansiranju NVO da „Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom ne raspolaže podacima o finansiranju organizacija civilnog društva u 2019. godini“.

Zbunilo ih je i pitanje zašto govore o civilnom, a ne o građanskom društvu? Da li zato što ne nose uniforme? Jer etimologija reči „civilni“ potiče od latinskog civīle(m), der. di civis „građanin“ i to onaj koji ne nosi uniformu. Ali i sam pojam građanin ne obuhvata sve slojeve društva. To se maskira pogrešnom upotrebom termina „civilni“, što je inače manir „politički korektnog“ novogovora koji stvara maglu sterilnom jezičkom akrobatikom. Zbunjujuće je i da se ova kancelarija bavi razvojem „civilnog društva u Srbiji i njegovim usklađivanjem sa relevantnim evropskim standardima“, što je opet lingvistička magla da se ne vidi da nije reč ni o kakvoj Evropi, odnosno evropskim standardima već o guranju Srbije pod skut Evropske unije koja nije Evropa nego samo njen deo s određenim političkim, ekonomskim i vojnim dogmama neoliberalnog spektra.

Možemo se složiti sa savremenim italijanskim filozofom Dijegom Fuzarom da „Evropa ne postoji. Ono što obično nazivamo tim imenom je tragična stvarnost ujedinjena isključivo na osnovama Centralne evropske banke i njene posledične evrokratije u kojoj se ostvaruje tiho ugnjetavanje naroda, što je u 20. veku vršeno pomoću tenkova i vojski… Treba se suprotstaviti današnjoj karikaturi Evrope, plemenitom imenu koje se pripisuje današnjoj evrokratiji koja nas vuče u socijalni i politički ponor… Evropa za koju se lično zalažem – u ime koje se borim protiv današnje evrokratije koja predstavlja njen perverzni prevrat – jeste Evropa kantovski sastavljena od slobodnih i jednakih država, suverenih i alternativnih u odnosu na ludački mesijanski američki ideal imperijalističke special mission. Potencijalno kosmopolitska zajednica na koju mislim (Evropa naroda, kultura i nacija) postoji u procesu in fieri vaspostavljanja ljudskog roda kao nedeljivog i sebe svesnog Ja, ali koje se izražava u nedefinisanom mnoštvu jezika, tradicija, kultura i religija koje je karakterišu i koje bi, konačno, mogle da koegzistiraju u recipročnom i pacifičnom priznanju – koje je logično nastalo iz univerzalnog bića zajedničke pripadnosti ljudskom rodu“.

Ali takve Evrope nema u diskursu ne samo Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije, već ni u nastupima ministarke Jadranke Joksimović zadužene za nekakve „evrointegracije“, za koje nikada nije dobila dozvolu naroda Srbije. Nema te Evrope ni u delovanju onih NVO koje se pod maskom borbe za ljudska prava i građansko društvo bore u stvari za politički perverznu EU i „vrednosti“ nacionalistički imperijalno nastrojenih SAD. Nije to ni čudo, ako se ima u vidu da je Kancelarija bila korisnik finansijske podrške američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) u okviru Projekta podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva, koja kroz razne verbalne akrobacije tipa „razvoj kritičkog mišljenja“ u stvari finansira one NVO i državne agencije u Srbiji koje rade na razgradnji srpskog duhovnog i istorijskog prostora, na promeni političke i državotvorne svesti Srba, na razaranju srpskih nacionalnih osećanja i posledičnoj amerikanizaciji Srbije, odnosno nametanja hamburger monokulture, umesto prosvetiteljskih vrednosti civilizacije Evrope.

Džordž Soroš, osnivač i predsednik Fonda za otvoreno društvo govori na Briselskom ekonomskom forumu, 01. jun 2017. (Foto: European Commission)

NADZOR NAD INSTITUCIJAMA

Kod nas se civilno društvo definiše uglavnom kao organizovanje građana koji svojim delovanjem i akcijama nastoje da unesu kvalitativnu promenu koja je od opšteg zajedničkog interesa. Po međunarodnim uzusima NVO su neprofitne, finansijski i politički nezavisne (sic!). Nije jasno čemu ta „civilna“ šminka, ako je kod nas tzv. „grupa građana“ bilo oduvek. To je podvala da se nešto nazove drugačije da bi opet bilo isto. Međutim, opasni deo definicije NVO krije se u tome da one „predstavljaju jedan od mehanizama nadzora nad radom institucija“. Tu već nastaje bitna razlika između pozitivnih udruženja građana kao što su asocijacije kulture, sporta, Crveni krst, humanitarne volonterske grupe, verske organizacije, političke partije, fondacije, strukovna udruženja, sindikati… Takve NVO pretpostavljaju i veliki volonterski rad, što uopšte nije slučaj s onim NVO koje predstavljaju jedan od mehanizama „nadzora nad radom institucija“.

Jer njihov cilj je da budu politička snaga koja deluje van institucija sistema, ali sa jasnim namerama da utiču na državnu politiku legalno izabranih državnih organa, čime se one postavljaju iznad demokratske volje izbornog tela i predstavljaju tumor na telu demokratije. NVO s političkim premisama, kao vrsta društvene akcije koja zauzima prostor između države, ekonomije i privatne sfere, jesu čin izolovanja izborne volje građana i nametanja izvršnim organima nečega za što građani nisu glasali. Dakle, njihov cilj je vršenje pritiska na institucije u cilju zastupanja interesa različitih od volje građana, a ne razvijanje dobročinstva, filantropskih vrednosti, kulture ili sporta.

Pada u oči da su NVO definisane kao dobrovoljne i nevladine nedobitne organizacije, zasnovane na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovane radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom. Ali u Srbiji su brojne NVO političkog karaktera, bez obzira na formalnu firmu, i deluju upravo suprotno od interesa nacije i države i to iz lukrativnih interesa, jer su plaćene iz inostranih izvora. One su najveća investicija onih koji su razarali Srbiju, ne samo u pogledu novca već i po posledicama koje izazivaju u korist njihovog lakšeg prisvajanja nacionalnih resursa zemlje, onako kako to čini čuveni Džordž Soroš koji u Srbiji finansira samo one NVO koje su na liniji američkih interesa, odnosno multinacionalnog korporativnog kapitala.

Antidemokratski, pa i neustavni politički uticaj NVO na vlast zaista nije mali, o čemu govori i činjenica da se neposredno pre zvanične posete Americi ondašnji premijer Aleksandar Vučić sastao s predstavnicima Kuće ljudskih prava, koja okuplja aktiviste Građanskih inicijativa, Beogradskog centra za ljudska prava, Komiteta pravnika za ljudska prava, Helsinškog odbora za ljudska prava i Centra za praktičnu politiku. Sličan susret desio se i prilikom čuvenog „dijaloga o Kosmetu“, ali ovaj put na nivou predsednika države. Takvog dijaloga nije bilo s onim NVO koje se ne bave antisrpskim delovanjem, kao što je na primer Udruženje književnika Srbije, koje je takođe NVO. Taktički dobar potez predsednika, jer je očigledno da je primirio te NVO u pogledu kritika vlasti do mere da ga sada Jelena Milić naveliko podržava, ali to ne umanjuje ponižavajuću gorčinu onih koji su glasali, a nemaju tu priliku kakvu imaju Sonje Liht i Biserko.

DRŽAVNO FINANSIRANJE

Samo oko devet odsto udruženja građana finansira se iz međunarodnih izvora, jer samo toliko NVO pristaje da radi za strane interese. Recimo, Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko finansiraju nemačka i norveška ambasada i OEBS. Ali Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić je 2006. dobio novac ne samo iz stranih izvora već i sa računa različitih budžetskih korisnika, nekih 10 miliona dinara, a UKS samo 250.000 dinara u isto vreme.

Istu sumu iz budžeta dobio je i Centar za kulturnu dekontaminaciju nedavno preminule Borke Pavićević 2007, ustanova koja se formalno bavi organizacijom pozorišnih predstava, tribina, izložbi i koncerata. Ali za „kulturne manifestacije“ tipa „Mirdita“, za promociju našminkane šiptarske kulture pri čemu nije bilo eksponata paljenja srpskih crkava i uništavanja srpskih grobišta na Kosmetu, taj centar je dobio 2005. godine iz budžeta grada Beograda 4,3 miliona dinara, zatim u periodu od 2010. do 2013. još 16 miliona, pa 17 i 14,9 miliona dinara. Centar za kulturnu dekontaminaciju je 2013. godine, prema podacima Agencije za privredne registre, imao šest stalno zaposlenih a Udruženje književnika Srbije samo dvoje, jer svi ostali rade volonterski, s time što ti zaposleni u UKS nisu primali platu po nekoliko meseci, za razliku od onih koji su dekontaminirali Srbiju.

Nevladina organizacija „Žene u crnom” izražava „solidarnost i saosećanje sa žrtvama nemilosrdne agresije koja je potekla iz Beograda” na protestnom skupu povodom 24 godine od početka rata u BiH,  6. april 2016. (Foto: Dragan Kujundžić/Tanjug)

Irena Cerović, predstavnica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, čija je predsednica Sonja Liht, isticala je svojevremeno da država učestvuje u finansiranju njihovih projekata sa svega pet odsto, dok su „donatori“ ovog fonda Evropska unija, Savet Evrope, Nemačka organizacija za tehničku saradnju, OEBS i UN. Irena Cerović nije objasnila u čemu je interes stranaca da finansiraju jednu organizaciju koja se već svojom definicijom „političke izuzetnosti“ diskvalifikuje kao neko ko deli ljude na „izuzetne“ i na plebs. A još manje zašto država finansira one koji propovedaju Soroša u Srbiji.

U rezidenciji donedavno američkog ambasadora Majkla Kirbija, koji nije ostavio pristojnu sliku SAD u Srbiji, bespovratnu donaciju od 2,7 miliona dolara od USAID-a dobili su baš taj Beogradski fond za političku izuzetnost, zatim je finansiran i Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid)… A to znači da onaj ko primi novac iz tog izvora, ima za poslodavca američku ambasadu, a ne Srbiju. Uostalom, po rečima bivšeg službenika Stejt departmenta Vilijama Bluma, SAD koriste „nevladine organizacije kao deo slike i mita (…) i pomažu u održavanju u inostranstvu nivoa kredibiliteta“ do kojeg Vlada SAD ne može da dođe svojim delovanjem. Cilj je nametanje globalnih interesa svetskih moćnika na lokalnim nivoima unutar država, a CIA taj mehanizam koristi (i finansira i direktno i posredno) NVO za svoje propagandne aktivnosti još od 1980. godine.

NEGACIJA DEMOKRATIJE

NVO deluju parcijalno i zato nikada ne kritikuju svoje nalogodavce, pa se tako „Amnesti internešenel“ i slične NVO u svetu nikada ne bore za socijalna prava, ali ni za ljudska prava u SAD niti protiv Gvantanama u kome se muče ratni zarobljenici, ali se bave svim i svačim u Srbiji preko svojih surogata kao što su NVO Centar za evroatlantske studije, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava… „Lekari bez granica“ se predstavljaju kao humanitarna NVO, ali su njihovi džipovi imali duplo dno u kome su dostavljali oružje i municiju hrvatskim secesionistima u borbama protiv regularne Jugoslovenske vojske. A Svetska banka sugeriše državama da pomažu političke NVO, ne udruženja pisaca, ali samo ako one deluju kao podrška širenju divljeg i nekontrolisanog kapitala svetske finansijske aristokratije u čemu je uloga ove banke bitna.

Da nam neoliberalni Zapad stvarno „izvozi“ demokratiju, ne bi nam nametao političke NVO koje su negacija demokratije. A da su one izraz bilo kakve demokratske namere, onda bi delovale u SAD i u EU jednako onako kako se nameću u Srbiji. To su organizacije za lobiranje u korist tuđina, a ne srpskog naroda. I ne samo za lobiranje već i za bavljenje poslovima koji su nelegalni, kao što to čini Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić koji se bavi „istraživanjem kršenja ljudskih prava od strane srpskih vojnika u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu“. Naime, taj „fond“ preuzima ingerencije policije, tužilaštva i suda, a deluje u službi oko trideset svojih finansijera iz SAD, Nemačke, Švajcarske, Francuske, Hrvatske, Belgije, Velike Britanije, Švedske, Holandije. Dobija novac i od Fondi per te drejten humanitar, odnosno iz Tačijevog „nezavisnog Kosmeta“. Mnoge donacije iz tih izvora prelaze pojedinačno 300.000 dolara.

Evroatlantisti su medije pretvorili u „medijski cirkus“, kako je to srećno definisao italijanski filozof Dijego Fuzaro, a političke NVO, koje su nedemokratska američka tvorevina, u svoju poslugu. „Služeći se njima oni sprečavaju, putem preventivne delegitimizacije, širenje bilo kakve alternative jednosmernom neoliberalnom mišljenju. Korumpirani ’medijski cirkus’ i NVO uništavaju sve što je nacionalno, prošlost i tradiciju, etičke i moralne vrednosti, ideale i budućnost. One glorifikuju neoliberalni sistem čiji su institucionalni izraz velike svetske banke i finansijske korporacije, a sredstva prinude su politički i vojni sistemi EU i SAD.“

Evroatlantisti nisu samo bombardovali Republiku Srpsku, Crnu Goru i Srbiju. Oni su potom izvršili i „medijsku invaziju“ na nas, kako je to okvalifikovao prof. dr Zoran Avramović, preko „nezavisnih“ medija i političkih NVO radi nametanja neoliberalizma kao jedinog mogućeg sveta. Guše autentične kritičare novog svetskog poretka i klevetaju kao nedemokratu, rasistu i ksenofoba svakoga ko se usudi da pomene bilo kakvu alternativu neoliberalnim gubarima, tom oličenju vojnog i ekonomskog ugnjetavanja kojim se nameće imperijalističko ekonomsko i finansijsko podaništvo. Bunt protiv ekonomskih problema proglašava se retrogradnim ostatkom prošlosti, socijalna prava ukidaju se fatamorganom građanskih prava, a svaka napredna ideja koja osporava neoliberalizam i njegovu poslugu u Crnoj Gori i Srbiji proglašava se „vraćanjem u devedesete godine“.

Izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Milan Antonijević moderira dijalog vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka, Beograd, 09. septembar 2019. (Foto: Tanjug/Tanja Valič)

INTERESI TRANSNACIONALNOG KAPITALA

Mediji i NVO koje plaća finansijski fanatizam raznih Rotšilda, Soroša i Rokfelera slave takozvana građanska prava da bi odvratili pažnju od tekućeg ukidanja socijalnih prava u čiju odbranu nikada ne staju, jer onda ne bi bilo dolara koji im stižu, primera radi, od Fonda braće Rokfeler. Njihova uloga je da horski demonizuju svakoga ko pokrene pitanje ukidanja primata kapitala nad politikom, primata građanskih nad socijalnim pravima.

Čim neki medij ili NVO nosi prefiks „nezavisni“, jasno je da nije nezavisan, jer ne bi isticao da je nezavisan, pošto bi to bilo jasno samo po sebi. Oni su javno korumpirani stranim novcem da nam „menjaju svest“, da nas uteruju u evroatlantski tor, da većini nameću teror raznih manjina i manjinskih grupa čime se ruše temelji demokratije. Istovremeno su bolesno osetljivi na svaku kritiku upućenu njima ili na iznošenje podataka o novcu koji dobijaju da šire štetne antisrpske političke ideje, jer svi su oni u stvari korumpirani, a ne „nezavisni“. Dovoljno je pogledati spisak, objavljen više puta u srpskoj štampi, onih koji primaju novac od raznih evroatlantskih fondacija. Primera radi, Centar za evroatlantske studije Jelene Milić dobijao je iznose od 110.000 evra i 342.000 dolara. Sonja Biserko je dobila u određenom periodu 669.682 evra, „Žene u crnom“ 1.587.596 evra, Nataša Kandić 2.126.752 evra… Toliko o njihovoj ljubavi za demokratiju.

Reč je o javnoj korupciji određenih grupa, organizacija i medija koji nisu nikakvi kritičari postojećeg stanja, već puki tumači i psi čuvari neoliberalnog statusa kvo koji se predstavlja kao jedino moguće društvo. Teško onome ko predloži bilo kakvu alternativu neoliberalnoj evroatlantskoj prevari građana. Srpski najamnici slave neoliberalizam, jer su neki srpski mediji i NVO dobili čak 35 miliona dolara od 39 američkih fondacija. Njihova funkcija je nametanje neoliberalnog sistema u cilju pljačke naših prirodnih i humanih resursa. A trn u oku tog korumpiranog medijskog cirkusa i dolarizovanih NVO jeste javno imenovanje njih i njihovih neoliberalnih makroa onakvima kakvi jesu, uz navođenje ogromnih svota koje dobijaju da bi zagađivale srpski duhovni i državni prostor.

Iskustvo Kijeva, zatim ono ranije koje su doživeli Beograd, pa Gruzija, ukazuju na opasnosti koje predstavljaju neke NVO kojima manipuliše Bela kuća preko „Fridom hausa“ i Nacionalne zadužbine za demokratiju, ili kojima manipulišu USAID, kao i International Republican Institute, ili opsukurne ličnosti kao Džordž Soroš. Sve su to imena povezana s Vašingtonom i s njegovom strategijom upravljanja svetom.

„Neoliberalni kapitalizam nema potrebe za budućnošću, štaviše, on mora apriori da razgradi mogućnost mišljenja, jer razmišljanje o budućnosti ekvivalent je mogućnosti programiranja alternative u odnosu na sadašnjost, zbog čega kapitalizam mora bez mere da ubrzava vremena prometa, potrošnje i proizvodnje tako da nemamo vremena da živimo i mislimo. To je stanje večne sadašnjosti, ubrzanja bez budućnosti i nihilizma žurbe. Putem preventivne delegitimizacije bilo kakve alternativne misli, jednosmerno neoliberalno mišljenje vrednuje samo paradigmu racionalnosti, i to kao ratio economica, unutar koga se razvijaju smisao i granice svih funkcija delovanja i mišljenja. Hegemonska ideologija uzdiže ga na stepen onoga što je uvek bilo i što će uvek biti: pretvarajući sadašnjost u večnost“, tvrdi italijanski filozof Dijego Fuzaro, dakle neko ko živi u evrounijatskom raju koji nam nedemokratski i pritiscima nameću i naša vlast i naša opozicija, sa pokojim izuzetkom.

A upravo u tom smeru deluju i političke NVO koje služe da se zaobiđu države i zaštite interesi privatnih grupa, odnosno privatnog diskursa protiv države kao javnog dobra, transnacionalnog protiv nacionalnog, privatizacione elite protiv građana. Zato svaka vlada mora regulisati NVO zakonom i osigurati da deluju iz istinski humanitarnih, kulturnih ili sportskih razloga u okviru nacionalnih interesa. Kako sada stoje stvari, te NVO deluju usklađeno sa američkim svetskim poretkom. U tom smislu one vrše desuverenizaciju, dekonstrukciju stubova humanističke etike (porodica, komunitarni duh, zaštita rada itd.). Te NVO su apstraktno na strani čovečanstva, a konkretno, one su na strani kapitala i njegovih agenata, čije interese štite. One zastupaju finansijsku aristokratiju i njen kapital. Zato ih finansiraju veliki gospodari kapitala, koji deportuju migrante da bi korporacije imale nove robove koje će eksploatisati i koristiti kao imigracijsku bombu da je aktiviraju u nekom trenutku za postizanje svojih ciljeva. Iza galame o borbi za ljudska prava i demokratiju krije se lukrativni privatni interes transnacionalnog kapitala.

Neke od NVO u Srbiji

(PARA)DRŽAVA U DRŽAVI

Nevladine organizacije političkog karaktera su moćno sredstvo zaobilaženja i prevazilaženja demokratske volje građana i suvereniteta država kao poslednjih uporišta demokratija, čiji poslenici idu tragom dolara onih koji ih pretvaraju u svoj instrument ugnjetavanja naroda i negacije demokratije. Činjenica da je NVO po pravilu nedobitna organizacija ne znači da se mora uzdržavati od obavljanja delatnosti koja donosi dobit. NVO može obavljati sve delatnosti koje su utvrđene statutom, osim onih koje su zakonom zabranjene, ali obavljanje pomenutih delatnosti podrazumeva rad, recimo na berbi voća, gajenju pijačnih kultura, ali i formiranju svojih zadruga u kojima bi se radilo volonterski, a novac usmeravao na neophodnu administraciju i troškove rada. Dakle, NVO mogu sticati sredstva za svoj rad i obavljanjem privredne delatnosti, koja podleže oporezivanju PDV.

Nevladine organizacije sa perjanicama kao što su Jelena Milić, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Sonja Liht, direktno potkopavaju napore vlade i predsednika Srbije. Vlast im povlađuje, valjda u nadi da će tako smiriti njihovu agresivnost, pa tako svi oni zajedno negiraju srpskom narodu pravo na samoodlučivanje. Te NVO najotvorenije podržavaju neprijatelje srpstva. Sa kojim pravom? Ko je njih birao? Na kojim izborima su učestvovale te NVO? Može li CEAS da kritikuje NATO? Može li da kaže koju reč u prilog srpskim mučenicima na Kosmetu? Koga te NVO predstavljaju? One su paravlast, paradržava u državi, a za to je kriva i vlast najmanje dve decenije unazad, koja zaboravlja da duguje odgovornost građanima koji su je birali, a ne parapolitičarima i surogatima stranih interesa kod nas.

Uzimanjem ovih NVO za ozbiljnog sagovornika, vlast derogira izbornu volju naroda, delegitimizuje izbore i dozvoljava da NVO utiču na izvršne organe i institucije države. Čemu onda izbori? Istovremeno, to izaziva sumnju da je vlast slaba, ako su joj graničnici NVO političkog karaktera, a ne izborna volja građana i Ustav. Paradoks je i da je sadašnja opozicija, sa ponekim izuzetkom, potpuno isto određena prema NVO, pa tu građani nemaju čemu da se nadaju. Ali treba imati u vidu da je veliki deo opozicije samo opozicioni privid, pošto je bila na vlasti u službi zapadnih interesa.

Nisu potrebni čak ni novi zakoni da bi se regulisao rad političkih NVO. Treba samo primeniti postojeće. Građanima je zabranjeno da vode privatne policijske istrage. Da preuzimaju ingerencije Tužilaštva. To važi i za NVO. Njihovi fondovi moraju biti transparentni, javni i s plaćenim porezom. Da se od političkih NLO u Srbiji pretvore u vidljive NVO podložne finansijskoj i zakonskoj kontroli države i kritici građana. Ni dinar im se ne može dati iz budžeta svih građana. Treba omogućiti da se u medijima iznesu stavovi koji ogoljuju rad tih NVO i mantru o evrounijatskom raju. Dakle, normalnim zakonskim merama i medijskom ravnotežom treba ih dovesti u situaciju da se o njima javno kaže šta one stvarno rade i za koga rade. A političke NVO rade isključivo za strane evrodolare, ne u interesu građana Srbije. I zna se i šta je interes onih koji ih plaćaju. To je politička prostitucija. Svakako to nije parola „Srbija na prvom mestu“!


Izvor: Pečat/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na NVO sektor kao deo neokolonijalnog mehanizma

* Obavezna polja