ГОДИНА ЗА ИЗДАЈУ

Александар Вучић нема намеру да одустане од предаје Косова и Метохије коју ће маскирати причом да само он брине о будућности наше деце и о вечном миру на Балкану. А ова година је „душу дала“ за издају – обележавамо осам столећа аутокефалије Светосавске Цркве и 630 година од Косовског боја. Његови окултни ментори са Запада мисле о свему, па и о симболици: да ли је случајно споразум о повлачењу наше војске са Космета  (9. јуна 1999. године) потписан баш под шатором код Куманова, што је подсећало на шатор под којим су Турци потписали своју капитулацију и признали повратак Свете Земље у састав Србије после Првог балканског рата? Или – зар је Слободан Милошевић, ма ко био и ма какав био, случајно послат у Хаг на Видовдан 2001. године?

Светска закулиса увек настоји да Србе не само победи, него и сатанистички понизи, светећи се не толико нама, сведеним на становништво које губи свест о себи као о народу, него пре свега нашим херојским прецима, који су им много пута омели балканске планове прекрајања граница.

Зато се увек вреди враћати политичко – мистичком приступу збивањима на овом мученичком тлу.

МИТОПОЛИТИЧКА АНАЛИЗА

Одувек сам сматрао да Александар Вучић, ма како јадан, има митске димензије у нашој постисторији. У огледу који сам писао са Зораном Чворовићем, о кловнократском председнику као новом Шћепану Малом, указивао сам на његову безначајну фигуру кроз коју, ипак, дувају епохални ветрови нихилизма. Многи би рекли: “Забога, па то је ненаучни начин мишљења!“ Наравно да је ненаучни. Он је – митолошки. И не стидим се што сам одабрао „митолошку анализу“ као начин да приступим феномену „вучићизма“ као идајничке дементности нашег постојања. 

Велики руски ум, Алексеј Лосев, аутор седмотомне „Историје античке философије“, узник ГУЛАГ-а и један од оних генија какви се у Русији рађају чешће него другде, говорио је о томе да је наш свагдашњи живот прожет митским мишљењем. Мит je, пo Лосеву, у највећој могућој мери израз битијних суштина, о чему он сам пише у „Философији имена“: „Тврдим да су боје, које увек примамо митски, на нужан начин чулне, без обзира што могу бити снабдевене својствима која им нису сасвим приписива. Тако je свако потпуно реално прихватио, на пример, топле боје, хладне боје, грубе боје. To значи да се у датом опажању (морамо га назвати митским) топлота и хладноћа опажају, гледањем оне су видљиве”. A и бол се митски доживљава, и то онај физички: „Ja, пa и сваки други, разликујем тупи бол од оштрог, резак од пробадајућег, жигање од убода. /…/ Ви ћете вероватно рећи да душа не може да сиђе у пете. Што се мене тиче, то je, авај, моја душа исувише пута стварно силазила у пете да бих ja то узимао за метафору или за лаж. Убијте ме, осећам понакад душу управо у петама. Чак знам којим се путевима у организму она устремљује у пете”.

Чак и време има личносно постојање, о коме Лосев каже: „Ако желите да истински говорите о реалном времену, оно je, наравно, увек нехомогено, може се скупљати и продуживати, потпуно je релативно и условно. Па ко није три секунде доживљавао као читаву годину a годину као три секунде? Чак мислим да се од 1914. време некако згуснуло и почело тећи брже. /…/ Време, као и простор, има прегибе и пробоје. He једном сам у животу доживео неке рупе и расцепе у времену. Гледаш, време као да се завршило, a онда, пази молим те, зафијукало je и усковитлало се као огроман вихор.”

МИТОЛОГИЈА ТЕЛА

У „Философији мита” Лосев указује и на то како обично, свагдашње тело може имати митске димензије и како се у миту одражава стварност личности (он вели да je мит „симболички дата интелигенција живота”): „Личност човека je, на пример, незамислива без његовог тела – наравно, осмишљеног тела, интелигентног тела на коме се види душа. Наравно да нешто значи да je један московски научник потпуно налик на сову, други на веверицу, трећи на мишића, четврти на свињу, пети на магарца, шести на мајмуна. Један, премда се уздигне до професора, целог живота личи на калфу. Други je, ма како се правио важан, свеједно – пљунути берберин. /…/ Тело није прост изум, није случајна појава, није само илузија, није ситница. Оно je увек показивање душе – према томе, у неком смислу сама душа”.  

Погледајте Вучића и његово тело, неуспешно у покушају да се домогне некаквог ауторитета и озбиљности. Наочаре, намештене да га представе као најбољег студента Правног факултета у Београду (свих времена!), прсти које уплиће да би изгледао смирено, лаган говор надримудраца – и онда неколико покрета који одају незграпног кривотворитеља стварности, лажова који лаже да и не трепне, насилника над стварношћу и саговорницима који не чује никог осим самог себе – и, у коначном исходу, политичког Перу Митића (игра га незаборавни Ташко Начић) у Шијановој хорор – комедији „Давитељ против давитеља“. Пера Митић дави девојке које не воле његове каранфиле, а клечи и пацке прима од своје мајке (игра је, такође незаборавна, Рахела Ферари). Тако Вучић дави цео народ својим ријалити каранфилима (од Београда на води, преко фонтане на Славији и новогодишњих украса у Београду, до приче о „летечим аутомобилима“ које добијамо од Кинеза), а слуша, спремајући се  за коначну издају, своју политичку „маму“ – Ангелу Меркел.

МИТОЛОГИЈА ИМЕНА 

Поред митологије тела, постоје и митологија имена. Оцењујући допринос другог великог руског мислиоца Павла Флоренског изучавању платонизма, Алексеј Лосев пише да је он дао „концепцију платонизма, која по дубини и тананости превазилази све што сам икада читао о Платону“. По Флоренском, који тумачи Платонову мисао, живо биће је наојочигледније испољавање идеје. Идеја је монада-јединица посебне врсте – „бесконачна јединица“. Идеје Платона одговарају имену. „Оно што се сазнаје – идеја Платона – потпуно се подудара са именом, чију унутрашњу снагу схвата врач у свом врачању. И та пунозначна имена у истом су односу према обичним именима-надимцима, као идеје Платона – према празним разумским појмовима“. Још 1907, Флоренски је писао: “По најстаријим схватањима, имена су симболи у најтачнијем гносеолошком смислу речи: у спољашњем омотачу, у имену – звуку скрива се тајанствено реално присуство идеалног, које стоји у живом и суштинском јединству са представљеним садржајем“.

О томе је писао и Алексеј Лосев, за кога семема подразумева низ појава у којима се „подударају значење и звук тако што звук носи не-звучно значење. Звук, тј. фонема је зато симбол не-звучног значења.“

ПРЕЗИМЕ КОЈЕ ЈЕ ИМЕ

Пошто, како рече Свети Јован Кронштатски, нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, то није нимало случајно да потоњу издају спрема да почини неко чије презиме се уклапа у историју једног, крајње амбивалентног, српског имена.

Недавно сам, од пријатеља, добио писмо под насловом „Владика Николај о Вучићу“. Ево га:

Руковођен Божјим Духом и снажним пророчким даром свога генија Владика Николај Велимировић је за време свог овоземаљског живота прозрео у дубину феномена српске издаје и уочио тајанствену везу која постоји између српских издајника и народног имена Вук, у његовим различитим варијантама.

Тако је владика Николај својевремено писао о три Вука српске историје:

„У историји српског народа забележена су имена три издајника, сва тројица са именом Вук. Кад је Свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као издајник. Када се Лазар борио на Косову Вук се јавља као издајник. Када је Карађорђе водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови вукови показали су се као лисице“.

Ангела Меркел и Александар Вучић, Давос јануар 2019. године

У једном другом спису, под насловом „Србски народ као Теодул“, врло значајном за разумевање српског народног бића, спису који би сваки српски родољуб морао не само да прочита или ишчитава с времена на време, него како каже један од савремених чувара светониколајевског предања и новомученик Небојша М. Крстић, сваки српски родољуб треба да га дословце научи напамет, владика Николај каже следеће, на месту на коме пише о Вукану, сину Стефана Немање:

„Због тога је окарактерисан као издајник и као праобраз свих издајника србских, и то увек са истим именом: Вукан, Вук, Вукашин, Вујица“.

Можда су ове речи раније могле изгледати неозбиљно неком ко их је читао, некако чудно, плитко, као каква сувишна импровизација.

Међутим, када данас погледамо српску политичку стварност у којој су се после разних издајника и страних плаћеника који су се утркивали у величини националне издаје после 2000. године на овамо, када видимо да смо после разних Тадића, Дачића, Динкића, Јовановића, дочекали да Косово и Метохију издаје нико други до један Вучић, кога на том месту нисмо могли замислити, један човек који је до јуче био дика и нада српских родољуба, онда морамо признати да у оним речима владике Николаја, горе наведеним, има нечег више од обичног писања и запажања. Има нечег пророчког и мистичног што нас уверава да није случајно дошло до тога да управо Вучић изда најпре све идеале у својој души, па онда свог ментора и његову странку, а на крају да крене путем незаустављиве издаје свега што је српско и православно.

Није случајно он постао најмоћнији човек у држави и самодржац од кога све зависи и који ће још дуго водити пут српске власти у дефинитивну издају свих српских националних интереса и уништавања свега што је српско у Србији.

Има нечег у његовом имену. Нека тајанствена, само Богу и светим Србима позната веза између имена Вук и српских издајника!

Тако је, на трагу митолошке анализе имена, писао овај мој пријатељ.

ЗАПИС ИЗ 19. СТОЛЕЋА

А вреди се сетити и историје. У драгоценој студији Живана Живановића, „Политичка историја Србије у другој половини 19. века (Књига прва: Од Свето-андрејске скупштине до прогласа независности Србије 1858-1878, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1923, стр. 44), истиче се да је Светоандрејској скупштини мачвански посланик Петар Петровић дао предлог да се имена Вукашин, Вук и Вучић сасвим истребе из народа јер су „највећи злотвори и издајници Отечества носили то име“. Скупштина је једнодушно поздравила предлог, али није донела такав закон, него „речена имена остави општој одвратности“.

Мислите о томе, ове, 2019. године!


Извор: Српски став

Оставите коментар

Оставите коментар на О једном митском имену – размишљање за 2019.

* Обавезна поља