GODINA ZA IZDAJU

Aleksandar Vučić nema nameru da odustane od predaje Kosova i Metohije koju će maskirati pričom da samo on brine o budućnosti naše dece i o večnom miru na Balkanu. A ova godina je „dušu dala“ za izdaju – obeležavamo osam stoleća autokefalije Svetosavske Crkve i 630 godina od Kosovskog boja. Njegovi okultni mentori sa Zapada misle o svemu, pa i o simbolici: da li je slučajno sporazum o povlačenju naše vojske sa Kosmeta  (9. juna 1999. godine) potpisan baš pod šatorom kod Kumanova, što je podsećalo na šator pod kojim su Turci potpisali svoju kapitulaciju i priznali povratak Svete Zemlje u sastav Srbije posle Prvog balkanskog rata? Ili – zar je Slobodan Milošević, ma ko bio i ma kakav bio, slučajno poslat u Hag na Vidovdan 2001. godine?

Svetska zakulisa uvek nastoji da Srbe ne samo pobedi, nego i satanistički ponizi, sveteći se ne toliko nama, svedenim na stanovništvo koje gubi svest o sebi kao o narodu, nego pre svega našim herojskim precima, koji su im mnogo puta omeli balkanske planove prekrajanja granica.

Zato se uvek vredi vraćati političko – mističkom pristupu zbivanjima na ovom mučeničkom tlu.

MITOPOLITIČKA ANALIZA

Oduvek sam smatrao da Aleksandar Vučić, ma kako jadan, ima mitske dimenzije u našoj postistoriji. U ogledu koji sam pisao sa Zoranom Čvorovićem, o klovnokratskom predsedniku kao novom Šćepanu Malom, ukazivao sam na njegovu beznačajnu figuru kroz koju, ipak, duvaju epohalni vetrovi nihilizma. Mnogi bi rekli: “Zaboga, pa to je nenaučni način mišljenja!“ Naravno da je nenaučni. On je – mitološki. I ne stidim se što sam odabrao „mitološku analizu“ kao način da pristupim fenomenu „vučićizma“ kao idajničke dementnosti našeg postojanja. 

Veliki ruski um, Aleksej Losev, autor sedmotomne „Istorije antičke filosofije“, uznik GULAG-a i jedan od onih genija kakvi se u Rusiji rađaju češće nego drugde, govorio je o tome da je naš svagdašnji život prožet mitskim mišljenjem. Mit je, po Losevu, u najvećoj mogućoj meri izraz bitijnih suština, o čemu on sam piše u „Filosofiji imena“: „Tvrdim da su boje, koje uvek primamo mitski, na nužan način čulne, bez obzira što mogu biti snabdevene svojstvima koja im nisu sasvim pripisiva. Tako je svako potpuno realno prihvatio, na primer, tople boje, hladne boje, grube boje. To znači da se u datom opažanju (moramo ga nazvati mitskim) toplota i hladnoća opažaju, gledanjem one su vidljive”. A i bol se mitski doživljava, i to onaj fizički: „Ja, pa i svaki drugi, razlikujem tupi bol od oštrog, rezak od probadajućeg, žiganje od uboda. /…/ Vi ćete verovatno reći da duša ne može da siđe u pete. Što se mene tiče, to je, avaj, moja duša isuviše puta stvarno silazila u pete da bih ja to uzimao za metaforu ili za laž. Ubijte me, osećam ponakad dušu upravo u petama. Čak znam kojim se putevima u organizmu ona ustremljuje u pete”.

Čak i vreme ima ličnosno postojanje, o kome Losev kaže: „Ako želite da istinski govorite o realnom vremenu, ono je, naravno, uvek nehomogeno, može se skupljati i produživati, potpuno je relativno i uslovno. Pa ko nije tri sekunde doživljavao kao čitavu godinu a godinu kao tri sekunde? Čak mislim da se od 1914. vreme nekako zgusnulo i počelo teći brže. /…/ Vreme, kao i prostor, ima pregibe i proboje. He jednom sam u životu doživeo neke rupe i rascepe u vremenu. Gledaš, vreme kao da se završilo, a onda, pazi molim te, zafijukalo je i uskovitlalo se kao ogroman vihor.”

MITOLOGIJA TELA

U „Filosofiji mita” Losev ukazuje i na to kako obično, svagdašnje telo može imati mitske dimenzije i kako se u mitu odražava stvarnost ličnosti (on veli da je mit „simbolički data inteligencija života”): „Ličnost čoveka je, na primer, nezamisliva bez njegovog tela – naravno, osmišljenog tela, inteligentnog tela na kome se vidi duša. Naravno da nešto znači da je jedan moskovski naučnik potpuno nalik na sovu, drugi na vevericu, treći na mišića, četvrti na svinju, peti na magarca, šesti na majmuna. Jedan, premda se uzdigne do profesora, celog života liči na kalfu. Drugi je, ma kako se pravio važan, svejedno – pljunuti berberin. /…/ Telo nije prost izum, nije slučajna pojava, nije samo iluzija, nije sitnica. Ono je uvek pokazivanje duše – prema tome, u nekom smislu sama duša”.  

Pogledajte Vučića i njegovo telo, neuspešno u pokušaju da se domogne nekakvog autoriteta i ozbiljnosti. Naočare, nameštene da ga predstave kao najboljeg studenta Pravnog fakulteta u Beogradu (svih vremena!), prsti koje upliće da bi izgledao smireno, lagan govor nadrimudraca – i onda nekoliko pokreta koji odaju nezgrapnog krivotvoritelja stvarnosti, lažova koji laže da i ne trepne, nasilnika nad stvarnošću i sagovornicima koji ne čuje nikog osim samog sebe – i, u konačnom ishodu, političkog Peru Mitića (igra ga nezaboravni Taško Načić) u Šijanovoj horor – komediji „Davitelj protiv davitelja“. Pera Mitić davi devojke koje ne vole njegove karanfile, a kleči i packe prima od svoje majke (igra je, takođe nezaboravna, Rahela Ferari). Tako Vučić davi ceo narod svojim rijaliti karanfilima (od Beograda na vodi, preko fontane na Slaviji i novogodišnjih ukrasa u Beogradu, do priče o „letečim automobilima“ koje dobijamo od Kineza), a sluša, spremajući se  za konačnu izdaju, svoju političku „mamu“ – Angelu Merkel.

MITOLOGIJA IMENA 

Pored mitologije tela, postoje i mitologija imena. Ocenjujući doprinos drugog velikog ruskog mislioca Pavla Florenskog izučavanju platonizma, Aleksej Losev piše da je on dao „koncepciju platonizma, koja po dubini i tananosti prevazilazi sve što sam ikada čitao o Platonu“. Po Florenskom, koji tumači Platonovu misao, živo biće je naojočiglednije ispoljavanje ideje. Ideja je monada-jedinica posebne vrste – „beskonačna jedinica“. Ideje Platona odgovaraju imenu. „Ono što se saznaje – ideja Platona – potpuno se podudara sa imenom, čiju unutrašnju snagu shvata vrač u svom vračanju. I ta punoznačna imena u istom su odnosu prema običnim imenima-nadimcima, kao ideje Platona – prema praznim razumskim pojmovima“. Još 1907, Florenski je pisao: “Po najstarijim shvatanjima, imena su simboli u najtačnijem gnoseološkom smislu reči: u spoljašnjem omotaču, u imenu – zvuku skriva se tajanstveno realno prisustvo idealnog, koje stoji u živom i suštinskom jedinstvu sa predstavljenim sadržajem“.

O tome je pisao i Aleksej Losev, za koga semema podrazumeva niz pojava u kojima se „podudaraju značenje i zvuk tako što zvuk nosi ne-zvučno značenje. Zvuk, tj. fonema je zato simbol ne-zvučnog značenja.“

PREZIME KOJE JE IME

Pošto, kako reče Sveti Jovan Kronštatski, nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga, to nije nimalo slučajno da potonju izdaju sprema da počini neko čije prezime se uklapa u istoriju jednog, krajnje ambivalentnog, srpskog imena.

Nedavno sam, od prijatelja, dobio pismo pod naslovom „Vladika Nikolaj o Vučiću“. Evo ga:

Rukovođen Božjim Duhom i snažnim proročkim darom svoga genija Vladika Nikolaj Velimirović je za vreme svog ovozemaljskog života prozreo u dubinu fenomena srpske izdaje i uočio tajanstvenu vezu koja postoji između srpskih izdajnika i narodnog imena Vuk, u njegovim različitim varijantama.

Tako je vladika Nikolaj svojevremeno pisao o tri Vuka srpske istorije:

„U istoriji srpskog naroda zabeležena su imena tri izdajnika, sva trojica sa imenom Vuk. Kad je Sveti Sava uređivao treću vlast u srpskom narodu, Vukan se javlja kao izdajnik. Kada se Lazar borio na Kosovu Vuk se javlja kao izdajnik. Kada je Karađorđe vodio ustaničku borbu, Vujica se javlja kao izdajnik. U odsudnim časovima svi ovi vukovi pokazali su se kao lisice“.

Angela Merkel i Aleksandar Vučić, Davos januar 2019. godine

U jednom drugom spisu, pod naslovom „Srbski narod kao Teodul“, vrlo značajnom za razumevanje srpskog narodnog bića, spisu koji bi svaki srpski rodoljub morao ne samo da pročita ili iščitava s vremena na vreme, nego kako kaže jedan od savremenih čuvara svetonikolajevskog predanja i novomučenik Nebojša M. Krstić, svaki srpski rodoljub treba da ga doslovce nauči napamet, vladika Nikolaj kaže sledeće, na mestu na kome piše o Vukanu, sinu Stefana Nemanje:

„Zbog toga je okarakterisan kao izdajnik i kao praobraz svih izdajnika srbskih, i to uvek sa istim imenom: Vukan, Vuk, Vukašin, Vujica“.

Možda su ove reči ranije mogle izgledati neozbiljno nekom ko ih je čitao, nekako čudno, plitko, kao kakva suvišna improvizacija.

Međutim, kada danas pogledamo srpsku političku stvarnost u kojoj su se posle raznih izdajnika i stranih plaćenika koji su se utrkivali u veličini nacionalne izdaje posle 2000. godine na ovamo, kada vidimo da smo posle raznih Tadića, Dačića, Dinkića, Jovanovića, dočekali da Kosovo i Metohiju izdaje niko drugi do jedan Vučić, koga na tom mestu nismo mogli zamisliti, jedan čovek koji je do juče bio dika i nada srpskih rodoljuba, onda moramo priznati da u onim rečima vladike Nikolaja, gore navedenim, ima nečeg više od običnog pisanja i zapažanja. Ima nečeg proročkog i mističnog što nas uverava da nije slučajno došlo do toga da upravo Vučić izda najpre sve ideale u svojoj duši, pa onda svog mentora i njegovu stranku, a na kraju da krene putem nezaustavljive izdaje svega što je srpsko i pravoslavno.

Nije slučajno on postao najmoćniji čovek u državi i samodržac od koga sve zavisi i koji će još dugo voditi put srpske vlasti u definitivnu izdaju svih srpskih nacionalnih interesa i uništavanja svega što je srpsko u Srbiji.

Ima nečeg u njegovom imenu. Neka tajanstvena, samo Bogu i svetim Srbima poznata veza između imena Vuk i srpskih izdajnika!

Tako je, na tragu mitološke analize imena, pisao ovaj moj prijatelj.

ZAPIS IZ 19. STOLEĆA

A vredi se setiti i istorije. U dragocenoj studiji Živana Živanovića, „Politička istorija Srbije u drugoj polovini 19. veka (Knjiga prva: Od Sveto-andrejske skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije 1858-1878, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1923, str. 44), ističe se da je Svetoandrejskoj skupštini mačvanski poslanik Petar Petrović dao predlog da se imena Vukašin, Vuk i Vučić sasvim istrebe iz naroda jer su „najveći zlotvori i izdajnici Otečestva nosili to ime“. Skupština je jednodušno pozdravila predlog, ali nije donela takav zakon, nego „rečena imena ostavi opštoj odvratnosti“.

Mislite o tome, ove, 2019. godine!


Izvor: Srpski stav

Ostavite komentar

Ostavite komentar na O jednom mitskom imenu – razmišljanje za 2019.

* Obavezna polja