U ovom tekstu govorim o Fijatu iz dva ugla: melodrame oko štrajka/pregovora i iz ugla „direktnih stranih investicija“ (DSI) i tvrdnji vlasti da su one osnovni pokretač razvoja Srbije.

Pred kraj ću samo osvetliti Poljsku iz ugla sveprisutne tvrdnje u Srbiji da „približavanje i naročito članstvo u EU, kako god da nam je neprijatno danas, ipak znači poboljšanje kvaliteta života“, pošto Poljska na nepobitan način pokazuje neistinitost ove tvrdnje.

Ja na štrajk u Kragujevcu, prekid štrajka i pregovore, sa ili bez predstavika Vlade, ili šta god već, gledam sasvim drugačije od ostalih koji su se o ovoj temi izjašnjavali.

Gledam iz poslovnog ugla Fijata. Dogodine prestaju silne pogodnosti koje je po sada važećem ugovoru Fijat u Srbiji ostvarivao. Treba obezbediti nove pogodnosti, odnosno produženje pogodnosti. Kako je tajnim ugovorom prethodna vlast, tzv.“žuti/Dinkić“ dala pogodnosti koje su sa svim dobrim razlozima kritikovane, Vučićevoj vlasti je potreban razlog kojim se opravdava suštinsko produženje pogodnosti.

Recimo, štrajk bi bio idealan za ove svrhe. A onda se sa Fijatom unapred dogovori iznos povećanja plata, pa se pređe na „mukotrpne pregovore“.

Evo šta ćemo imati na kraju ove melodrame: Fijat će nastaviti da ostvaruje ogromne pogodnosti po novom ugovoru, radnici će dobiti neko povećanje plata, Vlada će reći da se žrtvovala potpisujući novi ugovor zbog Kragujevca, ali i Srbije u celini i da ona to sve radi javno, a ne kukavički tajno kao „žuti“ (u njihovom etiketiranju nikad nema Dinkića, pošto je on u najbližim odnosima sa Vučićem).

Na kraju, Fijat možda i ode, ali ne zbog cene rada ili bilo koje neispunjene želje u Srbiji, nego ako se pokaže da je model automobila promašaj.

Šta nam ova melodrama neželjeno otkriva:

  • da i Brnabićka može jednako uspešno da sprovodi strane interese u Srbiji kao i Vučić i da praktično premijer u takvoj državi može da bude svako ko zna da se potpiše (to je neophodno zbog dokumenata koje donosi, odnosno predlaže Vlada),
  • da je naša parlamentarna opozicija bez neophodnog znanja da parira i Brnabićki i da se uglavnom zadržava u unapred predviđenim okvirima režisera melodrame.

Da ne bude zabune, ne kažem da je svejedno da li ste Vučić ili Brnabićka. Ukoliko niste naročito monaškog karaktera, razlika je veoma opipljiva. Svi izrazi zadovoljstva vlasnika Fijata biće upućeni Vučiću, a Brnabićka će dobiti promociju „uspešne premijerke“.

A šta bi iole ozbiljna vlada uradila? Napravila bi procenu „povraćaja uloženih sredstava“, ono što se zove „return on investment“ (ROI). Sabere se sve što je sa naše strane investirano/plaćeno: put, vodovod, gasovod, zemljište, konstrukcija hale, porezi i doprinosi, subvencije itd., plus sve ono što će se po redovnom toku stvari investirati, ili platiti, ili subvencionisati, ili otpisati potraživanja itd. – i to se stavi u odnos onoga što smo od takve investicije prihodovali i što ćemo po redovnom toku stvari prihodovati. I tu sad obavezno dolazi javnost. Ta analiza se obnaroduje sa svim potrebnim podacima: ko ju je radio, po kojoj metodologiji, koji podaci su korišćeni. Pa ako ozbiljna analiza pokaže da nismo na gubitku, onda u redu. A ako pokaže da smo na gubitku, onda takav projekat odmah treba prekidati.

Mi inače ROI analizu nemamo u javnosti ni u pogledu bilo kog drugog investicionog projekta ili DSI-a. Evo, probajte da se setite kada ste na RTS-u ikada čuli nekog stručnjaka da analizira ROI za izgradnju npr. koridora? Nikada. Sve što čujemo to je da se gradi „iz povoljnog kredita“. A da li je investicija povoljna u celini ili nije, o tome nema ni reči. Tako gradimo puteve za preko 7 miliona evra po kilometru, a oni stvarno koštaju manje od 4 miliona. Sad bi još samo trebalo da uopšte nema puta! Takvo ponašanje je jedan od glavnih razloga lošeg privrednog stanja u Srbiji. Naravno, tu se radi i o ogromnoj korupciji.

Drugi veliki problem (ima ih više, ali je o tome već dobro pisano) kod DSI-a je u tome što pogodnostima za investitore nema kraja. Ta rečenica Vučića „ja svim investitorima uvek kažem da će im Srbija dati povoljnije uslove od bilo koga drugoga“ je iz ugla održivog privrednog razvoja i povećanja standarda građana užasna. Na toj osnovi samo strani investitori i oni koji pregovaraju sa njima mogu imati koristi. Srbija i građani u celini na toj osnovi samo gube.

U Poljskoj otvoreni akti diktature vladajuće grupacije traju od prošlih izbora i uzimaju sve većeg maha.

Sada se želi formalno ukinuti nezavisnost sudstva, na taj način što bi se telo nadležno za upravljanje susdskim sistemom (pandan našem Visokom savetu sudstva) stavilo pod potpunu kontrolu parlamenta, a to znači vladajuće većine.

A kako je to moguće kad proces pridruživanja EU navodno deluje blagotovorno na razvoj vladavine prava? A onda, sledstveno, samo članstvo u EU deluje još blagotvornije na vladavinu prava. Pa je Poljska evo više od decenije izložena tim naročito okrepljujućim dejstvima EU, a kao rezultat imamo sasvim nešto suprotno. Potpuno uništavanje pravne države, vladavine prava i nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva (počelo je u Poljskoj sve od cirkusa vezanog za izbor sudija Ustavnog suda, ali da ne idemo u detalje).

Kako sam to u svom prethodnom tekstu već napomenuo, EU nije nikakav garant razvoja i ostvarenja nekih „viših“ standarda. Sve to što nam se sviđa, sa pravom, u razvijenim državama EU je rezultat razvoja nacionalnih država. Put ka EU ne znači da će nam biti bolje, čak i kada bismo svi prešli u katolike i postali Poljaci. Biće nam bolje onoliko koliko smo sami sposobni da nam bude bolje i koliko smo spremni da se borimo da nam bude bolje. A jeste tačno, da stručne institucije EU, dakle ne političke, nego stručne, zaista u svom radu daju i korisne stavove i preporuke u kom pravcu treba razvijati neki sistem, u ovom slučaju pravni. Ali sve to nema veze sa suštinom EU i, ono najvažnije, sve to možemo da primenimo i bez pristupanja EU.

Sve me neke jeretičke misli spopale: te štrajk možda ima drugu pozadinu, pa su jednaki Vučić i Brnabićka, pa EU nije garant kvaliteta ni srećne budućnosti. I to me vuče sve dalje – sad mi pada na pamet da prodaja Energoprojekt Holdinga u stvari… Ali ne, negde moram da stavim tačku.

Nastaviće se.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na O Fijatu, stranim investicijama i EU

* Obavezna polja