S tačke gledišta zapadnih Evropljana, migranti iz muslimanskih zemalja su nesrećni ljudi, koji treba do groba da im budu zahvalni što su im dopustili da žive na takom starom i uglađenom kontinentu. A sa tačke gledišta samih muslimanskih migranata, Evropljani su čisti bezbožnici koji uživaju u pozamašnom materijalnom blagostanju. Nesaglasje među tim stavovima je veoma ozbiljno. Jedni misle: „Mi vas sažaljevamo, a vi treba da nam budete zahvalni“, a drugi (ili barem mnogi od njih) :“Mi vas preziremo i uvereni smo da takvi kao vi ne zaslužuju da žive“. To je izvor napada sekirama, mačetama, bombama, automatima i kamionima bez kontrole. Budimo iskreni, asimilacije neće biti. Biće rata (koji je već počeo). Biće to neizbežna hemijska reakcija, prvo će doći do frktanja, a potom će uslediti odbacivanje, baš onako kako to biva kada se spoje voda i kiselina. Pritom, sa strane evropskih starosedelaca to će biti rat za razblažene i beživotne liberalne vrednosti, bezukusne kao belance (tolerancija, rod, fantomske slobode). A sa druge strane to će biti rat nosilaca određene religiozne ideje u cilju krajnje pobede njihovog pogleda na svet (Bog dopušta – Bog zabranjuje i to je to!). Uzgred budi rečeno, u okviru ovog savremenog fenomena, zapažamo jasnu biblijsku analogiju.

Jevreji su, za vreme Josifa, ušli u Egipat kao velika porodica pastira, tražeći spas od gladi. Kroz nekoliko vekova oni su se umnožili i postali veliki narod, više nisu napasali svoja stada, već su porobljeni i prinuđeni da postanu zidari (Obratite pažnju na etnički sastav građevinaca u Moskvi, pa ćete videti još jednu sličnost). Posle je usledio Egzodus i lutanje, a tada Jevreji već nisu bili ni pastiri ni zidari. Oni su postali putnici i vojnici. Posle izlaska iz Egipta, oni su umirali ili zbog kazne za pobunu, ili prirodnom smrću. Rađali su se novi ljudi umesto ubica. Oni će biti ti koji će ući u Hanan. Ljudi, koji su naselili obećanu zemlju za vreme Isusa Navina, odvikli su se od sedelačkog života i kulturnog stvaralaštva. Oni nisu ni gradili, ni sejali, ni sakupljali letinu, niti su se bavili zanatima. Samo su putovali i ratovali. To je nekoliko pokoljenja koja su zaboravila kako da napasaju stada ili da zidaju!

Međutim, oni su bili predodređeni da nasele zemlju ispunjenu domovima i putevima, vrtovima i vinogradima, bazenima i bunarima. Tojest, ispostavilo se da su prašnjavi putnik i dojučerašnja lutalica dobili zapovest od Boga da ovladaju zemljom, u kojoj su vekovima obitavali orač i vinogradar, kovač i tkač, lekar i trgovac.

Istine radi, Jevreji su imali ponešto što Hananci nisu. Jevreji su imali verski zakon, dobijen na Sinaju, imali su zapovest da se boje Gospoda u sve dane i da se trude da ispuni sve što je napisano u knjizi Zakona. A kod Hananaca je cvetao razvrat, u istoj meri gnusni, koliko i kulturno istančani. Kod njih je postojala ritualna prostitucija, kako ženska, tako i muška. Vračevi su prinosili žrtve demonima, slavili su praznike uz orgije. Praktikovali su i sodomiju, i gatanje i prizivanje mrtvih. Tajnoviti šumarci su bili mesta ritualnog razvrata, u dolinama su mogli da spaljuju novorođenčad. Dešavalo se sve o čemu je Gospod govorio Jevrejima u Svetom Pismu: „Ne postupajte po običajima naroda te zemlje. Ne ponavljajte njihove gadosti, jer ih Ja zbog tih gadosti i izgonim podalje od vas. Ne crtajte po svom telu i ne pravite rezove na njemu. Mrtve ne prizivajte. Vračara da ne bude među vama. Ne ležite s muškarcem, kao što ležete sa ženom. Sa stokom ne opštite. Ako išta od toga budete činili, onda ću vas Ja izgnati iz zemlje u kojoj teku med i mleko. Bojte se Gospoda. A sada uđite u tu zemlju i živite u kućama koje vi niste izgradili. Jedite plodove koje niste uzgajali.“ Upravo, postoji rizik da se ovaj prizor iz Biblije ponovi i već se ponavlja na nekada hrišćanskom Starom kontinentu.

Kakve god da su greške i zablude koje prate veru muslimanskih migranata, nije sve u njihovoj veri lažno. Njihova laž je vidljiva jedino u poređenju sa Jevanđeljem. Ali u poređenju sa liberalnim katehizisom i moralnim normama savremenog Zapada, primetnija je laž liberalizma. U tom konteksu muslimani izgledaju privlačnije. Musliman veruje u zagrobni život, u raj i pakao. Za njega je to do određenog trenutka nesaglediva realnost. Evropljanin se skroz na skroz smeje takvim „arhaičnim“ poimanjima. Za muslimana je telo ono što će vaskrsnuti Poslednjeg dana. Telo ne treba predavati razvratu za života i spaljivati posle smrti. Za Evropljanina je sve naopako: razvrat za života je norma, a posle smrti – pravo u vatru, bez ikakvih misli o vaskrsenju. Za muslimana biološki život nije najviša vrednost, naročito ne biloški život njegovog ideološkog protivnika. On smatra da je iznad svega zakon Svevišnjeg – tako kako su njemu taj zakon objasnili. Zato se on ne boji smrti, niti se plaši da ubije. Evropljanin ne zna za vrednosti koje nisu vezane za njegovo lično biološko postojanje. Susret, licem u lice, sa kulturom koja drugačije posmatra smrt, za njega je grozan i neizdržljiv. Pri takvom susretu on gubi na samom početku.

I što dalje to gore. Tu nas čekaju seksualne teme, abortusi i nerađanje, i nudističke plaže i žene bez stida. Sve ono što kod migranata izaziva mržnju i religiozni gnev. Da, oni su došli u tuđu zemlju. Oni su „novajlije“. Ali šta vredi da o tome pričamo. Oni su već stigli. „Zabranjeno je sunčati se bez gaća na javnim mestima“, govore oni i okupljaju se u gomilama na nudističkoj plaži, naoružani hladnim oružjem. I tako počinje igra gluvih telefona. Evropljanin zgroženo podiže obrve: „Kako vi smete nas da učite šta da radimo? Mi smo vam pružili utočište“. Na šta Jusuf ili Ali samouvereno odgovaraju: „Vi radite ono što je zabranjeno. Vi nemate ni vere, ni stida, ni savesti. Vi nas niste prosto pozvali u goste. Prvo ste bombardovali naše gradove. Pričekajte, još ćemo mi vas naučiti da poštujete Boga“. I koliko god da nam je žao Kurta ili Franca, moramo da priznamo da su Jusuf ili Ali barem delimično u pravu.

Ispipane i napastvovane žene na trgu ispred katedrale u Kelnu – to nije obično huligansko ponašanje. Žena je prvi trofej zavojevača. Najrazumljiviji i najjasniji trofej. „Pred savladanim protivnikom silovati njegovu ženu – to je istinska sreća“, govorio je Džingis-kan. Nije se mnogo toga izmenilo u psihologiji pobednika od tih vremena. I sam čin napada na Nemice, u prisustvu njihovih muškaraca, treba shvatiti kao poruku: „Vi ste slabići. Mi ćemo vam uraditi šta god nam se prohte. I mi imamo pravo na to“. Uostalom, o „poniženim istočnjačkim ženama“ se brine mnoštvo muškaraca: otac, stric, braća, verenik (ako postoji), i na kraju sinovi. O evropskoj ženi se niko ne brine. Kako se ispostavilo čak ni policija i to u Nemačkoj. Žene, kao i obično, prve osećaju propast svoje civilizacije. Osećaju to na svojoj koži.

Nije daleko to vreme kada će Arapi i Afrikanci poželeti da, umesto u kampovima za izbeglice i centrima za migrante, žive u stanovima čiji su vlasnici Evropljani. Poželeće isti život, ali neće živeti uz Evropljane, nego umesto njih. Naravno, da bi se održao evropski standard života potrebni su znanje i trud. Potrebni su električari, lekari, iženjeri, piloti. Potrebno je stotinu profesija i kontinuitet poretka i vlasti. Zato je budućnost rastrzane Evrope mračna. Većina migranta neće hteti da se obrazuje i da radi. Većina će poželeti da silom otme tuđe, da pregazi taj mali raj, onako kako je Atila pregazio i opljačkao Rim. Njih ne interesuje šta će biti posle. Oni su sekira u rukama onoga koji seče, a sekira nije navikla na razmišljanje. Ali to će biti posle. Trenutno su migranti „bič Božiji“ za Evropu, kao što su to bili varvari za večni grad Rim. Čak i ako se, po ugledu na Evropljane, migranti izopače, opet neće postati tolerantni. Oni će ostati tuđini motivisani religijom i mrzeće bele bezbožnike, koji su postali slabi i dekadentni.

U Evropi je moguć i očekivan zaokret ka političkoj desnici. Razni ultraši, fašistička omladina, rasizam počinje da kipti, makar na fudbalskim stadionima. Ali sve to neće promeniti situaciju. To će biti samo agonija. Situaciju može da izmeni samo povratak Evrope iskonskoj hrišćanskoj religioznosti. Pobeda mora biti duhovna. I taj jedini protivotrov nije moguć. Evropi nedostaje snage za preporod hrišćanstva.

Beli čovek na Starom kontinentu će i dalje nastaviti da živi i greši kako mu se sviđa. A zli siromasi s Kuranom u rukama preuzimaće komad po komad teritorije, četvrt po četvrt grada, oblast po oblast države, kao pustinja koja guta oazu. U određenoj fazi svog širenja, kada se promene odnosi, prestaće da se prikrivaju, traže izgovore za svoje postupke i da se izvinjavaju. Prosto će početi da isteruju Evropljane iz njihovih stanova, nametnuće im poreze, namenjene nevernicima, osnovaće šerijatske sudove, narediće ženama da pokrivaju glave i drugo. Dejstvovaće pravolinijski i logično. Taj proces izgleda potpuno bespovratno.

Sve se to tiče i Rusije. Treba da na novi način sagledamo svoju kulturnu zavisnost od Zapada. Da se odbranimo od pare razvrata koja nam se polako primiče sa zalazećeg Zapada, potreban nam je hrišćanski respirator. I sve što je rodila hrišćanska Evropa treba da volimo i usvojimo. A sve što je rođeno u posthrišćanskoj Evropi treba da držimo na bezbednom rastojanju i da oprezno proučimo. Na kraju, da ga odbacimo, u većini slučajeva, nakon što smo ga izučili. Preuzimajući degenerisane kulturne novotarije, mi kao i Evropljani, postajemo slabi i nezaštićeni. Pravoslavna Rusija je umela da održava dobre odnose sa muslimanima unutar i izvan zemlje. Nje se nisu samo plašili, već su je i poštovali, a imali su i zašto. Posthrišćanska Rusija će biti podjednako slaba i nezaštićena, kao što je slab bilo koji egoista i bezbožnik pred protivnikom s višim ciljem koga pokreće religija.

Naši muslimani nisu pridošlice, oni su starosedeoci. Nas ne deli jezička barijera, dok je kulturna barijera u velikoj meri smanjena. I pred nama je zadatak koji Evropljani ne ispunjavaju i koji, očigledno, ne mogu da ispune. Muslimani u 21. veku imaju određene pretenzije prema savremenim hrišćanima. Suština tih pretenzija je jednostavna: gde je vaša svetost? Gde su vam molitva i post? Gde je poštovanje prema starijim i poslušanje žene prema mužu? Gde je vaša omladina – u mračnim klubovima ili u sportskim salama. Gde je vaše milosrđe? Ne samo milostinja, već milosrđe? Poznajete li sopstvenu istoriju? I ako mi stidljivo prećutimo odgovor, oni će nam reći: a pogledajte nas. Oni će nam pokazati svoje najbolje odlike, a one loše će prećutati, a mi ćemo i dalje držati jezik za zubima. Ne smemo da ćutimo. Naš odgovor mora da bude religiozan i povezan sa životom.

„Evo našeg posta i molitve. Eto naše međusobne pomoći. A ovo je naša omladina. Ovo su naše porodice. Sve svoje pamtimo, a tuđe uvažavamo. Rane prošlosti lečimo i rezultati su već vidljivi“. Ako takav odgovor bude propraćen i podkrepljen nespornim činjenicama, onda će biti mira i uzajamnog poštovanja. Nemoguće je ne uvažavati ljude koji čuvaju svoju porodicu, pomažu jedni drugima, poklanjaju se Bogu u Duhu i istini, poštuju svog suseda i jedu pošteno zarađeni hleb. Ali je zato moguće gnušati se onih koji ništa od toga ne rade. I tada njihova zemlja polako i neprimetno prestaje da bude njihova. Još važe svi dokumenti i testamenti, ali nešto se pokrenulo s temelja i krenulo put propasti. To se sada i dešava u Evropi, bez velike šanse da se situacija popravi. Baš to ne smemo dopustiti u Rusiji, a da bismo to sprečili ostalo nam je još vremena i sredstava.

Preveo – Aleksandar Đokić


Izvor: Pravoslavie

Ostavite komentar

Ostavite komentar na O migrantima i biblijskoj paradigmi

* Obavezna polja