Inspiraciju za pisanje ovog teksta pronašla sam u „razmišljanju“ jednog gospodina, na koje sam nabasala jezdeći bespućima Fejsbuka. Bila bi prava šteta ne preneti ga u celosti, izmenjenog utoliko što je preslovljeno na ćirilično pismo, priznajem, samo zarad „boljeg“ utiska:

„Još nešto za ove nevernike… Najveći univerzitet se zove Sorbona. Pa zašto se pobogu tako zove? Zato što su tu živeli Gali Asteriks, Obeliks i Versinzetoriks ili neki Sorbi?“

Odmah da se razumemo, tema ovog teksta nema nikakve veze sa sve zahuktalijim sukobom pseudoistorije s jedne i nauke s druge strane, kako bi neko mogao da pomisli. Navedeni citat u stvari bi trebalo da posluži samo kao blistavi primer u skromnom pokušaju da institut obaveznog osnovnog obrazovanja osvetlimo iz jednog, možda neuobičajenog ugla. Osim toga, on bi mogao slikovito da iskaže neophodnost okupljanja i delovanja nove, istinske elite, koja bi (ako Bog da i sreća junačka) obavezno osmogodišnje obrazovanje „targetirala“ kao ključnu etapu u višedecenijskom procesu idiokratizacije društva. Tu naizgled plemenitu misiju vrhovnih mudraca jugoslovenske zajednice, realizovanu par godina po završetku Drugog svetskog rata (1952), dosledno su negovale i usavršavale sve potonje partije na vlasti u Srbiji, uključujući i ovu sadašnju. Bez obzira na ideološko pozicioniranje na političkom spektru i uprkos manje ili više ubedljivom (retoričkom) pokušaju distanciranja od komunističkog nasleđa, svi bi se oni saglasili u jednom: obavezno osmogodišnje obrazovanje je civilizacijski iskorak, koji garantuje i omogućava opismenjavanje svih kategorija stanovništva.

Tako je, polovinom prošlog stoleća, nepismeni seljak na brdovitom Balkanu dobio šansu da se, uz malo muke, preobrazi u inžinjera, lekara ili profesora marksizma. Mnoštvo mladih, poteklo iz porodica koje su se tradicionalno bavile poljoprivredom, prvom prilikom stuštilo se u gradove, zamenjujući žuljeve na rukama i večnu borbu sa prirodom za poslove viših i nižih referenata iliti „stručnjaka“ opšte prakse. Vremenom, imanja su propadala, a sela pustela. Do Drugog svetskog rata većina stanovništva Srbije živela je u selima. Prema rezultatima popisa iz 2011. godine, u Srbiji je bilo više od 200 sela, odnosno naselja (budući da Ustav ne poznaje kategoriju sela), koja nemaju ni jednog stanovnika mlađeg od dvadeset godina, u čak 86 odsto naselja broj stanovnika je bio u opadanju, 230 sela nije imalo osnovnu školu, a oko 200 škola imalo je samo jednog đaka. Danas, na pragu 2020. godine, teško je zamisliti da se situacija u tom smislu na bilo koji način popravila, naprotiv.

OSVRT NA REZULTATE

Drugim rečima, sa vremenske distance od gotovo sedamdeset godina mogli bismo da kažemo da se prosvetiteljska ideja opismenjavanja većinskog, seoskog stanovništva, ispostavila kao siguran put ka nestajanju sela i seljaka. Pa ipak, to nije najgori deo u priči o obaveznom osmogodišnjem obrazovanju, s obzirom na to da još uvek postoji kakva-takva šansa da se srpsko selo i seljak „povrate iz mrtvih“. Doduše, uz mnogo truda i godina rada i jedino pod okriljem neke drugačije, neokupirane i osvešćene Srbije, koja „zna sudbu i sve što je čeka“. Zapravo, ono što je najgore, moglo bi da se iskaže Njegoševim stihovima, koji p(r)ozivaju i upozoravaju na neophodnost buđenja uspavane svesti i savesti: „Su čim ćemo izać’ pred Miloša?“ U prevodu, hoćemo li sutra uopšte imati dovoljno sposobnih i obrazovanih ljudi, koji će biti u stanju da makar ublaže katastrofalne posledice pogubne (ne)obrazovne politike? Možemo li da se hvalimo smanjenjem broja nepismenih u odnosu na period od pre dvadeset godina kada znamo da nam svake godine iz osnovnih i srednjih škola izlaze generacije maturanata koje su formalno savladale čitanje i pisanje, ali im na pamet ne pada da čitaju, dok bi s teškom mukom umele da odrede subjekat i predikat u prosto-proširenoj rečenici?

Da je stvar gora nego što bi se na prvi pogled reklo svedoče poražavajući rezultati ovogodišnjeg testiranja Međunarodnog programa procene učeničkih postignuća (PISA), koji kažu da je u Srbiji svaki treći petnaestogodišnji učenik funkcionalno nepismen. Učenici nisu dostigli osnovni nivo pismenosti, znaju da čitaju i da računaju, ali ne znaju naučeno da primene u realnim uslovima, u praksi.

Kao šlag na torti i potvrda one izreke da „uvek može gore“, tu je Nacrt zakona o pravima deteta, koji kaže da, „svako dete ima pravo na kvalitetno osnovno i srednje obrazovanje, koje je besplatno“. Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladen Šarčević, kako je pre nekoliko meseci prenela većina štampanih medija, rekao je „da se to ne radi preko noći, ali da se već radi na tome na osnovu strategije do 2030. godine“. Najzad, mediji su u oktobru ove godine stidljivo najavili još jednu veliku promenu u sklopu ko bi ga znao koje po redu obrazovne reforme od Petog oktobra 2000. Naime, Večernje novosti prenele su izjavu ministra Šarčevića da će „svi mališani od treće godine pohađati obavezni pripremni predškolski program“. I tako smo, pored škakljive preambule o Pokrajini Kosovo i Metohija, kao sastavnom delu teritorije Srbije, dobili još jedan „dobar“ razlog za promenu Ustava.

Ako bismo se sada vratili na početak ovog teksta i podsetili se citata o Srbima i Sorboni, koju je napisala osoba sa najverovatnije završenom osnovnom, a možda i srednjom školom, možemo li i dalje da verujemo u srećan kraj bajke o obaveznom osnovnom i srednjem obrazovanju? U zemlji u kojoj je najveći privatni fakultet (za koga se ispostavilo da je zapravo opskurno preduzeće, koje se ne nalazi na adresi u Londonu, koju u dokumentaciji navodi), poznat i kao „Megableja“, postao ultimativni simbol šarlatanstva, godinama „osposobljavajući“ nestručne partijske kadrove za visoke funkcionerske pozicije; zemlji u kojoj se istim tim kadrovima, odnosno ministrima, takve diplome zatim poništavaju, može li se uošte govoriti o ozbiljnosti prosvetnog sistema?

Kapetan Mišino zdanje u Beogradu, sedište Velike škole od 1863. do 1905. godine (Foto: bg.ac.rs)

ODVAJANJE ZNANJA OD NASTAVE

U Kraljevini Srbiji (i njenim daljim „južnoslovenskim kretanjima“), s pravom se smatralo da su ljudi sa četiri razreda gimnazije bili izuzetno obrazovani. U periodu koji danas pokrivaju viši razredi osnovne škole i obrazovanju koje nije bilo samo neobavezno, nego je zaista predstavljalo privilegiju, učio se latinski jezik, čitali homerski epovi i grčke tragedije, naizust recitovala Danteova poezija i Šekspirova proza. Retki srećnici koji su završavali gimnaziju, sticali su takva znanja i erudiciju, kakvu danas nema ni većina doktora društvenih nauka. Obrazovanje stečeno u takvoj gimnaziji koja, naravno, nije bila obaveza, nego privilegija predviđena za vredne i inteligentne, brilijantne generacije, opisane u knjizi i seriji „Šešir profesora Koste Vujića“, pružalo je zdravu osnovu za nadogradnju na bilo kom domaćem i stranom fakultetu. U prosvetnom sistemu opredeljenom da školuje i stvara realnu društvenu elitu, učitelj je bio jedan od „najviđenijih“ ljudi u svakom gradu, rame uz rame uz oficire, sveštenike i lekare. Oni koji su u takvim vremenima završavali fakultete po kriterijumima koji bi današnjim „bolonjskim generacijama“ delovali kao manifestacija košmarnih snova, posedovali su društveni ugled i znanje za koje se niko ne bi usudio da ga dovede u pitanje.

Kao i u svim stvarima, inflacija obezvređuje. Savremeno srpsko društvo, između ostalog, obolelo je i od tog prevazilaženja „mere“, koju su starogrčki mudraci smatrali osnovom poretka. Odvajanje stvarnog znanja od procesa nastave, nije se dogodilo slučajno. Tu je stvar vrlo jasna: prosveta može da se stavi u funkciju sticanja realnih znanja ili, pak, može da joj se dodeli funkcija indoktrinacije. Problem je u tome što jedno isključuje drugo. Za opciju ideološke indoktrinacije otvoreno su se opredelili komunistički režimi istočne Evrope, usled čega je osnovno osmogodišnje „obrazovanje“ pretvoreno u zakonsku obavezu – navodno, u cilju dostupnosti znanja radnicima i seljacima.

Iako je čak i taj komunistički sistem prosvete bio drastično kvalitetniji od galimatijasa sa kojim smo suočeni danas, upravo on proizvodi prototip elite poluobrazovanih partijskih aparatčika, koji su bez bilo kakvog osećaja stida ili makar kolebanja zauzimali najodgovornija mesta u državnoj upravi. Ukoliko su ideološka ispravnost i lojalnost partijskoj liniji glavni kriterijumi, onda tu znanje i stručnost mogu da budu tek „usputni benefiti“. Štaviše, komunisti su i otvoreno vodili rat protiv stručnih ljudi i taj proces su nazivali „borbom protiv tehnokratije“.

NEKAD MARKS, DANAS SOROŠ

Nakon Petog oktobra 2000. godine, u Srbiji nije pao komunizam, samo je došlo do trijumfa komunističkih disidenata, „šezdesetosmaša“, domaće verzije levičarske „Frankfurtske škole“ nad nekakvom verzijom Miloševićevih „nacionalboljševika“. Samim time, svrha obrazovanja je i dalje ostala indoktrinacija, ali ovoga puta u funkciji soroševske „denacifikacije“ srpskog društva, kome mora da bude promenjena kolektivna svest i sistem vrednosti. Nova svest je projektovana tako da ubedi nesrećne srpske „milenijalce“ da su potomci genocidnih zlikovaca i da je janjičarski „danak u krvi“ zapravo bio sjajna prilika za društveno napredovanje u okupiranoj državi. Održavanje okupacionog ili kolonijalnog stanja svesti kao poželjnog društvenog modela, pred „prosvetu“ je stavilo veći izazov od svih prethodnih.

Da bi se projekat uspešno sproveo, nastavni proces je bilo potrebno još više udaljiti od sticanja bilo kakvog realnog znanja ili razvoja intelekta i erudicije, koji su gradivno tkivo samosvesti svake ličnosti. Najpre je usvajanjem bolonjskih postulata i devalviranjem kriterijuma akreditacije privatnih univerziteta, drastično obezvređeno visoko obrazovanje, a domino efekat ovog procesa odrazio se i na stanje u osnovnim i srednjim školama. U ranim razredima osnovnih škola ocene su zamenjene „cvetićima“ i „pčelicama“, a kao deo nastavnih aktivnosti, Ministarstvo prosvete je ohrabrilo čak i uvođenje istočnjačkih meditacija „u cilju smirivanja nestašne dece“.

Učiteljima i profesorima oduzet je bilo kakav autoritet, a umesto da se bave talentovanom decom, koja bi trebalo da budu budućnost Srbije, nametnuta im je inkluzija i gomila nesuvislih administrativnih obaveza i to pod strogim nadzorom komesara iz kojekakvih nevladinih organizacija, koje su milom ili silom uvukle škole u kojekakve sumnjive projekte, finansirane iz inostranstva. Naravno, sve ovo se radi isključivo u cilju „poboljšavanja nastavnog procesa“, a nakon bezmalo dve decenije imamo prilike i da sagledamo katastrofalne rezultate ovakve prosvetne politike. Za nekoliko popravljenih krovova, okrečenih zidova i po koju „pametnu tablu“, računar ili projektor, direktori škola (koji su, razume se, bez izuzetka partijski aparatčici), žrtvovali su samu suštinu onoga što bi trebalo da bude nastavni proces i podržali svaki ludački naum postpetooktobarskih ministarstava prosvete.

POD RUŠEVINAMA

Danas posmatramo ruševine prosvetne Hirošime, koju je pogodila atomska bomba „progresa“. Iz škola su izašle desetine generacija poluobrazovanih idiota, uz retke izuzetke onih koji su u opštem beznađu ipak pronašli motive da sami uče i usavršavaju se ili su imali sreće da im roditelji dovoljno zarađuju za privatne profesore. Proces inkluzije, naravno, nije ispunio svoju svrhu da „poboljša“ kojekakve imbecile i idiote (u smislu u kome ove pojmove definiše savremena medicina), za koje je već sam odlazak u školu i boravak na nastavi nesnosna vrsta torture – ali zato su čitave generacije, kroz ovaj i slične procese, poluidiotizovane i pomerene ka mračnoj budućnosti, opisanoj u kultnom filmu „Idiokratija“. Stepen neznanja je danas toliki da je sve više onih koji nisu ni svesni da nešto ne znaju i koji vide nepismene estradne budale kao poželjan model društvenog uspeha. Retko koji akademik ili profesor univerziteta može sebi da priušti novi „Bentli“, a prosečna kafanska pevaljka to uzme od jedne ture u Švajcarskoj.

Da li bi onda trebalo da nas začudi širenje „kulta Serbone“ u narodu? Da li je u ovakvom odsustvu sistema zaista neobično da mašinski inženjer, ekonomista, računovođa ili rimokatolički seminarac, donese odluku „da se bavi istorijom“? Kada bi, na primer, prosečan istoričar doneo odluku da se na isti takav način (dakle, bez znanja i pripreme), „bavi“ stolarijom, nema tog laika čije oko ne bi uočilo da je daska isečena ukrivo, zar ne? Međutim, kada je u pitanju drevna istorija, koja zahteva ozbiljna metodološka predznanja i poznavanje starih jezika, onda oni koji od osnovne škole do doktorata („odbranjenog“ pitaj Boga gde i pod kakvim uslovima) nisu ovladali ni „tajnama sopstvenog jezika“, nemaju problem da javno nastupaju i svima dele lekcije iz oblasti o kojoj nemaju znanje ni na nivou osnovne škole.

Kao što smo ranije napomenuli, škola je već odavno izgubila funkciju sticanja znanja i stavljena je isključivo u funkciju ideološke, a trenutno politkorektne indoktrinacije. Pravilo inkluzije je jasno – između Nikole Tesle i Žike Obretkovića nema nikakve razlike, jer obojica „imaju jednako pravo na mišljenje“. Činjenica da je Nikola Tesla izumitelj trofazne struje, a da za Žiku Obretkovića eventualno možemo da se molimo da ne pogine jer je prst gurnuo u strujni utikač, nikoga od komesara politkorektnosti mnogo ne uzbuđuje, jer „oni znaju svoj cilj i put“.

Predsednik Upravnog odbora Fondacije za otvoreno društvo Đorđe Krivokapić (levo) u društvu ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladena Šarčevića (u sredini) na konferenciji za novinare u zgradi Vlade R. Srbije na kojoj su objavljeni rezultati međunarodnog PISA testiranja (Foto: Ministarstvo prosvete)

OKUPACIJA SE MORA VOLETI

Konačno, pošto je negde u „podnebesju“ procenjeno da stepen društvene indoktrinacije nije dovoljno efikasan, sledeći „logičan“ korak je uvođenje obaveznog srednjeg obrazovanja. Pre svega, kao takvo, i ono će moći da bude inkluzivno i dodatno lišeno bilo kakvog smisla – upravo kao i ono stablo koje je nekim čudom preživelo udar atomske bombe u Hirošimi. Vrlo je lako zamisliti scenario u bliskoj budućnosti gde „nastavu“ (ako se to i dalje tako sme nazvati) uz našu decu uporedo prate i deca nekih novonaseljenih bliskoistočnih ili afričkih migranata. Neće biti važno što ne razumeju ni reč srpskog jezika, oni će zbunjeno sedeti na tim „časovima“, i taj Gulag će biti zakonom propisana obaveza od šeste do devetnaeste godine života. Nije potrebno mnogo mašte da se zamisle razni apokaliptični scenariji do kojih će u tom procesu neminovno doći, a konačni „proizvod“ koji bude izlazio iz takvih škola postideće i najgore rasističke mitove o „deci Harlema“.

Kako drugačije protumačiti ovakve stvari, nego kao neku vrstu kazne ili odmazde nad „tvrdovratim“ Srbima? Iako se ne sećamo da smo bilo kada bili fašisti ili nacisti (a itekako jesmo bili žrtve nacizma), danas smo očigledno podvrgnuti nimalo suptilnom procesu „denacifikacije“, dok je komunistička indoktrinacija zamenjena „fensi“ NATO ispiranjem mozga. Kao narod i kao država plaćamo cenu gubitka državnog suvereniteta, a to ne znači samo pokoravanje tela, nego i duša. Više nije dovoljno ni da se pokorimo – ne, neophodno je da iskreno poverujemo u sopstvenu krivicu i prihvatimo sve nametnute kazne. Najbolji način za postizanje ovog cilja upravo je devastiranje sistema prosvete i njegovo zakonsko nametanje našim porodicama, sve dok ne shvatimo da je „belo“ zapravo „crno“, a da je „crno“ zapravo „belo“. Zbog toga je danas važnije nego bilo kada ranije, da ovakve stvari prepoznajemo, da ih nazivamo pravim imenom i da damo sve od sebe da izbegnemo gorku sudbinu koju nam je namenila „nevidljiva ruka“.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Obavezno obrazovanje” kao autokolonijalna zamka

* Obavezna polja