Otvorene ucene i pretnje sve više postaju politika Evropske unije, što potvrđuju i dosadašnji tok razgovora Brisela i Velike Britanije o izlasku iz integracije i agresivno uplitanje evrobirokratije u predsedničku kampanju u Francuskoj. Ucenjivanje i bezočne manipulacije pretnjama postaju ustvari nova politika EU umesto rešavanja nagomilanih ozbiljnih problema Evrope. To, međutim, ne može da reši sudbinu evropske integracije, nego se samo kupuje vreme i pokušava da odloži neizbežni krah. Lideri EU jednostavno nemaju viziju budućnosti te integracije.

Mnogo je primera, čak i u zemljama koje još nisu članice EU, i u njima se ustvari to političko siledžijstvo više i ne krije, ali najogoljeniji su u Britaniji i Francuskoj. Kako se gomilaju problemi EU i kako raste negativno raspoloženje javnosti u većini zemalja, tako se i ucene Brisela prema Velikoj Britaniji povećavaju i postaju besmislene. Ali u nedostatku političkih argumenata Brisel se bacio na ucene novcem, i sada je glavna tema tako ozbiljnog procesa kao što je izlazak jedne velike zemlje iz integracije novac, glavna ucena Brisela je koliko bi para Britanija trebalo da plati. Drugim rečima, Brisel hoće da kazni Britaniju, i to da je kazni za nešto što je ne samo njeno nego i pravo svake zemlje EU zagarantovano Lisabonskim sporazumom, koji je „briselska biblija“. To je ustvari i pravo lice evropske integracije – samo novac. Brisel je postao jedna ogromna lobistička mašinerija za pljačku građana zemalja članica, pa i onih koje to još nisu. Pravila ne važe. Očigledno je da se u Briselu procenjuje da bi trebalo igrati na kartu novca, na šta su generalno obični ljudi najosetljiviji.

To je, međutim, u slučaju Britanije pogrešna procena. Referendum o Bregzitu je upravo uspeo, jer većina ljudi ne želi više da finansira briselsku birokratiju i odlučila je da novac ostane u Britaniji. Veruje se takođe da bi buđenjem tih finansijskih strasti Brisel mogao da utiče na rezultate predstojećih parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji, što bi, uz podršku domaće lobističke mašinerije i medija, moglo da dovede i do novog referenduma, pa bi Kraljevstvo ostalo u EU. Takođe, pogrešna procena. Vladajući konzervativci i druge partije koje zagovaraju poštovanje Bregzita sada imaju daleko veću podršku javnosti nego pre referenduma o izlasku. To znači da „Bregzit znači Bregzit“. Zanimljivo je da su lideri EU zabranili zemljama članicama da uspostave pojedinačne kontakte sa Londonom tokom pregovora o načinu izlaska iz EU. Kakvo nepoverenje i kakav strah.

EU Britaniji preti i separatizmom, pa su tako njeni lideri poručili da bi, ukoliko bi Severna Irska kao deo Ujedinjenog Kraljevstva odlučila na referendumu da se odvoji, mogla da se pripoji Republici Irskoj, pa bi tako automatski bila u EU. Na referendumu o Bregzitu 55 odsto građana Severne Irske je glasalo za ostanak Britanije, pa se u Briselu računa na taj sentiment. To je nizak udarac, koji svedoči o očajanju jer se veruje da bi to mogao biti veliki ucenjivački kapacitet zbog osetljivosti Londona na pitanje Severne Irske. Prethodno je Brisel huškao Škotsku za novi referendum o otcepljenju uz obećanje da će odmah biti primljena u EU. Od toga se izgleda odustalo jer istraživanja pokazuju da većina Škota ne bi podržala novo izjašnjavanje. Prema mirovnom sporazumu o Severnoj Irskoj, koji je 1998. napravio tadašnji premijer Toni Bler, Severna Irska ima pravo da organizuje referendum od odcepljenju i ujedinjenju sa Republikom Irskom. Problem je jedino što taj referendum ne bi prošao jer u Alsteru (irski naziv za Severnu Irsku) još uvek većinu čine protestanti unionisti. Ali to je svedočanstvo bezočnosti a ne politike.

Kao i obično u životu, pretnjama i galamom se ne može ni rešiti ni sakriti pravi problem. Tako je glavni pregovarač EU u izlasku Britanije iz Unije Mišel Barnije priznao da će, ako Britanija ne plati traženu sumu, doći do „eksplozivne političke krize“ u EU. Nezamislivo je, kaže Barnije, kakva bi to kriza mogla da bude. On takođe tvrdi da će manjak novca koji je do sada Britanija plaćala biti „izuzetno štetan“ za EU i „samo se može pretpostavljati kakva će to biti šteta ako (Britanija) ne plati traženo“. Brisel uz to traži da oko tri miliona građana EU koji žive i rade u Britaniji imaju ista prava i posle izlaska iz Unije, uključujući dečije dodatke iako im deca žive u njihovim matičnim zemljama, i da o njihovim pravima i dalje odlučuje Brisel iako London nije više član tog evropskog kluba. U prevodu na običan jezik – suština postojanja, kakve takve, EU je u novcu. Znači, nije problem što Britanije neće biti u EU važno je da plati i nastavi da plaća. Ako nema para, nema ni EU, politička praznina se pokušava prikriti parama, i to čijim – onih istih građana kojima se žele zamazati oči. Novca je, međutim, sve manje, a političke vizije odavno nema, ako je tako nešto ikada i postojalo.

Britanska vlada je odlučna i saopštila je da će Briselu platiti samo ono što je njena obaveza, i to do marta 2019. godine, kada bi zvanično trebalo da prestane njeno članstvo u EU. I ništa više. To je otprilike oko 50 milijardi funti (nešto manje od 60 milijardi evra). Brisel traži čitavih 100 milijardi funti. Zvanični London je takođe saopštio da je to to i, ako EU ne želi da razumno pregovara, onda ništa, Britanija će napustiti EU marta 2019. godine bilo dogovora ili ne bilo. Jer „Bregzit znači Bregzit“.

Utisak je da će se stvari, ipak, drugačije razvijati jer EU kroz pretnje i ucene pre svega želi da uplaši druge zemlje Unije koje razmišljaju o referendumu o izlasku iz integracije. Tu leži najveći strah briselske birokratije. Da li ucene i sejanje straha mogu da sačuvaju EU? Na kratak rok mogu, posebno u zemljama evrozone, kao što je slučaj sa Grčkom i Francuskom. Ali na duži period malo je verovatno. U prvoj grupi mogućih novih referenduma o izlasku iz EU su Švedska i Danska, i za njih ucene ne bi mogle biti efikasne jer one nisu u evrozoni.

EU je bila duboko upletena u predizbornu kampanju uoči britanskog referenduma, i to uz podršku tadašnje vlade u Londonu, ali nije uspela. Još je više, po istom modelu, bila upletena u predsedničke izbore u Francuskoj, i uspela. Zašto? Odgovor je u evru. Da Francuska ima svoju valutu, nikada Brisel, krupni kapital i mediji ne bi uspeli. Naprotiv. Ohrabrena iskustvom u Grčkoj, briselska elita koristi evro kao najefikasniji instrument uplitanja u države članice i, preko straha običnog čoveka da ne izgubi ono malo crkavice u slamarici, bankama odavno ne veruje, EU može da diktira rezultate izbora.

To je suština pobede „čoveka bez političkog lica“ Emanuela Makrona. Veliko je, međutim, pitanje šta je to njegova pobeda. Naravno, on je pobedio, dobio je 20,6 miliona glasova. Ali šira slika je drugačija. Marin le Pen je dobila 10,7 miliona glasova, što je, s obzirom na medijske manipulacije i agresivnu demonizaciju njene ličnosti, veliki uspeh. Jer, ako za nekoga glasa skoro 11 miliona ljudi, onda ta osoba ne može da ima status ekstremiste kao što je do sada predstavljana.

Uz to, što je i daleko važnije, na predsedničkim izborima je do sada bio rekordan broj uzdržanih. Na izbore nije izašlo 12 miliona glasača. a 4,2 miliona je ubacilo prazne, takozvane „bele“, listiće. Istraživanja takođe pokazuju da 40 odsto onih koji su svoj glas dali Makronu ustvari nije glasalo za njega, nego protiv Le Pen. Naravno, Makron je legitiman predsednik jer takva su pravila, ali, da je u jednoj Francuskoj izabran čovek sa 39 godina života i bez političke biografije i partije, to je, ipak, simbol duboke krize. Svedoci pariske večeri posle izbornih rezultata kažu da na ulicama Pariza nije bilo radosti, naprotiv, vladala je izvesna rezigniranost. Na plato ispred Luvra – gde je novi predsednik Makron sebe promovisao uz zvuke himne EU, a ne Francuske – okupljena je bila grupa koja je ličila na profesionalne učesnike takvih skupova. Ali ni tu nije bilo radosti.

Organizovana je bila i jedna druga grupa, odvojena od mase ispred scene, koja se veselila i skakala za kamere televizija. To nije ohrabrujući početak. Utisak je da su EU i pretnja evro valutom odlučili rezultate izbora, i Francuska nije najsrećnija zbog toga. To znači da bi pobeda Makrona mogla da bude početak novog nezadovoljstva i socijalne frustracije koje bi, ako se ima u vidu francuska istorija, mogle biti veoma neprijatne, utoliko pre što ni Francuska ni bilo koja druga zemlja ne mogu spasiti evro. Evro ima daleko ozbiljnije i složenije probleme i uskoro bi moglo da dođe do nektrolisanog razvoja događaja. Makronovim izborom priča nije završena.

Naravno da je razumljivo zašto je EU elita bila toliko uspaničena uoči francuskih izbora. Francuska je uz Nemačku stub evropske integracije, a istovremeno je negativno raspoloženje prema EU dosta veliko. Bez Francuske definitivno nema ni EU, i zato je podignuta mašinerija od bivšeg američkog predsednikia Baraka Obame do francuskih milijardera, Brisela i nemačke vlade u Berlinu da se ocrni Marin le Pen i podrži Makron. Barak Obama, tada predsednik, i ta ista kamarila su se na isti način upleli i u britanski referendum, ali nisu uspeli, jer Britanija nema evro. Francuska ima. Još jednom se potvrdilo da je evro postao instrument političke destrukcije EU.

Zbivanja sa Britanijom i Francuskom još jednom potvrđuju da je EU izgubila ideju i da je evropska integracija od samog početka privatni projekat evropske poslovne elite i američki geopolitički instrument sakriven iza uzvišenih ideala zajedništva. Izbori u Francuskoj su to pokazali u do sada najogoljenijoj formi. Ali ta arogancija će imati visoku cenu koju će platiti običan svet, upravo onaj čijim glasovima na izborima se ona održava i ohrabruje.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Od EU su ostale samo ucene i pretnje

* Obavezna polja