Оглед о континуитету и дисконтинуитету у српској историји

I

Француски историчар Пјер Нора је, у предговору за своја, данас класична Места сећања (Lieux de mémoire) (1984), утврдио да су Французи изгубили колективно памћење. Они су, истина, обузети сопственом, личном историјом, породичним генеалогијама и чак марљиво купују дела академске историографије. Нора, међутим, уочава преовлађујуће осећање дисконтинуитета, губитка оне врсте сећања која су вековима одређивала идентитет целине и која су се генерацијама преносила, преко цркве, породице и школе. Почетке ове појаве он је уочио у тридесетим годинама 20. века, када је, у француској јавности, двојство „држава и нација“ замењено синтагмом „држава и друштво“. „Историја“ је тада још била нераздвојна од „сећања“ и историчари су сваки нови податак смештали у контекст приче о историјској судбини нације. Нора је, међутим, утврдио да је, у нашем времену, „развод“ „историје“ и „сећања“ коначно довршен. На место „сећања“ на националне митове и хероје дошла је скептична „историја“, на место континуитета дисконтинуитет, а непромењива, вековна предања заменила је академска дисциплина која испитује, оспорава, проверава. Није, међутим, само академска историографија уништила „сећања“. Нора као кључне узроке овог процеса већ тада, 1984, помиње глобализацију, масовну културу, масовне медије и демократизацију.

Цео зборник Места сећања, у коме је Пјер Нора окупио водећа имена тадашње француске историографије, имао је за циљ да подсети на пејзаже, догађаје, процесе, личности, симболе око којих се вековима уобличавао идентитет Француске. Сам Нора не показује да много жали због растанка нације и историје, због смрти „сећања“ и победе „историје“; његови сарадници своје теме обрадили су на сличан начин. Појава овог тротомног зборника (објављиван је од 1984. до 1992, четворотомно енглеско издање објављено је од 1999. до 2010) била је огроман догађај у историји историографије. Упркос свему, Нора није могао да избегне етикету десничара и конзервативца, стечену, истини за вољу, пре свега, његовим деловањем у јавном животу Француске.

Српски случај само је део ове, шире, француске и европске приче. Развод „историје“ и „сећања“ у српској култури громогласно су објавиле бурне полемике Илариона Руварца са Пантом Срећковићем из осамдесетих и деведесетих година 19. века. На страни „историје“ био је, тако, један калуђер, док је „сећања“ бранио професор Велике школе. Руварац је српско предање, уоквирено Косовском епиком, прогласио научно безвредним. Тек ће Стојан Новаковић складно спојити епско предање и критичку историју и, као историчар који је, за разлику од Руварца, размишљао и о историји друштва, културе и менталитета, показати у чему је вредност епског сећања за академску историографију.

Стојан Новаковић, кога је Радован Самарџић назвао „утемељитељ савремене српске историографије“, био је и делатни политичар и једна од водећих јавних личности свога доба. Својим освртом на Историју Срба Константина Јиречека, под насловом Неколика тежа питања српске историје Новаковић је дао пример како историчар, припадник „критичке школе“, може да размишља о националном, колективном искуству и да у њему тражи путоказе за садашњост и будућност.

Као и Пјер Нора, Стојан Новаковић је један од подстицаја за настанак овог огледа. Вероватно није случајно то што се и Новаковић налазио на конзервативном крилу политичког спектра. Моје намере и закључци се, ипак, не могу приписати ни једном ни другом. Нора би, сасвим вероватно, наглашавање значаја очувања националног наслеђа сматрао претераним. Нисам, међутим, сигуран ни да би Стојан Новаковић подржао закључке овог огледа, с обзиром на то да је, сасвим у духу свог времена, есеј о „неколиким тежим питањима“ завршио радикалним ставовима о потреби да Срби напусте своје средњовековне традиције, да је нужно да „следујемо новој светлости, коју нам отварају сувремени векови и примери великих народа и великих цивилизација“. На ово питање ћемо се касније пажљивије осврнути.

II

Главна тема овог огледа јесу дисконтинуитети и континуитети, прекиди и трајања у српској историји. Дисконтинуитети су, по мишљењу потписника ових редова, један од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази. Срби су, наиме, само у последњем веку, сваких неколико деценија мењали знамења – заставе, грбове, химне – под којима су живели, ратовали и гинули. Мењали су, милом или силом, имена својих држава, па чак и сопствено национално име. У животу појединца тако честе промене идентитета могу да доведу само до несигурности и поремећаја; нема разлога да се сумња да је тако и у животу нације. Да би се схватило у којој мери ове врсте дисконтинуитета обележавају српску историју, довољно је да сетимо историје Енглеза, која се, бар у последњих неколико векова, може назвати историјом континуитета.

Уобичајено је да се у српској историји траже дисконтинуитети. Тој теми посвећен је један зборник радова водећих српских историчара, под уредништвом Андреја Митровића (Прекретнице новије српске историје, Крагујевац 1995). Али мало ко се позабавио континуитетима српске историје. Они су, међутим, временом потврђене тачке ослонца, „места сећања“, која, за разлику од дисконтинуитета, уливају сигурност. Око вредности које су у српској историји потврдили векови најлакше се успоставља основни консензус као главни услов опстанка, трајања једне културе, друштва и нације. Коначно, у овом тексту показаће се да историјске појаве, нарочито оне најважније и најсложеније, измичу олаким исхитреним оценама; оне у себи носе клице, примесе континуитета и дисконтинуитета, и прекида и трајања.

Две су стране проблема дисконтинуитета у српској историји. Прву је описао Нора, али на француском мање драматичном примеру. Дисконтинуитет између данашњих Срба и вредносних система њихових предака више је него уочљив. Косовски завет средишња је тема српске историје и предања; грађани данашње Србије својом убедљивом већином гласају за странке које заговарају одрицање државе од Косова и Метохије, од дела своје територије, од сопствених грађана, од материјалних добара и ресурса и, коначно, од најдрагоценијег дела духовног наслеђа српског народа. Одбрана националне независности и суверенитета још једна је кључна тема српске историје 19. и 20. века; због ових начела Србија је пружала упоран отпор неупоредиво јачој Аустро-Угарској, ушла у Први светски рат и своју слободу платила огромном ценом. Данашњи Срби, поново убедљивом већином, гласају за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности него и од дела државне територије.

Назиру се и нови захтеви. Званични представници Немачке, водеће државе ЕУ, иду чак дотле да од Срба траже и „промену свести“. Реч није, наравно, о дневним рутинама и радним навикама; судећи по томе како Холм Зундхаузен и други немачки историчари, али и немачко јавно мњење виде Србију, овде се мисли на промену онога у шта Срби верују, што су запамтили и од својих српских предака и васпитача научили. Велике силе знају да је историјско памћење, уз квалитет оружаних снага, здраву економију и број становника, један од најзначајнијих ресурса једне нације која хоће да буде слободна и да има будућност. Историја потврђује да се не могу лако колонизовати народи дуге славне прошлости и богатог историјског наслеђа – Русија, Кина, Турска, Иран, Сирија, Израел.

Што је мутнија слика прошлости, то и будућност изгледа све неизвесније. Гради ли Србија своју садашњост и будућност на идеји демократске националне државе или на чланству, и то по сваку цену, у мултинационалној империји без демократског легитимитета? Да ли су њени грађани заиста спремни да у бесцење распродају оно што су муком стекли њихови преци да би се припојили империјалној структури несигурне будућности, којом владају политичке и пословне елите отуђене од сопствених грађана, непријатељски и потцењивачки расположене према Србији?

Које су то вредности, која сећања су Срби наследили од својих предака и сачували их за своје потомке? Постоји ли међу Србима основни консензус по питању: ко су Срби, шта они памте, у шта верују? Шта значи бити грађанин Србије, Републике Српске, Србин у Црној Гори, Хрватској или Македонији, у Немачкој, Канади или САД? Граде ли Срби своју садашњост и будућност на српству или југословенству? Ослања ли се Србија на демократске традиције националне државе 19. века и Краљевине Југославије или на аутократске традиције социјалистичке Југославије? На наслеђе краља Петра I Карађорђевића и Николе Пашића, или Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља? На филозофски и морални став Михаила Ђурића или Радомира Константиновића? Жели ли Србија поштовање људских права или отимање туђе имовине и забрањивање другачијег мишљења? Да ли је српско писмо Вукова ћирилица или Гајева гајица? Да ли се Република Србија ослања на традиције четника, партизана, недићеваца или можда љотићеваца? Какав је њен однос према Српској православној цркви, а какав према борбеном атеизму из Титовог доба?

Није, дакле, реч о заговарању једноумља, него о нужности успостављања нечега што у већини уређених земаља одавно постоји: званичног културног модела, заснованог на традицији и на савремености, на минимуму заједничких традиција и вредности. Он је, наравно, подложан критикама и оспоравањима; али нешто, да би се оспоравало, прво мора да постоји. Полазна тачка не може да буде у збуњеном разногласју. Свако друштво, свака друштвена група, од нације до разбојничке дружине, мора да има минимум заједничких вредности и моралних начела, око којих ће се окупљати. Уколико такав, основни консензус не постоји, заједница се распада при првом искушењу. Управо то се данас догађа са српском културом и српском државом.

III

Постоји, дакле, духовни дисконтинуитет између садашњих српских генерација и њихових предака, између данашњих идеала и српских националних сећања. Потребно је, међутим, да се нагласи и друга страна приче о дисконтинуитетима: унутар српске историје, у њеном току, постоје значајни прекиди, који и данас доводе до колебања у основним, идентитетским питањима и до несигурности поводом избора пута којим ће се даље ићи.

Пропаст српских држава и пад српског народа под Османску власт представља први велики дисконтинуитет српске историје. Није реч само о Косовској бици него о низу епских битака, од 1371. до 1541, од битке на Марици до пада Будима. Тек тада су се Срби својом убедљивом већином нашли под влашћу Османлија. Без икаквог патриотског претеривања, може се рећи да су Срби од свих балканских народа пружили најогорченији отпор Турцима. Први су 1804. кренули и у коначно ослобођење. По свему што се о томе данас зна, Турци им тај и такав отпор нису опростили и заборавили.

Од Римског и Османског царства, па до СССР, САД и ЕУ, империје су се, од вајкада, у сусрету са непослушним племенима и нацијама, служиле затирањем и придобијањем. У 15. и 16. веку Срби су по први пут подвргнути оној врсти планског масовног сатирања каква ће често искусити у својој потоњој историји. После пада под Турке, територија бивше српске деспотовине је толико опустела да су је освајачи изнова населили српским становништвом са средњег тока Дрине, из Херцеговине и Црне Горе; прекид је био такав и толики да су имена многих села и градова била заборављена и промењена.

Чак и да није било смишљеног кажњавања Срба, сам турски начин освајања нових земаља подразумевао је, преко нерегуларних, акинџијских чета, застрашивање, пљачку, убијање и протеривање становништва. Тек потом, за акинџијама би напредовала регуларна турска војска. Био је то џихад, верски рат у коме за невернике није било милости. Бернард Луис тврди да су Турци показивали много више борбеног верског фанатизма од Арапа и осталих муслиманских освајача.

После отпора и бежања, један од начина да се избегне насиље а потом и статус поданика другог реда био је прелазак на ислам. Радован Самарџић је са правом приметио да су, упркос другачијим тврдњама, иза исламизације увек стајали насиље и страх. Чак и тамо где тога на први поглед није било, у основи ове појаве био је социјални притисак. Историчари сматрају да је у 16. веку највише деце за „данак у крви“ на Балкану узимано од Срба и да је тада сваки четврти припадник српске популације примио ислам.

Но тек су ратови између Хабсбуршког и Османског царства у 17. и 18. веку донели истинска страдања. Српске земље опет су постале бојно поље ислама и римокатолицизма, а православни Срби нашли су се на путу закрвљених војски и религија. Страни путописци сведоче о потпуној запустелости српских земаља и о страху у коме су живели њихови преостали становници. Бруталност ових ратова поново је потицала од њихове верске позадине, као и из чињенице да су они овде, на Балкану, у локалним условима, понајвише вођени између суседа истог српског језика и етничког порекла, али различитих вера. Ништа мање сурова била су и вековна четовања и пљачке између самих православних Срба, крајишника две сукобљене царевине на Уни, Сави и Дунаву, млетачких ускока и турских пандура у Далмацији, или између завађених породица или братстава у Црној Гори или Херцеговини. Реч је о дугој вековној традицији узајамног сатирања и пљачке, о још једној пукотини у колективној свести српског народа. Из те традиције, обогаћене утицајем тоталитаризама 20. века, потичу несхвативо сурови међусобни обрачуни српских партизана и четника, рођака и суседа. Када је у питању геноцид који су римокатолици и муслимани починили над православним Србима у НДХ, традицијама међусобног сатирања и тоталитаризмима 20. века требало би додати промишљено систематско деловање Ватикана, са његовим вековним искуством у уништавању јеретика.

У 16. веку почеле су и масовне сеобе, које ће постати важна константа потоње српске историје. Бежање од насиља и невоља проширило је територије на којима су живели Срби ка северу, североистоку и северозападу. То је, међутим, за последицу имало и прелазак маса српског становништва у римокатолицизам. Католичење је посебно било честа појава на млетачким далматинским поседима, али и у хабсбуршким земљама. У исто време, напуштане су земље на југу. Ратови, сеобе и исламизација променили су етничку слику Старе Србије. У знаку насиља одигравало се нарочито албанско насељавање на Косову и Метохији, почевши од Велике сеобе 1690, па све до ослобођења 1912. године. Србија се кретала, селила ка северу; чак и географски, њена историја је историја прекида и дисконтинуитета. На неким просторима Срби су нестајали; појављивали су се у другим, удаљеним земљама, од Нове Србије у Русији до северне Угарске и Жумберка у Аустрији.

Сеоба из 1690. представљала је прелом и у духовној историји Срба. Она је означила прави крај српског средњег века. Са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и осталим бегунцима – свештенством, војницима, трговцима, занатлијама – који су представљали најактивнији и најважнији део српског друштва, средиште српског духовног, али и политичког живота преселило се са Балкана у Средњу Европу, из Старе Србије у Подунавље.

Османско царство 16. века било је уређена, снажна држава. Осипање је почело крајем тог века. Потоња столећа Срби су провели у друштву које се распадало, са све мање правне сигурности, при чему је избегавање било каквих додира са државом и њеним правним шеријатским нормама понекад било услов опстанка. Кнежинска самоуправа, особито у планинским крајевима, омогућила је Србима очување унутрашње самоуправе, патријархалне културе и православне духовности; она их је, ипак, одвајала од високе културе, везане за градове, високе школе и државну администрацију. О изгубљеној аристократској култури српског средњег века српски сељаци могли су само да слушају од својих свештеника и гуслара.

С друге стране, они Срби који су се у Османском царству задржали све до позног 19. и раног 20. века, били су принуђени да таворе, без основне физичке и имовинске сигурности, усред самовоље муслиманских одметника и корупције владиних чиновника. Османско царство је периодичним насиљима зналачки неговало овакво стање свести. Све то морало је да остави трага на колективној психологији дела српског народа. „Рајински менталитет“, стање послушничке, заплашене спремности на трпљење насиља, дубље је укорењено у колективној свести Срба него што се обично мисли.

Са обновом Србије и Црне Горе у ратовима и побунама Срби који су живели у суседним земљама, које су остале под Турцима, остали су, наиме, вечито сумњиви. После 1804, баш као и у добу после 1690, изјаснити се као „Србин“ значило је исто што и признати одметништво, издају, отпадништво од легалне, султанове власти. Социјална мимикрија није увек подразумевала прелазак на ислам. Одговор на питање „ко си“ могао је да гласи „хришћанин“, Босанац, Херцеговац или Македонац; географска припадност временом је потискивала национални идентитет.

Крајем 18. и почетком 19. века одиграо се велики препород, зачет у култури Срба Хабсбуршке монархије, пре свега кроз дело Доситеја Обрадовића, настављен реформама Вука Караџића. Под непосредним утицајем овог препорода храброшћу српских устаника настала је слободна српска држава: Карађорђева и Милошева Србија. Друга српска држава, Црна Гора Петра I и Петра II Петровићa, такође настала у устанцима и ратовима, проистекла је непосредно из традиција Пећке патријаршије. Важан дисконтинуитет који је ово доба донело је, међутим, редефинисање српског националног идентитета, од заједнице вере и сећања до језичке заједнице. У духу тадашњих европских идеја просвећености и романтизма, религија је узета за приватну ствар, а нација је одређивана према језичкој припадности. После смрти владике Његоша и Црна Гора престаје да буде теократска држава. Такво тумачење одредиће главни ток српске националне идеологије све до Јована Скерлића и Јована Цвијића. Скерлић ће му придодати рационалистичко француско-америчко гледиште о заједничким интересима и ренановски схваћеној демократској, слободној вољи грађана; Цвијић ће основе оваквих тумачења наћи и у географским датостима. Биле су то идеје које су Србе полако, али сигурно од вере у постојање „Срба три вере“ водиле ка југословенској идеји.

Ратови и сеобе остали су важни чиниоци српске историје. С једне стране, ратови су били средство самоодбране и ослобођења; с друге, они су доносили нова страдања, нарочито на територијама које су, и после ратова, остајале у рукама Османлија. Тако је Велика источна криза 1875-1878, по подацима Милорада Екмечића, Србима у Босни и Херцеговини донела демографску катастрофу, а потом и новог, опаснијег окупатора. Плански промишљени напор Аустро-Угарске да од православаца, муслимана и католика у Босни и Херцеговини створи нову „бошњачку нацију“ и тиме затре српску националну свест најавио је модерни „идентитетски инжињеринг“ великих сила, какав познајемо из потоње историје.

Први светски рат био је огроман демографски, политички, идентитетски прелом у историји српског народа. Јуначка епопеја и масовна страдања завршили су се стварањем нове државе и почетком југословенског експеримента. Југославија је заиста донела нов културни квалитет; златно доба српске културе, започето још деведесетих година 19. века, наставило се све до 1941. године. Нове заставе, симболи а затим и ново национално југословенско име донели су, ипак, збуњеност и дезоријентацију. „Хрватско питање“, невоље на Косову и у Македонији, спољни непријатељи, диктатура, убиство краља – све то трошило је преостале снаге и ресурсе српског народа.

У Другом светском рату за све је плаћена прескупа цена. У НДХ Срби су искусили геноцид упоредив само са холокаустом над Јеврејима или геноцидом над Јерменима. Масовни покољи над цивилима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. били су најава онога што ће Срби доживети од исте руке од 1941. до 1945. У НДХ Хрвати и муслимани, неретко бивши војници и официри Аустро-Угарске, поновили су злочине из 1914-1918; сами Аустријанци 1941. године истакли су се злочинима над цивилима, понекад у истим селима и градовима као и 1914. Прогони и масовне ликвидације Срба обележили су и историју Косова и Метохије, прикључених Великој Албанији. Овај рат је, за разлику од Првог светског рата, донео и национални раскол, грађански рат између четника и партизана, чије ране до данас нису зарасле. Упркос постојању два српска, антифашистичка покрета отпора, који су дали низ примера истинског патриотизма и јунаштва, геноцид и братоубилачки рат учинили су овај рат једном од најцрњих тачака модерне српске историје.

Победа партизана и комунистичка револуција представљају дисконтинуитет, чије се последице данас најјаче осећају. Растакање српства у процесу прихватања комунизма као нове вере и југословенства као новог идентитета умногоме је личило на процес исламизације. У име пролетерског интернационализма комунистичке власти произвеле су низ нових нација: Црногорце, Македонце, Муслимане. Милом или силом прихватани су нови симболи, нове лојалности, нова национална имена. Укинута је монархија, која је умногоме одређивала политички живот Срба још од 1804; Српска православна црква, вековни ослонац Срба, подвргнута је прогонима и пљачки. Уништен је „буржоаски“, пословни слој у српском друштву. Поништена су кључна политичка постигнућа Срба из 19. века, изражена у традиционалној пароли: (демократско) ослобођење и (национално) уједињење. Уместо демократије, уведена је диктатура. Југославија, у којој су Срби били уједињени, сачувана је, али само као форма. Срби су кажњени због „великосрпске хегемоније“, главног противника југословенских комуниста у међуратном периоду. Тада су у борби против „великосрпске буржоазије“ комунисти сарађивали са хрватским и македонским националистима, укључујући и усташе. Стално набрајани греси „великосрпске буржоазије“ постепено и неосетно проширени су на цео српски народ и српску историју. Срби су, после темељног обрачуна са њиховим политичким, културним и пословним елитама, издељени на шест федералних јединица и још две аутономне покрајине, које су се постепено претварале у државе. Титово решење националног питања у Југославији сасвим је одговарало федералистичким идејама хрватске међуратне опозиције, од Трумбића, преко Радића, до Мачека. У духу борбе против „великосрпске хегемоније“, потпуно су игнорисане идеје међуратних српских политичких елита, од централизма радикала до четири федералне јединице (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија) демократа, које су имале за циљ очување Југославије и свођење административних граница међу Србима на подношљиву меру. Срби у Црној Гори претворени су у посебну, црногорску нацију; комунистичке власти основале су Македонску православну цркву; извршена је албанизација Косова и Метохије; уставом из 1974. републике и покрајине коначно су претворене у државе а Југославија и сама Србија су конфедерализоване.

Зато су Срби слом Југославије дочекали са најгорим могућим почетним позицијама, са већ подељеним картама. Југославија је разбијена, а Срби су добили нова страдања, нове симболе и нове лојалности. Потпуну збуњеност оличавала је политика тадашњих српских власти, јер се од почетка до краја ратова за југословенско наслеђе није знало шта је ратни циљ Срба и Србије, која формално и није била у рату: Србија или Југославија? Чак и државна заједница две српске државе Србије и Црне Горе задржала је југословенско име. Идентитетска политика тада се кретала од протежирања национализма типа „Срби народ најстарији“, до јуловског, еуфоричног, латиничног југословенства.

Ни уништење српског становништва у Хрватској и на Косову и Метохији није било довољно да се већински део српске јавности ослободи титоистичког наслеђа, пропалих југословенских идеала и политичких фантазија. О томе, чини се, најубедљивије пише Мило Ломпар у Духу самопорицања.

IV

Једина српска институција која је сачувала континуитет од доба Светог Саве до данас јесте Српска православна црква. У вери, култу и дневној пракси она већ девет векова непосредно спаја безбројне српске нараштаје. Аутокефална од времена Светог Саве, од доба цара Душана уздигнута у патријаршију, она је имала само један период нејасних прилика (1459-1557) и један прекид (1766-1832). Чак и тада, у временима превласти Васељенске патријаршије, и у административној издељености 19. века, ниже свештенство чувало је српско предање и континуитет. Можда је најважније било доба обновљене Пећке патријаршије (1557-1766), када је залагањем великог везира Мехмед-паше Соколовића српска црква под својом јурисдикцијом објединила простор од Скопља до Јегра и Коморана и од Самокова до Гомирја. Она је Србе, који су у вековима ратова и сеоба живели на територијама једне муслиманске и две католичке државе (Османско царство, Хабсбуршка монархија, Млетачка република) сачувала као јединствену духовну и политичку целину. Патријарси, владике, монаси и мирско свештенство нису били само духовне него и политичке старешине српског народа. То се видело и у временима ратних криза (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739), када су патријарси пред странцима иступали као политички, па и војни поглавари српског народа. Често се заборавља да су Срби вековима живели у теократији; њени последњи одјеци нестали су тек смрћу Петра II Петровића Његоша и претварањем Црне Горе у кнежевину.

Шта је било језгро предања српске цркве у тим вековима? Зашто је она била најзначајнији чинилац уобличавања и очувања српске националне свести? Црква је, наравно, чувала универзалну поруку хришћанске вере, али и култове Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара; то су била кључна „места сећања“, која су Србе разликовала од других, понекад врло блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света. Нису случајно баш Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар у 16. веку приказани на фрескама московског Архангелског Сабора.

У дугим вековима турске власти, као и данас, заједничка сећања и заједнички идеали јесу оно што је људске заједнице чинило трајним и отпорним. Карађорђе је на своју ратну заставу ставио лик Стефана Дечанског; османски извори преносе да су он и његове војводе Турцима претили осветом Косова; уз Карађорђеве војводе увек су били свештеници и гуслари као кључни преносиоци косовских порука; прота Матеја Ненадовић предлагао је Карађорђу да за закон обновљене Србије узме „Крмчију“ Светог Саве. Чак и босански муслимански одметници Хусеин капетана Градашчевића уочи одсудне битке на Косову против султанове војске моле за помоћ Светог кнеза Лазара (1831); међу муслиманима из околине Милешеве вековима је живео култ Светог Саве. Појам „отечество“ сусреће се у српским изворима од Доментијановог Житија Светог Саве до застава српске војске у Првом светском рату („За краља и отечество“). Црква је уобличила и народну, епску, усмену традицију о Косову; кроз веру у то да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“ она јој је дала сасвим хришћанску суштину.

Дуго пошто је међу Србима већ увелико преовладало лаичко схватање нације, у Првом и Другом светском рату, први потези окупатора у Србији и Црној Гори 1915-1918. и у НДХ биле су прогони против Српске православне цркве и забрана ћирилице. Срби су и могли да забораве на то где су били извори њихове виталности и снаге, али су их непријатељи увек подсећали на то. Иво Пилар, један од кључних претеча усташтва, у свом Јужнословенском питању (1917) утврдио је да је за уобличавање и јачање српске националне свести пресудна била улога српске цркве.

Континуитет српске цркве у историји српских дисконтинуитета подстиче на размишљање. Нема сумње да је српска култура, са својим сложеним наслеђем, заиста, како примећује Мило Ломпар, контактна култура православља, католицизма и ислама. Одрицање од римокатоличког и исламског наслеђа значило би радикално осиромашење српске културе. Јасно је такође да се Српска православна црква данас налази у можда најдубљој кризи у последњих неколико деценија. Уз сво њено унутрашње разногласје, нису ретки ни гласови који истицање њене националне мисије проглашавају „етнофилетизмом“. У праву је, међутим, Жарко Видовић када каже да Србима не прети „етнофилетизам, него анационалност, безавичајност“. Јер српска црква је и данас стуб српског идентитета. Она прелази новоуспостављене балканске границе; у расејању, на далеким континентима, она Србе, баш као и у Османском и Хабсбуршком царству, повезује у црквено-школске општине. Тамо је она једини чувар националне свести; оног часа када се српске породице одвоје од Српске православне цркве, пут у асимилацију већ у следећој генерацији потпуно је отворен. Универзалне империје много полажу на цркву и веру; и у ЕУ, баш као у Османском или Хабсбуршком царству, они који остану у Српској православној цркви сачуваће национални идентитет. Остали ће се, као и до сада, постепено растварати у поплави помодних идеја и идеологија.

Универзална реч спасења коју црква доноси, наравно, дубља је и шира од националне мисије. Православно хришћанство је, уз то, својом тежњом ка трансцедентном, саборношћу која не трпи људску себичност и залагањем за очување традиционалних породичних вредности важна брана разорном таласу материјализма, конзумеризма и моралног релативизма, који у српској култури руши све пред собом. Како примећује Слободан Антонић, тај талас је кључни узрок демографског суноврата српског народа. Тамо где је јака вера, нема демографског опадања. То не показују само савремена исламска друштва. Како уочава Филип Џенкинс, јужна земљина хемисфера (Африка, Латинска Америка, Азија) данас, за разлику од увелико атеизираног севера, доживљава хришћанску ренесансу и, захваљујући непрекидном демографском расту, постаје средиште светског хришћанства. Данашњи папа није случајно узет из редова Латиноамериканаца.

Други кључни континуитет српске историје је српска национална идеја. У вековима османске и хабсбуршке власти посебан српски идентитет уобличио се око цркве и заједничких сећања. Како смо видели, најзначајнији су били култови Светог Саве и Светог Симеона, као и Косовски завет.

Српска национална идеологија је, међутим, у последња два века, од обнове српске државе 1804, кренула другачијим путем. И у томе она је пратила кретања у Европи, где су веру, после просветитељства, Америчке и Француске револуције, замењивале идеологије и лаичка, грађанска идеја нације. Идеја народног суверенитета, по којој је народ овлашћен да бира и смењује своје власти (Никола Пашић је говорио да је „народ извор и утока сваке власти“) променила је судбину света, па и српског народа. У основи, она је давала наду и достојанство чак и најнижим друштвеним сталежима. Хришћани у Османском царству себе су видели као трећи сталеж, као поданике другог реда. Њихови устанци, започети у Србији 1804, настављени у Грчкој 1821, представљали су зато праве социјалне, верске и националне револуције. При томе су, нарочито у Србији, то били аутентично народни покрети сељачких војски, гладних правде, али и земље. Србе су водили хајдуци, трговци, припадници угледних породица, свештеници; феудализам је ту коначно укинут а земља је, захваљујући Милошу Обреновићу, и правно загарантована својим новим власницима. Повод за устанак била је турска сеча свих угледнијих српских глава; од борбе за голи опстанак стигло се, међутим, до стварања сопствене, националне, српске државе.

Из ових чињеница проистиче неколико закључака. Да би се разумела нека нација, потребно је гледати у њене почетке. Српска револуција одредила је потоњу судбину српског народа и његове државе на неколико начина. Била је то, заиста, побуна робова. Почела је као борба за оно што се тада звало „природним правима“ а данас „људским правима“, у самоодбрани од самовоље дахија, у ужасу и затечености огољеним насиљем, у одбрани основне физичке и имовинске сигурности. Устанак је такође од почетка имао демократски егалитаристички карактер. Самим тим што је био војник, српски сељак је био и учесник у доношењу одлука. Када је за своју борбу добио земљу турских спахија, он је заиста имао за шта да се бори и шта да брани. Подела спахијске земље претворила је Србију у земљу доминантно ситног, слободног сеоског поседа.

То су били разлози због којих су се Срби, али и Грци, Бугари и други Балканци у 19. веку обема рукама били ухватили за наслеђе Француске револуције. Зато су тада њихову борбу и идеале, по правилу, најбоље разумевали и тумачили европски демократи (Мацини, Ламартин, Иго, Гледстон и други), док су европски конзервативци најчешће подржавали Османлије (Метерних, Велигтон, Кеслреј, Дизраели). Борба подређених за основна људска права и за политичка права, у духу демократије и идеје народног суверенитета била је, дакле, у темељима обновљене српске државе.

Коначно, Срби су према својој држави и у Србији и у Црној Гори имали посебан однос. Она је била заиста њихова, јер су је створили њихови преци. У Турској су били раја; у својој српској држави били су слободни људи. Државу нису доживљавали као угњетачки отуђени механизам настао притисцима етнички, верски, социјално страних феудалних господара, као што су то чинили сељаци и кметови у Британији, Русији или Шпанији. Њу је, као породичну кућу и земљу наслеђену од јуначких и мученичких предака требало сачувати, унапредити, проширити и предати потомцима.

Ове идеје, зачете у Карађорђевој и Милошевој Српској револуцији, ући ће у главне токове српске националне идеологије, кроз схватања Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Николе Пашића, Јована Скерлића, Јована Цвијића. Душан Бабац, пишући о српској војсци у Првом светском рату, цитира маршала Франшеа д’Епереа, који је, трагајући за одговором на питање зашто су се српски војници тако јуначки тукли, закључио: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу (тада се појам „раса“ користио као синоним за „нацију“ – примедба М. К.) и господари својих њива“. Остаци ових идеја и схватања преживели су до данас. После свих ломова и дисконтинуитета 20. века, Борислав Михаиловић Михиз је, као рођени Сремац, уочавао код „Србијанаца“ исти такав присан однос према сопственој држави; тврдио је да се то тешко могло пронаћи код Срба пореклом из туђе Хабсбуршке монархије.

Доситејево и Вуково настојање да се народни језик узме за књижевни у култури је обавило оно што је Карађорђева и Милошева револуција постигла у политици и друштву. Вукова књижевна реформа је, међутим, у складу са настојањем Јернеја Копитара, па и самог, свемоћног канцелара Аустрије кнеза Метерниха, значајно умањила утицај Српске православне цркве на модерну српску културу. Узимање језика, народног стваралаштва и обичаја за основ идентитета темељило се на традицијама хердеровског романтичарског поимања нације. Оно је, како смо приметили, водило ка југословенству, опет у духу политичке воље Хабсбуршке монархије, која је преко Вука радила на одвајању Срба од Руса и њиховом зближавању са Хрватима. Древна царевина је тако сама створила југословенски вирус, који ће се окренути против ње, да би је 1918. убио.

Како смо видели, кључне одлике српске националне идеологије 19. века су просветитељско и романтичарско одвајање од вере и везивање за језик, слободно изражену вољу и интерес очувања независности удруживањем против моћнијег непријатеља. Српска национална идеја била је лаичка, срачуната на сарадњу са римокатолицима и муслиманима; уобличавали су је пре свих државници и професори.

Не смеју се, међутим, занемарити два важна чиниоца њеног настанка: јуначка епска поезија и Горски вијенац Петра II Петровића Његоша, владике Српске православне цркве. У њима је верска страна српског идентитета значајно наглашена. Епска поезија и Његошева дела била су многа присутнија у најширим српским слојевима него Гарашаниново тајно Начертаније или Скерлићеви програмски текстови објављивани у елитистичком Српском књижевном гласнику. Упркос двојству уочљивом у Горском вијенцу, с једне стране, и Његошевим писмима и његовим осталим кључним књижевним делима, с друге стране, која су сва у знаку потребе сарадње са муслиманима и католицима, мора се приметити да су она мучна питања која владика Данило себи поставља (да ли су они који говоре нашим језиком али припадају различитој вери исто што и ми, јесмо ли пријатељи или непријатељи?), до данас остала највеће искушење српске националне идеје.

Свако размишљање о историји српске националне идеологије показује у којој су мери унутар ње изукрштани дисконтинуитети и континуитети. Слично се може рећи и за планска масовна уништавања српског народа. Означили смо их као извор дисконтинуитета, али она су се у историји Срба толико често понављала, од 1459. до 2004, да их можемо сматрати и континуитетима српске историје. Још је Ернест Ренан у свом утицајном спису Шта је нација из 1882, преведеном на српски већ наредне 1883. године, тврдио да сећања на заједничка страдања нацију повезују далеко јаче и трајније него заједничке победе. Страдања под Турцима важан су део српског националног наслеђа. И сећања на Јасеновац и на геноцид у НДХ, на „Блесак“ и „Олују“ присутна су у српској колективној свести, али у њој не заузимају место упоредиво са сећањем на турске прогоне. Велика југословенска идеја данас је мртва. Потребно је зато да се размисли о томе да ли би Јасеновац требало уградити у темеље српског националног идентитета у оној мери у којој су то Јевреји учинили са Аушвицом или Јермени са геноцидом у Малој Азији. Не би требало заборавити ни геноцид над Србима на Косову и Метохији (1878-1912, 1941-1944, 1999-2004) као ни остала велика сатирања српског народа о којима је овде већ било речи.

Чак и сеобе и дијаспоричност Срба могу да се сагледају као континуитет и претворе у тачку ослонца. Потомци оних који су Србију напуштали, исељавајући се ка угарским и хабсбуршким земљама, почевши од 14. века, враћали су се у потрази за службом у обновљену Србију, почевши од Доситејевог, симболичног преласка у Смедерево 1806. године. У већински неписменој Србији, они су били први учитељи и професори, судије и адвокати, писци закона и поезије – они су у првој половини 19. века створили обновљену српску културу. Потребно је да се размисли о улози коју би Срби из расејања, најпре они високообразовани, који су земљу напустили у последње две деценије, могли да имају у будућности Србије. Баш као некада Срби из Хабсбуршке монархије, они су у међувремену стекли важна искуства о свету који се данас све брже мења, при чему је његов утицај на судбину српског народа, захваљујући глобализацији и медијима, све дубљи и значајнији. Србија, наравно, није неписмена као почетком 19. века, али је потпуно збуњена, сукобљена са самом собом и временом и светом у коме се затекла.

V

У овом огледу се, дакле, насупрот ономе што је пре сто година препоручивао Стојан Новаковић, предлаже трагање за тачкама ослонца у сопственој прошлости, па тек онда у искуствима „великих народа и великих цивилизација“. Потребно је да обновимо своја колективна сећања, праотачку веру и завете, оно за шта Пјер Нора каже да је, бар у Француској, поодавно нестало. Вера и емоције подстичу на акцију; у процени стварности и деловању потребан је реализам. Спознаја сопствених слабости почетак је сваке победе. Ту су задаци академске, сумњичаве, „критичке историографије“. Ту своје место мора да пронађе и српска дипломатија. Историја и у томе може да пружи поуке. Српска дипломатија је, од Карађорђа и Милоша, преко Илије Гарашанина, Јована Ристића, до Милована Миловановића и Николе Пашића, стекла одређена искуства и прикупила нека знања. Не живимо, наравно, у 19. веку, али реализам у процени интереса великих сила и сопствених снага остаје трајно актуелна политичка вештина. Срби тога доба умели су да воде реалистичну спољну политику и да изаберу савезнике. Умели су да уобличе свој, српски културни образац, да изграде демократски политички поредак, јаку државу и оружане снаге, виталну економију, да улажу у школство и науку. Умели су да одбране своју земљу и свој национални суверенитет. Двадесети век донео им је и искуства солидарности, социјалног старања и заштите мањина. Ми смо њихови потомци; нема разлога да сумњамо да можемо да поновимо и надмашимо њихове подвиге.

Оглед је првобитно објављен у зборнику „Ка српском становишту“ (Еврођунти, Београд, 2014)

Извор: Стање ствари