goran jevtovicPišući nedavno tekst „Izbeglička katastrofa Srbije“,[i] o dirigovanoj seobi ogromne mase stranaca (a ne izbeglica, azilanata, migranata…) sa dva kontinenta pravo u srce Evrope, tu „neobičnu“ pojavu sam okarakterisao punih jedanaest dana pre terorističkog akta u Parizu, doslovno na sledeći način:

„Posredi je globalistički projekat destabilizacije većeg dela evropskog kontinenta – put ka neutralisanju ili „reprogramiranju“ država i nacija, promeni demografske slike, razaranja još ono malo preostalih hrišćanskih vrednosti, izazivanja trajnog ali kontrolisanog haosa, pojačavanja višedimenzionalne vođene krize kojom se filigranski upravlja iz jednog centra i stvaranja uslova (teroristički akti, pobune, ekonomski kolaps i dr.) za izbijanje jednog ili više ograničenih ili totalnih oružanih sukoba sa fatalnim posledicama, u kojima će se svi tući protivu svih (…)“

E, sada, ne bih da pametujem i da kopiram Pol Krejg Robertsa i ostale sjajne svetske geoanalitičare i istinske eksperte, zato što je i laicima, nakon nekoliko dana od terorističkih akata u Parizu, nadam se postalo jasno da je posredi najobičnija, (ne)kvalitetno izvedena nameštaljka koalicije zapadnih obaveštajno-subverzivnih službi, u kojoj su izginuli i ranjeni nedužni ljudi. Među njima je, nažalost, bilo i državljana Srbije.

Ili ima onih (bar među probranim čitaocima) koji su i dalje ubeđeni da nekakvi teroristi ISIL-a, pa još u statusu svežih izbeglica-azilanata, bez ičije i to snažne podrške u zemlji u kojoj se nalaze (pri tom ne mislim na podršku bilo koga, već organizovanih (para)državnih struktura), šetaju opasani eksplozivom i bombama, prenose puške i pištolje i ostalu specijalnu tehniku centrom Pariza, a da ne bude primećeno i da se o tome blagovremeno ništa ne sazna? U jednoj od vodećih zapadnih država, u kojoj je od davnina među građanstvom razvijen popularni „doušnički“ duh na bazi realnih strahova.

I sve to u eri totalne elektronske i svakovrsne kontrole, gde je mogućnost komandovanja „na daljinu“ sa više hiljada kilometara, ali i u lokalnim, mikro uslovima, skoro pa nemoguća misija.

Posredi je klasična „false flag“ ili, u prevodu, akcija „lažna zastava“, kako bi se prema oprobanom receptu obezbedio valjani povod i, podrazumeva se, medijski i na sve druge načine dirigovana podrška celokupne svetske javnosti za ozbiljniju intervenciju zapadne alijanse na Bliskom istoku, u Siriji i, recimo, u Iraku. Upravo udari francuskih aviona po ciljevima u blizini grada Rake, koji su poleteli sa nosača „Šarl de Gol“ (gle čuda, baš se ovih dana, pre terorirističkog udara na Pariz, približio sirijskom teritorijalnom moru), potvrđuju napred navedenu tezu.

Dogorelo im je do nokata – Rusija je neplanirano pomrsila račune u ovom delu Bliskog istoka i stvari ne idu prema osnovnoj zamisli. ISIL, kao teroristička formacija koja je organizovana, vođena i finansirana upravo od strane zapadnih sila, trpi ozbiljne gubitke, prepušta zauzetu teritoriju i nalazi se pred porazom. Bar što se tiče frontovskog ratovanja. Prelazi u gerilu, a to nije rezultat koji je očekivan i planiran.

I treba ih sada spasavati (ali ne samo njih već i izvorišta nafte koja su do sada držali a najznačajnija su baš kod Rake!) tako što će ih navodno tući svim snagama. Sve dok ne pogode neki od ruskih borbenih aparata, pa tako krene ozbiljna bitka sa glavnim protivnikom, ili dok se ne donese odluka i započne kopnena operacija širih razmera. Podrazumeva se protiv Asadove, jedino legalne oružane sile.

pariz-eksplozija

Istovremeno sa navedenim ciljem, potrebno je običan narod širom Evrope, dakle, ne samo u Francuskoj (koja je odabrana za terorističke akte iz više poznatih razloga), kontinuirano držati u stanju šoka i u merama vanrednog, skoro ratnog stanja, stvarajući tako u ambijentu žestoke psihološko-propagandne operacije uslove za nesmetanu legalizaciju izvornog totalitarizma. Prema potrebi (a biće sasvim sigurno baš tako) izazvati više novih terorističkih udara i situaciju dovesti do usijanja.

Otkuda ovakav terorističi akt u srcu Evrope i šta se desilo sa snažnim francuskim obaveštajnim i bezbednosnim službama, koje su potpuno, navodno, podbacile?

Ukoliko neko do sada nije čuo da globalni vladari sveta više decenija izvode slične akcije za koje imaju maštovite nazive – „lažna zastava“, „crne operacije“, „džoker akcije“, zatim, „asimetrično ratovanje“ a u poslednje vreme i „hibridni ratovi“, i da se jedinstveni operativni projekat pod kojim se sve to odigrava naziva – „Gladio“, te da je razotkriven negde još početkom 80-tih, prvo u Italiji, a zatim 90-tih u još nekoliko zapadnoevropskih zemalja, onda preporučujem da što pre pročita knjigu „Tajne NATO armije – Operacija Gladio i terorizam u Zapadnoj Evropi“, autora Danijela Ganzera, švajcarskog profesora istorije na Univerzitetu u Bazelu. Čoveka koji je uspeo da dođe ne samo do podataka o navedenoj tajnoj ili još preciznije, organizovanoj paravojsci, već i do originalnih dokumenata u vezi sa tim.

(Para)vojni ešeloni sa šifrovanim nazivom „Gladio“ (onako kako se i operacija u neprekinutom trajanju naziva) su, praktično, tajna armija pod okriljem vrha NATO, tačnije odabranih stručnjaka iz establišmenta vodećih članica tog saveza. Organizaciono, logistički i operativno su pod komandom specijalnih službi i organa u sastavu komplikovane NATO strukture. Njima neposredno, uz adekvatnu legendu i po pravilima vrhunske konspirativnosti, rukovode pojedini odabrani subverzivni delovi obaveštajnih i ostalih službi.

Ko će biti konkretni „izvršioci radova“, da li će se u funkciju staviti samoubice opasane eksplozivom, ili raznorazni (islamski) fanatici, mafijaški krugovi ili ozbiljni operativci, odnosno specijalni agenti koji se aktiviraju za konkretan zadatak a koje na vezi drže odabrani delovi službi (tzv. resori za operacije), zatim, diverzantski eksperti, čitave male jedinice, ili neko treći, potpuno je irelevantno i stvar je mašte, odnosno značaja cilja koji se želi postići u zadatim, u ovom slučaju, vrlo komplikovanim uslovima.

Ti i slični detalji ionako služe za zamajavanje javnosti i odvlačenje pažnje od onoga što je glavni problem, odnosno uzrok. Zato i imamo gubljenje vremena na nebitnim stvarima, recimo – je li pronađeni pasoš originalan ili falš i otkuda na licu mesta, zatim su tu odmah i kao po pravilu izjave brojnih, navodnih očevidaca, „slučajno“ preživelih ljudi, i niz drugih montiranih situacija.

Globalna medijska mašinerija je kod takvih događaja u punom i kordiniranom zamahu širom sveta. Kolonijalne „podružnice“ naravno da ne izostaju. Najbolji i nama najbliži primer toga su specijalne, višesatne ili čak celodnevne emisije, recimo, srpskih medija predvođenih RTS-om, na kojima smenski defiluju pripremljeni režimski ali i oni drugi, opšteupotrebljivi analitičari, specijalisti, stručnjaci, kao  i odabrani nosioci vlasti. Svi zajedno blagovremeno brifovani kako da dezavuišu javnost. Naravno, takvih emisija nema kada se pogodi civilni ruski avion ili kada stradaju brojni civili u Avganistanu, Iraku, Libanu i širom sveta.

Da li su operacije poput „Gladia“ izmišljotina i da li je moguće da se zapadni svet – vodeće zapadne, to jest, severnoatlantske sile i raznorazne organizacije formirane od strane njih, a na prvom mestu NATO savez, decenijama služi takvim nepočinstvima, koja u 21. veku poprimaju još agresivniju formu i dinamiku?

Ako je neko pozvan da u vezi sa tim pouzdano i valjano svedoči, to smo upravo mi, Srbi. Odgovor u vezi sa napred navedenom dilemom je, dakle – da.  Da li smo zaboravili Markale, Srebrenicu i posebno slučaj Račak? Nadam se da nismo. To su akcije iz asortimana „Gladio“. Udžbenički primeri.

pariz-eksplozija 2

NATO je, iako je zvaničan političko-vojni savez, iako ima legalnu međunarodnopravnu agendu (imao sam tu „privilegiju“ da ih upoznam spolja, ali još bolje iznutra), iznad svega organizacija postavljena na svojevrsnim gangsterskim principima i to ne država članica kao takvih, već globalnih vladara sveta, čija je, ustvari, ova vojna družina osnovna poluga.

Evo najboljeg i najoriginalnijeg primera (pored gore navedenih) kako oni zaista funkcionišu u praksi i čime se služe. Radi se o tajnoj operaciji pod kodnim nazivom „Apokalipsa“,  koja se odvijala mimo zvanične odluke Saveta NATO tokom oružane agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Taj tajni plan je (pored onog osnovnog pod nazivom „Saveznička snaga“), blagovremeno, još 1998. godine kada je doneta odluka o agresiji i izvršene sve pripreme, otkrio naš legendarni obaveštajac, general-potpukovnik Jovan Milanović (o tome sam detaljnije pisao u tekstu: „Toni Bler – povratak jahača Apokalipse“ [ii]), pa da se podsetimo.

„Apokalipsa“ je tajni naziv za treću i četvrtu fazu oružane agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, koja je odlukom Saveta NATO vođena pod šifrom „Saveznička snaga“. I to je bio masovni udar na civilne ciljeve i izazivanje potpune humanitarne katastrofe.

Malo kome je poznato da je odluka Alijanse doneta samo za prvu i drugu fazu kada je konsenzusom članica usaglašeno gađanje i neutralisanje svega 25 plus 9 ciljeva, ukupno 34. Čvrsta procena im je bila da će SRJ, nakon 96 sati gađanja sa distance važnijih vojnih objekata i instalacija, kapitulirati, nakon čega bi se prešlo na realizaciju tzv. mirovnog plana, odnosno okupacije teritorije.

Iako je plan bio sazdan od četiri faze, koje su planirane da se izvedu u tri zone na koje je podeljena SRJ (prva zona – KiM, druga – južno od 44. paralele i treća severno od nje), nikada nisu usvojeni ciljevi za treću i četvrtu fazu.

Dakle, za „Apokalipsu“ nije doneta odluka prema ustaljenim NATO procedurama, a to znači da nikada Savet NATO nije usvojio nastavak agresije i prelazak na navedene dve faze. Taj deo oružane agresije jednostavno se može nazvati „piratskom operacijom“, što po svojoj suštini i jeste bilo tako.

Tim bestijalnim iživljavanjem upravo u trećoj i četvrtoj fazi, rukovodili su (ne)formalno udruženi u zločinačkom poduhvatu, bez adekvatne odluke, sledeći eksponenti: Toni Bler, Vesli Klark, Bil Klinton, Vilijam Peri, Medlin Olbrajt i Havijer Solana (…)

(…) Samo je američka obaveštajna agencija CIA, recimo, odabrala i pripremila sve potrebne elemente za gađanje i uništavanje oko 900 ciljeva. To je, jednostavno, značilo – „ruši sve ali postupno, korak po korak i izazivaj humanitarnu katastrofu“ (…)

Ovome valja dodati, radi jasnijeg sagledavanja strukture i načina (i javnog i tajnog) delovanja NATO, da je oružana agresija na SR Jugoslaviju zvanično vođena prema doktrini takozvanih „višedimenzionalnih operacija“ (Full Dimension Operations). Sam naziv govori sve. Dakle, ne samo dejstva sa distance, zatim, intenzivna upotreba avijacije, ne samo dejstva sa kopna, već sva ostala dejstva – subverzivne, diverzantske, terorističke, psihološko-propagandne i ostale vojne i nevojne aktivnosti iz bogatog asortimana specijalnog i ostalih vrsta ratova.

Dakle, sve je „dozvoljeno“, sve staviti u funkciju i tući protivnika do potpunog uništenja. Ako je neophodno (prema nepisanim pravilima i na osnovu iskustva tako i biva), koristi se sila bez obzira na odluke i važeće međunarodno (i unutrašnje) pravo, držeći se smernica i planova usvojenih u nadnacionalnim operativnim telima vladara sveta – Okrugli sto, Bilderberg, Trilaterala, Rimski klub….

Da li su „Gladio“ operacije, pored mnogih drugih, moguće i da li ih je bilo? Cenim da napred navedene činjenice i obrazloženja nedvosmisleno daju pravi odgovor.

pariz-eksplozija 2

*

Na kraju, samo par impresija o tvrdnjama naših vlasti (i pratećih režimskih eksperata) o tome kako Srbija nije ugrožena, kako Islamska država nema interesa da nas napadne, kako se stvari drže pod kontrolom te ćemo shodno tome i dalje nastaviti da prihvatamo izbeglice u još većem broju i da ih gostimo, kako naše službe (sa zapadnim mentorima na čelu, bukvalno!) imaju potpuni uvid i vrše adekvatne bezbednosne procene i preduzimaju mere, i tako dalje i tome slično.

Pitanje je dana, eventualno meseci (i to samo zbog planiranog potpisivanja „Sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova“ kao konačnog „mirovnog ugovora“, kako se inače završava „ratna okupacija“ prema međunarodnom pravu – ili će možda baš to biti razlog za ubrzanje), kada će krenuti neka od (crnih, lažnih, džoker…) operacija iz asortimana „Gladio“. 

Neće valjda? Neće, baš kao što nije ni 90-tih.

Jer, sa ostatkom Srbije nisu završili i ne nameravaju tako brzo.

A sa tim, najvažnijim delom scenarija, nisu upoznali marionete koje vode Srbiju.

I neće. Sve dok ne krene.

Voleo bih da grešim. I još više – da se svi zajedno probudimo iz zimskog sna.

Poslednji je trenutak.

____________________________________________

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/izbeglicka-katastrofa-srbije/

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/toni-bler-povratak-jahaca-apokalipse/


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Operacija „Gladio“ u Francuskoj – kraj ili kraj početka

* Obavezna polja