Interesantni su „brzina“ i način na koji je odluka o otvaranju arhiva u Vatikanu doneta i obnarodovana, jer takve odluke institucija o kojoj govorimo ne donosi na brzinu i prelamajući „preko kolena“, a da nije privela kraju decenijsko „češljanje“ postojeće arhivske građe, precizno odvagala šta treba, a šta ne treba dati na uvid stručnoj javnosti, te da nije pripremila „armiju“ sebi naklonjenih istraživača i uticala na skorašnju pojavu knjiga i studija koje će svojom kontroverznošću otvoriti stručnu polemiku čiji je cilj promena istoriografske slike epohe, kaže u intervjuu za Pečat akademik Ljubodrag Dimić, član mešovite katoličko-pravoslavne komisije koja se bavila istorijskom ulogom Alojzija Stepinca u NDH, formirane na predlog pape Franciska.

Ustaška vlast je u NDH vladala uz upotrebu ničim ograničene represivne sile, što je, samo po sebi, dovodilo u pitanje pravnu prirodu njenog državnog poretka. Vlast sile najdirektnije je ugrožavala opstanak čitavih kategorija građana (Srbi, Jevreji, Romi). Selektivno korišćenje prava dovodilo je u pitanje i pravnost i državnost NDH. Posebnu karakteristiku države predstavljalo je rasno zakonodavstvo (zakoni o državljanstvu, rasnoj pripadnosti, zaštiti arijevske krvi, časti hrvatskog naroda…), koje je delom prihvaćeno iz nemačke prakse (tzv. Nirnberški zakoni), a delom nadograđeno, ili, kako se govorilo, „poboljšano“ od strane hrvatskih pravnih stručnjaka. Pod te zakone potpadali su Jevreji i Romi, dok je genocid nad Srbima imao osnovu u proceni da oni svojim postojanjem ugrožavaju hrvatski narod i predstavljaju „strano telo“ i pretnju hrvatskoj državi, tvrdi akademik Dimić.

Koliko je značajno otvaranje vatikanskih arhiva, uključujući i Apostolski arhiv, ranije poznat kao Tajni arhiv, za potpuno sagledavanje uloge Alojzija Stepinca u NDH?

Otvaranje vatikanskih arhiva za period pontifikata pape Pija HII u godinama Drugog svetskog rata može biti od epohalne saznajne vrednosti za istoričare koji se bave savremenom istorijom. Može biti, ali ne mora. Ipak, već sama dostupnost građe (ili dela građe) pohranjene u arhivima Svete Stolice svakako će uticati na promenu slike vremena ograničenog godinama 1939. i 1945. Da li će se više znati, to ćemo tek videti, ali sigurni smo da će se više videti! Istoričari se nadaju da će građa Vatikana dopuniti već postojeće znanje o događajima od pre osam decenija i baciti „novo svetlo“ na istorijske pojave koje zanimaju istraživače, omogućiti da se bolje razumeju istorijski procesi, vreme, ličnosti, ideološki uticaji, postupci, direktna i posredna odgovornost onih koji su odlučivali o sudbini miliona ljudi. To su nade i očekivanja istoričara i struke kojoj su posvećeni.

Međutim, svesni smo da to „novo svetlo“ ka prošlosti „usmerava“ Vatikan u skladu sa sopstvenim interesima i da neka nama nepoznata „ruka“ određuje šta će javnosti biti dato na uvid. U promišljenost celog postupka i njegove ciljeve ne treba sumnjati. Podjednako ni u nameru Vatikana da, žrtvujući nešto, mnogo više dobije. U interesu je Vatikana da slika o ulozi Pija HII i Svete Stolice u Drugom svetskom ratu bude što povoljnija. U interesu je Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj da uloga Alojzija Stepinca bude predstavljana na crkvi prihvatljiv način. U interesu je istoričara i istraživača da se približe istini o ulozi Vatikana i A. Stepinca u godinama Drugog svetskog rata. Te su volje različite, u mnogo čemu suprotstavljene, a onda i interesi koji odatle proizlaze.

Videćemo u kojoj će meri dokumenta iz Vatikanskog arhiva „popraviti“ postojeću sliku o ulozi Rimokatoličke crkve u godinama 1939–1945. Videćemo da li uopšte u arhivskim fondovima koji se otvaraju za istraživače ima dokumenata koji kompromituju i optužuju Rimokatoličku crkvu i njene prelate. Videćemo u kojoj meri građa progovara o ulozi Alojzija Stepinca i RKC u ratu na prostoru NDH. Videćemo, nadam se, u kojoj su meri dokumenta autentična i verodostojna. Istoričari, koje uvek u istraživanjima obuzima sumnja bez kraja, biće u prilici da preispitaju kritičnost metodološkog postupka, koji je u osnovi njihove struke. Na iskušenju će biti i vatikanski arhivisti.

Arhive Vatikana

Kada sabira, čuva i daje na uvid sopstvenu dokumentaciju, kao i onu koja je u njegovom posedu, da li Vatikan ima pravo da nešto od toga prećuti i ukoliko to čini, na čemu to pravo temelji?

Ta pitanja, uz ostalo, reguliše Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve. Počev od 12. veka, kada su različite zbirke crkvenih zakona i uredbi prvi put sabrane na jednom mestu i kanonizovane u Corpus Iuris Canonica, pa do danas, obaveza je sveštenstva bila da dobro upozna tu materiju i ponaša se po zakonima koje crkva propisuje i nalaže. O značaju kodifikovanih odredbi, koje su se jednim delom ticale i pitanja arhivske građe i arhiva, rečito je govorio stav Vatikana da nepoznavanje Svetog pisma i kanona Rimokatoličke crkve predstavlja „majku svih pogrešaka“ koje crkveni velikodostojnici, sveštenstvo i vernici čine. Papa, kardinali, biskupi dobro znaju odredbe Kanonskog prava koje se, uz ostalo, tiču i arhivalija i nisu spremni da ih krše. Otuda odluka pape Franciska, ma kako revolucionarna bila, ne može biti van onoga što dopuštaju kanoni Rimokatoličke crkve, onoga što je iznad i samog pape.

Ukoliko pogledate Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve, videćete da kanoni 238–243, 306, 401 (po kodifikaciji iz 1917. godine koji su važili u vremenu u kome je Stepinac živeo), kao i 482–491 (po kodifikaciji iz osamdesetih godina HH veka) govore o različitim tipovima arhiva u kojima se čuva arhivska građa RKC. Isti kanoni važe za arhive na svim nivoima. O sastavljanju, otpremanju i čuvanju spisa koji se pohranjuju u arhive Rimokatoličke crkve brinu u Vatikanu državni i papski sekretarijati, veća za javne i crkvene poslove, kongregacije, sudovi… Ista je organizacija proizvođenja i zaštite arhivske građe i na drugim hijerarhijskim nivoima (kardinalski, biskupski, redovnički…), odakle dokumentacija posebnog sadržaja, kvaliteta, važnosti, nivoa tajnosti, s vremena na vreme, stiže u arhive u Vatikanu.

Potpisi koje ti visokorangirani prelati i službenici Rimokatoličke crkve (kancelari i beležnici) „stavljaju“ na dokumente svedoče, po Kanonskom pravu, o njihovoj verodostojnosti. Sumnjičavi istraživač mora se zapitati da li su potpisi, a samim tim i dokumenta, uvek originalni i verodostojni, jer prostora za manipulaciju ima. Obaveza je, po Kanonskom pravu RKC, da oni koji garantuju o validnosti dokumenata moraju biti „na dobrom glasu“ i „besprijekorni“ u svim predmetima u kojima bi mogao doći „u pogibelj dobar glas svećenika“. Tu „besprijekornost“ određuju sama crkva i njene starešine pa je otuda otvoreno pitanje da li se „besprijekornost“ službenika crkve ponekad izjednačuje, i u kojoj meri, s poslušnošću.

Da li ista pravila važe i za tajne arhive?

Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve je predviđalo da unutar biskupskih i vatikanskih arhiva postoji „tajni arhiv“ (ili nepomični orman ili sanduk), „dobro zatvoren i zaključan“, u kome se nalaze „isprave koje treba da se čuvaju tajno“. Ključ od tajnog arhiva ima samo biskup. Šta se nalazi u „tajnim arhivima“ i šta će se od toga dati na uvid javnosti još jedna je nepoznanica. Kanonsko pravo, takođe, predviđa da se periodično (svakih 10 godina) mogu uništiti pojedine kategorije dokumenta koji se tiču parnica, ali da mora biti sačuvan „kratki činjenični sažetak“ svakog takvog dokumenta.

Obaveza je biskupa da brine o dokumentaciji stolnih, zbornih i župskih arhiva. Ta se građa određeno vreme čuva u dva primerka od kojih je jedan u biskupskom arhivu. Biskupi su obavezni da čuvaju građu istorijskog karaktera koja se tiče RKC i u tu svrhu formiraju biskupski „povijesni arhiv“. Da se pretpostaviti da deo dokumenata od posebne važnosti i poverljive građe iz biskupskog arhiva (posebno tajnog i istorijskog) odlazi periodično jednim primerkom u Vatikanski arhiv.

Da li Kanonsko pravo reguliše i to ko može biti angažovan u celokupnom poslu s dokumentima što se čuvaju u arhivskim fondovima?

Kanonsko pravo propisuje da to mogu biti isključivo sveštenici. Oni stvaraju, pribiraju, arhiviraju, prepisuju, garantuju o autentičnosti i verodostojnosti dokumenata, stavljaju na uvid građu koja je pohranjena u arhivima RKC. Uvid sveštenika u arhivsku građu moguć je samo ukoliko vrši dužnost arhivara, ili istražuje po zadatku koji mu je dala viša crkvena instanca. Otuda, složićete se, istraživanje može, ali i ne mora biti potraga za naučnom istinom o prošlosti.

Napominjemo da se stavovi crkve, ma koja bila, i nauke najčešće razilaze, jer je tumačenje prošlosti kome je sklona crkva umnogome različito od namera naučnika da istraživanjima dosegnu do istine o prošlosti i svoja saznanja saopšte javnosti. Obaveza je, po Kanonskom pravu RKC, tih pouzdanih kancelarijskih beležnika „vjerno zapisivati sve što se događa i to potpisati s oznakom mjesta, dana, mjeseca i godine“ u spisima koje sastavljaju za potrebe Vatikana.

Da li je uvek tako? Da li sveštenik ima moć da realno sagleda i zabeleži stvarnost, ili ga način na koji je formiran i institucija kojoj služi u toj percepciji događaja i istorijske pojave sputavaju?

Navedena odredba, ukoliko se sprovodi, dokumentaciju Vatikana čini izuzetno saznajno značajnom. Kanonsko pravo, takođe, predviđa da „sve isprave“ koje se tiču kancelarija i arhiva, od najnižih do najviših nivoa u rimokatoličkoj hijerarhiji, moraju biti čuvane „veoma brižljivo“. To obavezuje više instance u hijerarhiji RKC (posebno biskupe i više organe u crkvi) da urede „na sigurnom mestu“ arhive u kojima će se čuvati dokumenta („isprave i spisi“) koja se tiču „i duhovnih i vremenitih“ poslova, rasporede ih „određenim redom“ i učine „brižljivo zatvorenim“. Ta građa, po odredbama Kanonskog prava RKC, mora biti propraćena spiskovima dokumenata koja se nalaze u arhivi „s kratkim sadržajem pojedinih spisa“.

Navedeno potvrđuje da RKC brine o svakom dokumentu i da se ta dokumenta nalaze u arhivistički sređenom poretku. Dužnost je biskupskih vlasti, kako predviđa Kanonsko pravo RKC, da njihovi arhivi budu zaključani, a da ključ imaju samo biskup i njegov sekretar. Ulazak u arhiv nikome nije dopušten, osim sa dozvolom biskupa, ili, ukoliko biskupa nema (ako je biskupsko mesto upražnjeno), voditelja biskupskih poslova i sekretara. Deo dokumenata koji se čuvaju u arhivu i koji imaju javni karakter mogu dobiti „vjerodostojan prijepis“ i biti dati na uvid onima na koje se odnose. To se čini samo po dozvoli biskupa. Mogućnost iznošenja dokumenata iz arhiva nije predviđena.

Arhivska građa Vatikana

Ovaj uvod u Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve pruža odgovor na pitanje šta se može očekivati otvaranjem Vatikanskog arhiva. Čini se da je prostor za manipulaciju dokumentima širok…

Prostor za manipulaciju je izuzetno širok. Podjednako i mogućnost da se započeto istraživanje administrativnim postupcima uspori ili prekine. Pitanja na koja u ovom trenutku nemamo odgovor je mnogo. Šta istoričar može da očekuje od „besprijekornog“ vatikanskog ili podjednako takvog biskupskog činovnika na „dobrom glasu“ iz Zagreba, zaduženog da zapisuje, kreira i brine o dokumentima, čiji opstanak u službi, uz ostalo, najdirektnije zavisi od volje crkvene hijerarhije? Šta znači zahtev da beležnik ili kancelar mora svojim ponašanjem brinuti o ugledu RKC i da li to podrazumeva prilagođavanje sadržaja onoga što je video, čuo, uočio, i što je obavezan da zabeleži u dokumentu, sopstvenim ubeđenjima i biskupovim stavovima i naređenjima šta treba zapisati, kako ne bi bio doveden u pitanje autoritet crkve i njena uloga u društvu?

Koliko tvorac dokumenta hoće i može da saopšti od istine koju je dužan da „vjerno zapisuje“ u spisima koje potpisuje? Na koji način i u kojoj meri dogmatizam i crkveno učenje svesno ili nesvesno izobličuju percepciju istine o prošlim događajima, pojavama i procesima? U kojoj su meri sva ta dokumenta cenzurisana i prilagođena volji crkvene hijerarhije? Koliko saznajno vrede biskupski izveštaji papi i stenogrami sačinjeni prilikom vizitacija u Rimu? Kako razumeti jezik, sagledati suštinu sadržaja saopštenog u tipskoj formi dokumenata, čitati „između redova“? Na koji se način može proveriti verodostojnost i autentičnost dokumenata koje Vatikan „otvara“ za stručnu javnost? Da li sveštenik koji sređuje građu i istraživač koji je proučava ima pravo na sumnju kada su dokumenta Vatikana u pitanju?

Koliko nivoa tajnosti reguliše status dokumenata pohranjenih u Vatikanu? Da li beležnici, kako nalaže Kanonsko pravo, „vjerno zapisuju“ događaje i učesnike u događajima koji su kompromitujući za Rimokatoličku crkvu? Da li će i ta dokumenta biti data na uvid istraživačima? Da li će javnosti biti dostupna i dokumenta koja nemaju „javni karakter“? Koja „ruka“ vrši trijažu dokumenata? Šta tvorci dokumenata „izostavljaju“, „ne vide“, „ne čuju“, „iskrivljuju“, „izmišljaju“, „prilagođavaju“ potrebama i interesima institucije čiji su deo i kojoj služe? Ko određuje šta je poverljiva građa, šta ima „povjesni značaj“, šta treba sačuvati, a šta uništiti, šta se može dati na uvid javnosti, a šta ne? Šta iz biskupskih arhiva odlazi u Vatikan i u kojoj su meri sadržaji arhivalija rezultat (i posledica) biskupske volje? Šta u postojećoj građi nedostaje, od kada i koliko je poremećen „poredak“ u kome se dokumenta čuvaju?

O čemu biskupi referišu papi? Kakav je sadržaj njihovih izveštaja, kao i izveštaja papskih izaslanika? Da li se u toj dokumentaciji saopštava ono što je stvarno ili ono što Vatikan želi da čuje? Koliko istine ima u razgovorima vođenim prilikom biskupskih vizitacija Rimu? Šta se može očekivati, kada je istorija „onakva kakva je uistinu bila“ u pitanju, od pape koji je po Kanonskom pravu Rimokatoličke crkve nepogrešiv (nezabludiv) i od biskupa koji su nepogrešivi tumači papinih reči i postupaka? U kojoj se meri vatikanska „istina“ poklapa sa istorijskom naučnom istinom? Pitanja je mnogo! Svakako da će dokumentacija iz Vatikanskog arhiva, direktno ili posredno, odgovoriti i na neka navedena pitanja.

Koje su namere RKC, a koji zadaci istorijske nauke? Da li je važno da i država otvori svoje arhive?

Istini ćemo svakako prići bliže ukoliko i država „otvori“ sve svoje arhive, posebno one specijalnih službi u kojima se nalaze dosijei rimokatoličkih sveštenika i izveštaji o delatnosti RKC i tako istraživačima pruži priliku da „ukrštaju dokumenta“, proveravaju njihovu autentičnost i verodostojnost, analiziraju sadržaje, identifikuju događaje, pojave i procese, vrednuju istorijsku ulogu pojedinaca i cele institucije. Uporedivost vatikanske građe sa onom koju čuva država je nužnost.

Kada je Alojzije Stepinac u pitanju, u kojoj meri su istoričari bliski RKC u većoj prednosti nad onima koji do sada nisu imali uvid u građu pohranjenu u Vatikanu?

Prema dosadašnjim saznanjima u građi koju Vatikan sada čini dostupnom istraživačima nalazi se oko 130 fascikli koje govore o delatnosti Rimokatoličke crkve na prostoru rasparčane jugoslovenske države (1941–1945). Sistematična istraživanja njegove ličnosti i istorijske uloge započela su u Vatikanu još 1981. godine, tj. u trenutku kada je odlučeno da službeno započne proces Stepinčevog kanonskog proglašenja za blaženog (papa Jovan Pavle II proglasio ga je blaženim na Mariji Bistrici 3. septembra 1998), a kasnije i svetog. U tim istraživanjima sabrano je 45.000 stranica građe koja „dokazuje“ Stepinčevu besprekornost i njegovo „mučeništvo“.

Cilj sa kojim je to činjeno (proizvesti Stepinca za blaženog i svetog) upućuje na selektivnost i pristrasnost pri istraživanjima. Pre nekoliko godina objavljena je trotomna zbirka građe pod naslovom „Blaženi Alojzije Stepinac svjedok Evanđelja ljubavi“ (priredio Juraj Batelja), koja je obnarodovala 691 dokument, koji, po mišljenju Rimokatoličke crkve, „autentično svedoči“ o istorijskoj ulozi nadbiskupa zagrebačkog. Ta je građa, preuzeta iz 135 javnih i privatnih crkvenih i svetovnih arhiva, kao i iz postojeće objavljene građe i literature, jednim delom već bila poznata istraživačima. Ceo korpus dokumenata, uz naglašenu selektivnost i pristrasnost priređivača (što ga diskvalifikuje i celokupni postupak čini nenaučnim), imao je za cilj da celovito predstavi delovanje Rimokatoličke crkve i Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata.

Pavelić sa Stepincem i muslimanskim verskim prvacima u NDH – Kolaž fotografija /Vikipedia

NDH je od početka sebe proglasila za rimokatoličku „državu Božiju“. Da li se njeno postojanje uklapalo u šire planove Vatikana?

Nezavisna Država Hrvatska bila je uklopljena u nacistički novi poredak u Evropi i kao takva predstavljala je svojevrsni granični slučaj u međunarodnom pravu. Bitno svojstvo njene državnosti bilo je međunarodno priznanje koje joj je dao Treći rajh, koji ju je, uz ostalo, i stvorio. I Stepinac je smatrao da je ta država „Božije delo“ i izraz volje ratnih saveznika (Treći rajh) koji su razorili Jugoslaviju.

Vatikan, ipak pridržavajući se načela da države ne treba priznati dok ceo proces nije okončan (u ovom slučaju Drugi svetski rat), nikada de iure nije priznao NDH, mada je prisustvo njegovih diplomatskih predstavnika u Zagrebu značilo da tu državu priznaje de facto. Po svojim svojstvima ta država je bila nezavisna, ali ne i suverena. Po svojoj pravnoj prirodi, kako nas upozoravaju pravni stručnjaci, NDH je bila „država u pokušaju“, čije je postojanje bilo oročeno trajanjem Drugog svetskog rata.

Na čemu je NDH temeljila svoje pravo na donošenje takvih diskriminatorskih zakona? U kojoj meri je ona lavirala između nacističke i katoličke Evrope?

Svoje uporište NDH je imala u mitologizovanom hrvatskom državnom pravu i podršci koju je toj državi pružala Rimokatolička crkva, deo njenih vernika i hrvatskih nacionalista. Kada se sve navedeno sagleda, dolazi se do zaključka da NDH predstavlja „državu“ u kojoj nije postojala pravna sigurnost za sve kategorije građana. U toj državi postojali su diskriminatorska pravna praksa i rasno zakonodavstvo. U njoj je pravo sile odnosilo prevagu nad silom prava, teror nad predstavnicima druge vere i nacije bio je legalizovan i predstavljao deo državnog projekta čiji je cilj bilo „konačno rešenje“ srpskog, jevrejskog i romskog pitanja.

Država je formalno-pravno imala osnovne atribute državnosti, ali ih je svakodnevna praksa negirala. Ustaška vlast u kojoj je participirala i RKC snosila je potpunu odgovornost za počinjeni zločin genocida. Tokom godina Drugog svetskog rata NDH je s pozicija Vatikana bila uklopljena u okvire katoličke Evrope, a iz ugla Nemačke u okvire nacističke (nemačke) Evrope. Vojne formacije te katoličke i nacističke Evrope našle su se 1941/1942. nadomak Moskve. Među njima su bile i vojne jedinice NDH.

Šta današnja ujedinjena Evropa duguje nekadašnjim konceptima ostaje tek da se istraži. Svoj doprinos toj značajnoj temi mogu da ponude i srpski istoričari. Prostora za uporedna istraživanja ponašanja Hitlerove Evrope iz godina 1941–1945, i one uporno građene, ali opet nemačke, iz posleratnih godina – svakako ima. Ipak, analogije su jedno, a temeljna istraživanja nešto sasvim drugo. Istorija je asocijativna, zar ne!?

Učestvovali ste u radu mešovite katoličko-pravoslavne komisije. Šta sa ove distance možete reći, koliko je dijalog bio živ, a katolička strana spremna da prihvati bar deo odgovornosti Stepinca za zločine počinjene u NDH?

Mešovita komisija Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne crkve imala je zadatak da zajednički naknadno sagleda lik i delo nadbiskupa Alojzija Stepinca. Komisija je formirana na predlog pape Franciska. U njenom radu učestvovali su prevashodno najviši crkveni velikodostojnici SPC i RKC. Obe strane angažovale su i istoričare. Razgovori su započeli oktobra 2016. Organizovana su četiri stručna sastanka (Zagreb, Novi Sad, Slavonska Požega, Podgorica). Tri su bila hronološki koncipirana i posvećena delatnosti Alojzija Stepinca u godinama između dva svetska rata, u Drugom svetskom ratu i u periodu posle 1945. godine, dok je jedan sastanak bio tematski i posvećen odnosu Stepinca prema srpskom narodu u NDH. Poslednji, peti susret organizovan je u Vatikanu i na njemu su učestvovali samo crkveni velikodostojnici.

Razgovor obe strane suštinski je bio „razgovor gluvih“. Mi smo se trudili da u razgovorima budemo ne „srpski istoričari“ već samo istoričari koji se temom „Stepinac“ bave profesionalno, poštujući načela struke kojoj smo posvećeni, dok je druga strana isticala svoju nacionalnu, versku i stručnu unisonost („hrvatski katolički istoričari“). Po mom mišljenju struka je odnela prevagu (ubedljivo trijumfovala) nad nastojanjem da se istorija tumači s pozicija nacije, vere i politike. Takvo tumačenje prošlosti u sebi sadrži pristrasnost koja istoričara pretvara u svoju suprotnost („istoričar“) i udaljuje od naučnosti. I baš se to dogodilo kolegama iz Zagreba. Učinak tog „dijaloga“ delom je sadržan u odluci pape Franciska da Stepinac treba da sačeka „božje vreme“, tj. da ga aktuelni papa za svog pontifikata neće proglasiti za sveca.

Iz tih razloga veoma je važno temeljno istraživati ulogu RKC i Stepinca i to samo s jednim ciljem – da se približimo istini o prošlosti „onakvoj kakva je uistinu bila“. Svaki drugi naum sasvim je pogrešan, predstavlja neutemeljenu tvrdnju i rigidnu i okamenjenu dogmu, a ne znanje, koje nikada nije konačno i koje se uvek može nadopunjavati novim istraživanjima.

Da li ste tragom odluke pape Franciska pokušali da preko uglednih italijanskih istoričara ili nekih vaših mlađih kolega koji se usavršavaju u Rimu „zavirite“ u arhivske fondove koji se čuvaju u Vatikanu a tiču se jugoslovenske države?

Naravno, ali na žalost njima su, na lep način, mimo preporuke koju je dao papa, vrata te institucije bila zatvorena. Tražene su im signature dokumenata koje žele da vide, uz ljubazno obećanje da će ta dokumenta i dobiti. Problem je samo kako među više od dva miliona fascikli i više milijardi stranica građe koja se tiče delatnosti RKC znati tačan fond, fasciklu, arhivsku jedinicu, inventarski broj dokumenta (sve to sadrži signatura), njegov sadržaj, kada ga niko pre vas nije koristio i njegovu signaturu naveo u nekom naučnom radu. Prepreka s kojom smo bili suočeni nije bila administrativna, i time je ispunjen nalog pape, ali je bila suštinska i stvarna.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Otvaranje arhiva Vatikana i ustaški zločini (1)

* Obavezna polja