djordje-vukadinovicU Srbiji se konačno ukida vanredna situacija, ali se, imam utisak, još ni ne nazire kraj permanentnom vanrednom stanju koje se pokazuje kao, takoreći, „prirodno stanje“ i medij u kome se aktuelna vlast najbolje snalazi i najradije kreće.

Izbor Vlade, rekonstrukcija Vlade, briselski pregovori, hapšenje Miškovića, kosovski izbori, zimska nepogoda, izručenja Šarića, republički izbori, prolećna nepogoda… Sve navedeno sukcesivno je obeležilo kratku Vučićevu vladavinu, sve je ekstremno dramatizovano i pretvorilo Srbiju u zemlju trajnog vanrednog stanja. A u vanrednom stanju, razume se, nema prostora za kritiku i slobodno mišljenje.

Hoću reći, svakako da ova zemlja ima većih problema i težih briga nego što je dilema oko autentičnosti doktorata Nebojše Stefanovića. Ali treba reći da su reakcije koje je ta afera izazvala više nego dobar pokazatelj stanja duha na srpskoj medijskoj i političkoj sceni – kao i onog karakterističnog „koraka više“ koji premijer Vučić redovno pravi, da li zbog svog karaktera, ili po savetu stranih marketinških stručnjaka koje redovno konsultuje.

Šta znači intenzivno emitovanje poruka preko tabloidnih „službenih glasnika“, njihovih urednika, („službenih“) saradnika i analitičara bliskih vlasti o nekoj „međunarodnoj zaveri protiv Vučića“, sa ciljem njegovog slabljenja ili rušenja? Zar neko treba da poveruje kako je skandal sa Stefanovićevim doktoratom smišljen u sadejstvu „korumpiranih policajaca“, „zlih tajkuna“ i stranih agentura, a sve to da bi se okrnjio rejting SNS-a, „otupela oštrica“ aktuelne borbe protiv kriminala i  „oslabile pozicije“ Aleksandra Vučića u borbi za zaštitu nacionalnih interesa?

Na stranu što ja tu borbu nigde vidim – sem ako se pod tim ne podrazumeva hvalisanje kako smo, eto, „bolji od Crnogoraca“ i (za sada!) ipak nećemo da uvodimo sankcije Rusiji. Ali zato vidim briselsku kapitulaciju, vidim ukidanje institucija države Srbije na severu KiM, vidim pripremu rasprodaje preostalih privrednih resursa, vidim bekonačno geopolitičko lutanje, prošarano galopirajućom autoritarnošću, paranojom i izmišljanjem unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.

Da ovde nije reč samo o pukom „zaigravanju“ i preteranoj odbrambenoj revnosti pojedinih  medijskih zaštitnika premijerovog „lika i dela“, potvrdio je pre neki dan i jedan od najodanijih premijerovih saradnika Aleksadar Vulin rekavši da „velike sile neće predsednika vlade Srbije koji ima podršku 50 odsto glasača“. Ovo je veoma važno svedočenje iz usta jednog ministra  nipošto ne bi smelo da prođe bez dužne pažnje i analize. Da li nam to Vulin kaže da se naši „zapadni prijatelji“ – u stvari, možda čak i oni „istočni“, pošto je rekao „velike sile“, a nadam se da nije baš toliko preumio da više Rusiju i Kinu ne smatra velikim silama – mešaju u unutrašnje stvari nelegalno rade na spuštanju popularnosti predsednika vlade?  Pa to je strahovito važna stvar i bilo bi nepravedno i neodgovorno da Vulin, kao i svi ostali koji su poslednjih dana razrađivali ovu njegovu tezu, to saznanje ne podeli sa srpskom javnošću, skupštinom i nadležnim organima. Pa da složno osudimo to mešanje i izvučemo pouku ko su nam paravi, a ko lažni prijatelji.

Ili je, naprosto, sve ovo obično prenemaganje, trapav pokušaj skretanja pažnje sa afere ministra policije i kvazi-patriotsko medijsko bildovanje pred odlazak na raport u Berlin, po novu porciju zahteva i pred očekivani dogovor o prodaji Nemcima Telekoma i delova EPS-a?

Jer, koliko ja vidim, Srbija je poslednjih desetak dana iz usta premijera i „prvog potpredsednika“ najmanje desetak puta saopštila da je ulazak u EU apsolutni politički prioritet, da Beograd podržava teritorijalni integritet Ukrajine i da je svestan obaveze usaglašavanja svoje spoljne politike sa Briselom tokom procesa pridruživanja. Osim toga, Beograd je ponovo odradio još jedne „istorijske izbore“ na Kosovu i  još jednom naterao svoje sugrađane sa severa KiM da izlaskom na glasanje u organizaciji „Republike Kosovo“ daju novi doprinos zaokruživanju njenog „teritorijalnog integriteta“.

Zato deluju, najblaže rečeno, čudno, da ne kažem neku težu reč, to što je jedan nazovi „patriotski“ deo političke javnosti preko noći krenuo da promoviše tezu o „Vučiću-patrioti“ kojeg dušmani napadaju i kojem „treba pomoći“.

Uostalom, zar nije lično gospođa Merkel, upravo ovih dana, uoči posete srpskog premijera, zvanično pohvalila srpsku vladu zbog napretka u odnosima sa Prištinom i izjavila da bi, „da ju je neko pre dve ili tri godine pitao da li će se Srbija kretati ovim putem po pitanju Kosova, rekla da je sumnjičava, ali da je sada vidljiv značajan napredak u suživotu sa Prištinom“? Pa zar bi neko toliko – čak i preko očekivanja – kooperativnog beogradskog partnera rušio zbog „sitnica“ kao što su sloboda govora, demokratija i medijska cenzura?

alek-vucic-620x330

Uzgred, kada se već nalazi u Nemačkoj, i kada nam ionako prečesto, ponekad opravdano, a ponekad i preko granice dobrog ukusa, navodi Nemačku i Nemce kao primer i uzor, Vučić bi mogao malo da se raspita kod domaćina kako se treba postaviti prema slučaju osporavanja autentičnosti doktorata člana vlade, s obzirom da je pre nekoliko godina nevolja slična Stefanovićevoj zadesila i nemačkog ministra odbrane Karl Teodora Cu Gutenberga, u to vreme (2011.) najpopularnijeg nemačkog političara, koji je bio primoran da podnese ostavku.

Da li je tada Angela Merkel rekla da „nikad nije čula gluplje osporavanje nečijeg doktorata“ i da li je pokrenula čitavu mašineriju sa tezom kako je u pitanju „zavera“ i „napad na nemačku državu“? A lepo je mogla da optuži neke centre na zapadu ili istoku kako su lansiranjem slučaja pokušali da sruše rejting nemačke vlade i ugroze stabilnost nemačke vojske i države.

Hoću reći, ne samo da se neukusno povodimo za stranim uzorima, nego čak i to najčešće radimo nedosledno i polovično. To jest, uzimamo uglavnom ono loše, nepogrešivo preskačući ono što bi, eventualno, moglo biti uputno, korisno i hvale vredno.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Paranoja i vanredno stanje

* Obavezna polja