Tokom američke predsedničke kampanje 2016. godine Hilari Klinton se narugala narodu, „Trampovim biračima“, nazivajući ih „šačicom očajnika“. To su oni koji mrze – bezrazložni „mrzitelji“ svega i svačega: „rasisti, seksisti, homofobični, ksenofobični, islamofobični…“ U svojoj knjizi pod naslovom Šta se desilo (What Happened) Klintonova tvrdi da je ova „greška“ bila jedan od ključnih razloga njenog poraza. „Greška“ je u stvari nesmotrenost: Klintonova je pogrešila zato što je svoj prezir prema malim, „svakodnevnim Amerikancima“ iskazala javno.

Za liberalnu štampu, to je ona „radnička“ i „ruralna Amerika“, dostojna jedino podsmeha ili sažaljenja, koja je zdušno podržala Trampa i odlučila ishod predsedničkih izbora. U paketu hakovanih mejlova koje je objavio Vikiliks, šef njene kampanje Džon Podesta kaže da zna da su joj se već smučili ti mali „svakodnevni ljudi“, ali da, makar na početku kampanje, treba da kaže nešto u njihovu korist, kako bi postala „heroina običnih“, a ne (isključivo) simbol omraženih elita. Zaista, kako sakriti mučninu koju elita oseća prema narodu, posebno ako izrazi takve vrste gađenja obezbeđuju aplauze, nepodeljeno odobravanje i izdašne donacije bogatih i moćnih?

Klintonova je ove reči izgovorila na Menhetnu, na okupljanju elite superbogatih radi prikupljanja novca za njenu predsedničku kampanju.

Ni Emanuel Makron nije „čovek iz naroda“. Naprotiv, u vreme „jeftinog populizma, političara koji se plaše suda ljudi koji s teškoćom čitaju i tabloide“, čitamo u jednom beogradskom nedeljniku, „on je jasno stavljao do znanja ko je, odakle dolazi i s ponosom je pričao o svojoj baki s kojom je slušao Šopena i pio toplu čokoladu, o svom obrazovanju, uspesima, karijeri“. Bio je, kako navodi komentator, „dovoljno hrabar“ da prizna da ne potiče iz radničke sredine. Psihijatar Adrijano Segatori o tome ima drugačije mišljenje: njegova analiza ukazuje na psihopatsku strukturu ličnosti francuskog predsednika. U korenu toga je traumatsko iskustvo iz rane adolescencije, posledica „zavođenja“ od strane znatno starije i dominantne žene, „zavođenja koje je bilo i fizičko i psihičko“. Makron je kao adolescent postao žrtva pedofilije. Posledica toga je narcisoidnost i osećanje svemoći koje se javlja „kada su tabui i sve granice prekoračene“:

„Naravno, ovo osećanje svemoći se javilo unutar bogatog buržoaskog društva… Da se to dogodilo u proleterskoj društvenoj sredini, koju Emanuel Makron duboko prezire, on bi bio uništen i pod nadzorom socijalnih službi, a Brižit Makron u zatvoru.“ Kvalifikacija „psihopata“ nije uvreda, upozorava italijanski psihijatar. To je psihijatrijska dijagnoza. Nije ni prepreka za društveni uspeh. Pod izvesnim uslovima, „ukoliko je dobro organizovan sa kulturne i socijalne tačke gledišta, psihopata se može uspeti na sam vrh vladajuće klase u politici ili finansijama“.

On se može uspeti na sam vrh, ali psihopati ne treba verovati: „Psihopata nije dostojan poverenja… On se ne kaje. Kada govori o siromašnima ili vređa radnike na severu Francuske, svodeći ih na `pušače i alkoholičare`, kada degradira žene, spuštajući ih na nivo neznalica, vraćamo se na ideje koje je savršeno objasnio Žak Lakan“.

NEJEDNAKOST NEZABELEŽENA U ISTORIJI

Emanuel Makron nije usamljen u svom preziru prema radničkoj Francuskoj, prema „alkoholičarima“, „pušačima“ i „neznalicama“. Zapravo, on je pre tipičan primer svoje kaste. U pitanju je sindrom od koga su masovno obolele globalističke elite, takozvana „Davos klasa“. Prema rečima novinarke Ljiljane Smajlović, pravi simbol te „Davos klase“ su Klintonovi: „Klintonovi su toliko dugo na različitim nivoima vlasti da oni otelovljuju tu takozvanu `Davos klasu`, odnosno krem globalnog, planetarnog društva u kom se prepliću holivudske zvezde, šefovi država, tehnološki i drugi milijarderi… To su umreženi ljudi koji vladaju dobrim delom sveta. Svi su povezani, svi razmenjuju usluge i trguju uticajem, to je elitni klub sa svojim pravilima i poimanjem morala.“ „Davos klasa“ živi po sopstvenim pravilima i u sasvim drugačijoj stvarnosti, pouzdano udaljena i izolovana od naroda, od „običnih ljudi“ s kojim ima malo toga zajedničkog i prema kojima, uglavnom, oseća mučninu i duboki prezir.

Emanuel i Brižit Makron prilikom posete Muzeju genocida u Jerevanu, 11. oktobar 2018.

„Globalistička aristokratija“ ne pati ni od empatije prema siromašnim. Da nije tako, ne bi bila moguća društvena nejednakost kakva do sada nije zabeležena u istoriji. Prošle godine u Davosu, na najvećem svetskom okupljanju liberalnih elita, iznet je zaprepašćujući podatak: da svega osmoro pojedinaca raspolaže sa bogatstvom od 426 milijardi dolara, baš kao i 3,6 milijardi najsiromašnijih na planeti. Odnosno, da jedan odsto najbogatijih poseduje koliko i ostalih 99 odsto. Taj jedan odsto je 2017. prisvojio ukupno 82 odsto novostvorenog bogatstva. Naravno, oni nisu ti koji su ga stvorili; društveno bogatstvo se stvara radom. „Nijedan faraon, cezar, kan, car, šah, sultan, kralj nije uspeo da stvori svet tolikih razlika“, dodaje Slobodan Reljić. „Nikad i nigde“. Ali ni to nije vrhunac: „Vrhunac je apsolutna bezosećajnost liberalnog sveta pred tom činjenicom“.

ELITA U TRANZITU

Aleksandar Dugin se u svojoj analizi populizma i populističkih pokreta poziva na američkog sociologa Kristofera Laša (1932-1994), koji je u delu Pobuna elita i izdaja demokratije (1994) već opisao „novolevičarske“, u stvari, savremene globalističke elite. To je precizna anatomija jedne društvene klase. Laš govori o širokom sloju posrednika, bankara, finansijera, konsultanata svih vrsta, publicista, novinara, urednika, zabavljača, reditelja, pop-zvezda, televizijskih producenata, političara, profesora univerziteta… Svima njima je zajedničko to što „žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola, koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza kakve stvaraju Holivud i Medison avenija…“

Ta „nova (globalistička) aristokratija“ nastanjuje „specijalizovane geografske džepove“, njeni pripadnici komuniciraju isključivo između sebe; jedini njihov dodir s narodom, sa lokalnim stanovništvom je onaj sa „ličnom poslugom“: obezbeđenjem, kuvarima, čistačima bazena, sobaricama… Oni su kosmopoliti koji smatraju da nikom ne duguju ništa, ni precima ni potomcima, i ne pripadaju nijednoj tradiciji, pogotovu ne nacionalnoj. Prigrlili su multikulturalizam, koji im nudi jednu „prijatnu sliku globalnog bazara“.

„Njihova lojalnost – ako taj izraz u ovom kontekstu već sam po sebi nije anahron – jeste internacionalna, a ne regionalna, nacionalna ili lokalna. Imaju mnogo više toga zajedničkog sa svojim parnjacima u Briselu ili Hongkongu, nego sa masama Amerikanaca koji se još nisu uključili u mrežu lokalnih komunikacija.“ „Multikulturalizam“ je za njih „egzotična kuhinja, egzotično oblačenje, egzotična muzika, egzotični plemenski običaji, koji se mogu probati nasumce, bez suvišne zapitanosti i bez odgovornosti“. Njihov pogled na svet u suštini je turistički, oni su ovde samo u tranzitu.

Fatalno udaljeni od fizičke strane života, izgubili su „svako poštovanje prema poštenom manuelnom radu“. Od svoje fundamentalističke ideologije napravili su „nauku“ koja se predaje na univerzitetima budućim pripadnicima iste te elite. Oni uništavaju kulturu, „evropski logos“, budući da je prema njihovom mišljenju čitava evropska tradicija zasnovana na „mizoginiji“, „seksizmu“, „rasizmu“, „nacionalizmu“, „homofobiji“… Te „elite govore isključivo same sebi“ i „pričaju na sopstvenom dijalektu“. Ko ne koristi njihov jezik – „rodna diskriminacija, homofobija, seksizam…“ – osetiće na svojoj koži gnev „nove aristokratije“. Iznad svega, oni preziru narod iz koga su ponikli, radničku klasu, seljaštvo – sve one kojima i duguju svoj položaj u društvu. „Nova aristokratija“ ne shvata da je ona samo korisnik rada čitavih pokoljenja proizvođača i veruje da sve svoje privilegije duguje jedino samoj sebi.

Tako su se pretvorili u „izopačenu rulju“, koja predstavlja osnovu moderne globalističke elite, a ta „elita“ danas  uništava same temelje civilizacije. Sada je u toku (populistički) „ustanak periferije društva protiv njegovog centra“ (A. Dugin). Makron je, kao i Hilari Klinton, istinski je predstavnik te „nove elite“. On je „poslednji globalista“. Zato se bes demonstranata usmerava protiv njega. On je i simbol i sam vrh vlasti koja se zauvek odvojila od naroda.

Bračni par Klinton na predizbornom mitingu u De Mojnu, Ajova, 1. februar 2016

SVETI BOŽJI GNEV

Nasuprot takvoj globalističkoj eliti, brojčano zanemarivoj manjini, stoji nejasno definisan i dvojako shvaćen „narod“ – anonimna i beslovesna masa, ona u čije ime elita sprovodi svoje društvene eksperimente i „usrećiteljske projekte“. S druge strane, ova masa se sastoji od „dokazanih neradnika, lezilebovića i nesposobnjakovića“, „nepismenih“ i „neobrazovanih“, kao i onih koji „nemaju šta da ponude na tržištu rada i usluga“. To je rastuća većina „gubitnika tranzicije“ ka obećanom liberalnom raju. Koristeći termine iz doba Francuske revolucije, to su „golaći“, sankiloti (sans-culottes), doslovno: „oni koji nemaju pantalone“.

U vreme „savezničke intervencije“ u Libiji, francuski „novi filozof“ i ideolog globalizacije Bernar-Anri Levi beskompromisno je stao na „stranu naroda“, a protiv „diktatora Gadafija“: „Gadafi je taj koji vodi rat. Saveznički bombarderi sprečavaju Gadafija da vodi svoj rat. Rat protiv vlastitog naroda…“ Tada su i američki i francuski bombarderi bili „na strani naroda“. Pozdravio je i kijevski „Majdan“. Tamo se, prema filozofu, desila narodna revolucija u kojoj je „rođena nova Ukrajina“.

Samo jedan dan posle prvog velikog protesta Žutih prsluka (18. novembra), ovaj „novi filozof“ je u govoru na Nacionalnoj konvenciji CRIF – Zajednice jevrejskih organizacija Francuske – preciznije opisao svoj odnos prema „narodu“: „Kažu, zar ne, da se tamo izražava narod? Zar u demokratiji nemamo svetu dužnost da se stavimo na stranu naroda?“ Odgovor je pažljivo odmeren: „Pa… i da i ne“. Demokratija ima dva lica – jedno u Libiji i Ukrajini, koje su posle „oslobođenja“ potonule u haos i bezakonje, zahvaljujući, između ostalog, i zalaganju „novog filozofa“ – sasvim drugačije lice u Francuskoj. Ovde je to „igranje s vatrom“.

„Mislim da moramo smoći hrabrosti da kažemo i jednom zauvek utvrdimo da je demokratija, naravno, suverenitet naroda i poštovanje njegove volje, ali nije samo to.“ Narod može zloupotrebiti svoj suverenitet, upozorava Levi u emfazi biblijskog proroka, a u tom slučaju će se na njega sručiti „sveti Božji gnev“: ,,…demokratija je mnogo više od poštovanja prava glasa većine naroda… Jevrejska misao afirmiše taj stav, poštuje narod sve dok on ne zloupotrebljava svoj suverenitet i, na primer, ne poštuje zakone usvojene na Sinaju. Protiv onog naroda koji ne poštuje ništa osim sebe samog i kaže: mi smo narod, i budući da smo narod imamo sva prava, apsolutno sva prava, pa i pravo na kršenje zakona, protiv tog naroda se diže sveti Božji bes.“

Takvo „sveto pravo“ je, na primer, „pravo ostatka naroda, posebno manjina, da postoje“. Taj „ostatak naroda“, upozorava Levi, može doći u poziciju „neprijatelja naroda“. „Ostatak naroda“ ili „manjina“, to su u ovom slučaju globalističke elite, „frakcija na vlasti u Francuskoj“. Pokret Žutih prsluka je jasno usmeren protiv takve manjine „narodnih neprijatelja“: „protiv klike globalista koja je preuzela upravljanje državom i vladom protiv volje i interesa naroda“. Upravo zato, zaključuje Levi, „narod (više) ne može imati sve privilegije i ovlašćenja; institucije u Republici, u demokratiji… stvorene su kako bi ograničile ovlašćenja, sva ovlašćenja suverena – uključujući i suvereni narod ili frakciju naroda koja se predstavlja kao portparol drugih frakcija, blokira zemlju i poziva predsednika da podnese ostavku“. A to je nedopustivo.

U tom slučaju, na takav narod će se obrušiti „sveta Božja srdžba“, u vidu brutalnih policijskih akcija, kordona, praćenih premlaćivanjem i suzavcem – ili nešto još gore. Uprkos činjenici da Žute prsluke podržava oko 80 odsto Francuza, ovako pervertirana logika nalaže predsedniku „svetu dužnost“ da demonstracije suzbije silom i odbije bilo kakve pregovore. Po bilo koju cenu. „Sada se postavlja samo jedno pitanje – podržavate li, ili ne, institucije Republike, snage reda, demokratski izabranog predsednika? Sve ostalo je samo bla-bla…“

Za razliku od složene intelektualne akrobatike Bernar-Anri Levija, filozof Mišel Onfri sasvim otvoreno ukazuje na stvarne razloge pobune u Francuskoj: „Žuti prsluci su simbol pauperizacije… Siromašni su bivali sve siromašniji i brojniji, a bogati sve više bogati i sve manje brojni; evo šta je pauperizacija. Carstvo Mastrihta (današnja Evropska unija) je tvorevina klovnova Karlosa Gosna čiji je posao pauperizacija. A Makron je jedan od njih. Novinari mejnstrim medija tvrde da je poruka Žutih prsluka konfuzna, nevidljiva, nečitka, višeslojna, kontradiktorna. Ali ne, nije. Ona je čak vrlo jasna: ono što Žuti prsluci osuđuju, to je jednostavno pauperizacija“.

Vladi su uputili peticiju u kojoj jasno definišu sopstvene zahteve. Kao u revolucionarnoj 1789, ove zahteve nazivaju „narodnim direktivama“, opominjući poslanike u Skupštini i predsednika da su oni samo predstavnici naroda. „To je pokret naroda“, zaključuje jedan komentator, „ali ne čitavog naroda“. To je onaj „deo zemlje koji se obično ne vidi. Da bi se videli, oni oblače upadljive žute prsluke, nešto što svaki vozač mora imati u svom automobilu“. Pobunjenici ne dolaze iz velikih urbanih centara (tamo stanuju bogati), već iz manjih gradova i seoskih područja. Žuti prsluci su postali glas te prezrene, radničke i seljačke Francuske. I to je već dovoljan razlog da ih kao „niže klase“ prezru „urbane“, „liberalne i prosvećene“ elite.  U medijima i na društvenim mrežama oni im se sada podsmevaju kao „svinjoglavim“, „imbecilima“ i „francuskom dnu“.

„Žuti prsluci“ mašu francuskom zastavom pred Trijumfalnom kapijom

NOVA FRANCUSKA REVOLUCIJA

Kao i svi društveni pokreti, i ovaj ima dugu predistoriju. Pauperizacija o kojoj govori Onfri započela je pod Miteranom, a nastavila se pod njegovom „kavijar levicom“. Pauperizacija je neposredna posledica globalizacije i njenih društvenih eksperimenata. „Druga francuska revolucija“, tvrdi ruski politikolog Valerij Korovin, „počela je neprimetno, iako je bila vidljiva izdaleka.“

Globalističke elite su predugo ignorisale francuske radnike, donoseći sve monstruoznije i monstruoznije zakone i ne pridajući nikakvu pažnju manifestacijama nezadovoljstva: „Vi ste još živi? Podići ćemo cene goriva. Još se uvek osećate kao Francuzi, iskazujete nacionalni ponos, glasate za Marin Lepen? Dobro, dodajte još migranata.“

Tokom nekoliko decenija izgleda da su svi liberalni recepti oprobani u Francuskoj. „Evo šta je Liberte u svojoj lepoti i punoći“, kaže Korovin. „Korporatokratija, koju je utvrdio režim uspostavljen od strane globalne oligarhije, bivšeg američkog `ekonomskog ubice` Džona Parkinsa, dugo je ignorisala francuske mase, samo povećavajući ekonomsku represiju, na pozadini društvenih eksperimenata ka dehumanizaciji. Izgleda da je Francuska postala polje svih liberalnih eksperimenata. Nije iznenađujuće što je to dovelo do pobune.“ Komentator lista Figaro upozorava da ovo nije sporadičan revolt, neka usputna jacquerie (seljačka buna), nego revolucija.

Socijalizam (komunizam) na istoku je nestao, a strah od komunizma bio je jedini razlog zbog koga je kapitalizam pokazivao ljudsko i nasmejano lice. Sada ti razlozi otpadaju. Više ne postoji ni demokratija, tvrdi italijanski pisac Đulijeto Kjeza, već samo njen „ceremonijalni privid“, u kome se, doduše, još ponegde može glasati, ali glasanje nema nikakvog značaja, jer oni koji glasaju uopšte ne znaju za koga glasaju.

Od demokratije je, zapravo, preostala samo jedna „gigantska obmana“. Primer takve obmane je i sam Makron. Oni maliciozni ga porede sa Marijom Antoanetom, koja je, prema legendi, nezadovoljnicima predlagala da jedu kolače kad već nemaju hleba. Makron i njegova supruga su, piše francuska štampa, samo na kozmetičke tretmane mesečno izdvajali oko 10.000 evra. Poskupljenje goriva je tek kap koja je prelila već prepunu čašu. Ili „slamka koja je kamili slomila leđa“. Poskupljenje goriva od dvadesetak procenata, uostalom, nije zanemarljiv trošak za one koji žive u „perifernoj Francuskoj“.

Makronove reforme uključuju promene radnog zakonodavstva (uvek na štetu radnika), zatvaranje bolnica, škola, pošta i železničkih stanica u „ruralnim sredinama“ – kao i stalni rast životnih troškova, nameta i dažbina na ionako niske i preniske zarade, zbog kojih se „ulazi u minus 10. u mesecu“. Njihova direktna posledica je osiromašenje – radnika, seljaka, sitnih preduzetnika i zanatlija, koji već preživljavaju s teškom mukom – svih onih koje vlada prezrivo naziva „ulicom“.

„Sada je razloga za promenu vlade i raspuštanje parlamenta stotinu puta više (nego u vreme kad je Makron doveden na vlast)“, nastavlja Korovin, „ali zverski osmeh stvarnog kapitalizma više ne izvodi ceremonije sa masama“. Ne postoji više nikakva ideja, „jer ideje u svetu osvajačkog kapitalizma više nisu važne. Postoji samo jedna ideja – profit oligarhijske manjine, a ostali neka preživljavaju kako hoće“. Ili kako mogu. Zato je „nova francuska revolucija borba za opstanak, za ostatke bar neke pravde, za pravo naroda da imaju glas i ostanu ljudi. Ali, to je i revolucija protiv globalizacije koja umire, koju čak ni američki predsednik Donald Tramp danas više nije spreman da podrži“.

Demonstranti u Parizu nose natpis „Ne Makrone, demokratija jeste ulica“, 1. decembar 2018.

OD PALATE DO GILJOTINE

Istorija svih masovnih pokreta, ustanaka i revolucija pokazuje da su oni podložni manipulaciji. Nemoguće je predvideti budući tok i ishod pokreta Žutih prsluka. Ovde se, nevidljivi, isprepliću veoma različiti, pa i protivurečni interesi i uticaji. Pokret može biti suzbijen silom, ili rastočen iznutra, oštrica nezadovoljstva može otupiti ili se slomiti. Ali zamajac je pokrenut, a razlozi koji su do njega doveli neće nestati. Naprotiv.

A to su loše vesti ne samo za Evropu (Evropsku uniju), nego i za čitav Zapad. U osnovi, reč je o krahu neoliberalnog projekta, projekta koji je započeo još kasnih 70-ih, sa „reganomikom“ i „sramnim tačerizmom“. Taj koncept je sada došao do svog kraja, iscrpeo je sve svoje mogućnosti i može biti održavan, i to još samo neko vreme, isključivo silom. Otada do danas na Zapadu, uprkos obećanju „plime koja će podići sve čamce“ (u budućnosti je trebalo da „svi postanu milioneri“), realni prihodi i kvalitet života na Zapadu opadaju, i to za ogromnu većinu populacije. I to je budućnost kapitalizma koju je predviđao Karl Marks, ka pauperizaciji. Srednja klasa (na Zapadu) više ne postoji. Postoji samo osiromašenje za ogromnu većinu stanovništva i enormno bogaćenje za izrazitu, i sve malobrojniju, manjinu.

Toliko izražena nejednakost neminovno izaziva ozbiljne socijalne konflikte i potrese. Savršeno izolovana „klasa Davosa“ koja živi u svom „društvenom džepu“, „globalistička aristokratija“ o kojoj je bilo reči na početku ovog teksta, više ne živi u realnosti. Barem ne u onoj u kojoj žive francuski radnici. Komentator nemačkog Velta je nedavno upozorio: „Mehur je pukao. Miris stvarnosti je prokuljao iz klima-uređaja i prodro do poslednje kule od slonovače. Ono što se desilo u SAD, predstoji i Evropi: ustanak protiv samozvanih staratelja, elita uljuljkanih u mehur od sapunice koji se sastoji od privilegija i predrasuda… To nije samo opraštanje od demokratije, to je početak kraja duge ere oholosti. Reality welcome!“

Gradić Le Pi-an-Vele, 500 kilometara udaljen od Pariza, „do koga politički šokovi iz prestonice obično ne dopiru“, bio je vandalizovan u sukobima policije i pobunjenih građana, u kojima je letelo kamenje i Molotovljevi kokteli. Iv Ruse, predstavnik departmana Ot-Loar u vladi, tvrdi: „Demonstranti su bili spremni da ubijaju“. Međutim, dosadašnji bilans nereda, o čemu francuski mediji radije ćute, uključuje najmanje četvoro mrtvih i 156 povređenih (od čega 23 policajca).

Otrežnjenje u takvim slučajevima obično dolazi prekasno. Istorija obiluje takvim primerima. Put od palate do vešala ili giljotine nije dug. Njega je, ponekad, moguće preći za samo jedan dan. Da li zato Francuzi tokom protesta donose giljotinu na pariske trgove? Može li Makron da shvati to zlokobno upozorenje? Istorijska analogija je veoma neposredna.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pariski ustanak protiv „nove aristokratije“

* Obavezna polja