U svesti većine zapadnjaka istorija Bosne i Hercegovine i etno-religijskih odnosa u njoj, u najboljem slučaju, predstavlja samo gomilu neodređenih pojmova, beskorisnih saznanja i propagandistički kreiranih floskula i parola, oblikovanih u ratu za potrebe obaveštajnog, vojnog i ekonomskog pohoda razvijenih zapadnih zemalja na Balkan, od američke, britanske, nemačke i francuske štampe i njihovih elektronskih medija. U zapadnoj javnosti taj pohod je pravdan potrebom nastavka obračuna sa „Crvenom imperijom SSSR“, Rusijom i komunizmom inspirisanom diktaturom u Srbiji, naročito.

Savremene ideološke predstave o „ruskoj pretnji“ i navodno aktivnoj ulozi srpskog naroda u njoj, postale su, za zapadne vlade i medije, zgodan način da se identifikuju različite politike i grupe kao destruktivne a da se, istovremeno, ekstremistički režim u Sarajevu amnestira unapred od fundamentalizma i podrške terorističkim grupama.

Ta zapadna, anglo-amerikanizirana propaganda kao „fundamentalizam“, podmetnula je puku predstavu koju izaziva slika gomile dok uzvikuje „Smrt Americi!“, prikrivajući scene pucnjave po njihovoj ambasadi u Sarajevu, razne atentate, ubistva policajaca, vojnika, nevinih ljudi, poniženih žena i slike radikalnih vehabija koji hrle u džihad.

Zahvaljujući tom pristupu velikih zapadnih sila, jačanje islama u sarajevskoj politici postajalo je otvorenije, agresivnije, primitivnije, čak, i dugoročno značajnije, nego što to propagandne predstave i slogani iz zapadnih medija otkrivaju vlastitoj javnosti.

Kako su sarajevske vlasti sve snažnije promovisale i koristile islam tako je i primena islama uticala loše na dinamiku i razvoj zemlje te ukupne međuetničke politike u njoj.

Zašto je Zapad sve to pogrešno interpretirao: zašto je razvijao politiku koja ojačava mržnju, održava i razvija opšte muslimanske stereotipe o islamofobiji i antiislamskom neokolonijalizmu; zašto je izgrađivao alibi i opravdanje za stalno negiranje i skrivanje radikalizma i ekstremizma te tako doprinosio procesu otuđenja muslimana BiH od etničke braće: očito iz posebnih geopolitičkih potreba i sebičnih ekonomskih interesa.

Ali, zašto su nekadašnji glavni grad, centar kulture i demokratije u BiH, Sarajevo i istaknute Sarajlije, sledili taj kurs i put, pokazujući nesposobnost suočavanja sa problemima, povinujući se vremenu i politici mnogih bivših komunista podstaknutih osrednjim i krvoločnim ideologijama, prkosno i agresivno demonstrirali da ne znaju i ne žele se stideti samih sebe takvih kakvi su danas i setiti se svoje veličine nekad.

Da ih i ne dotiče činjenica da su u tom gradu svi nesretni, da već odavno ne vole nikoga drugačijeg, čak ni istog ili sličnog; da su zaboravili stvarati bilo šta vredno a da se zbog onoga što čine svim narodima i ljudima u zemlji ne osećaju nimalo krivim.

To kvazi-intelektualno središte demagogije, ekonomske moći, sudbine i emocija Bošnjaka, mirno je posmatralo kako mnoge slabiće među pripadnicima drugih naroda u njegovo ime dovlače stranci i njihovi predstavnici, u sramotnu, javnu ispovedaonicu najgoru od svih, u kojoj „samo“ trebaju, u ime celog svog naroda, prihvatiti potpunu krivicu za sve što se dešavalo u ratu i posle njega – čak i za ono što će se tek desiti.

Egzemplari te svesti i stanja duha nisu samo političari. Ima tu i nesuđenih muzičara, koji se poput Bakira Hadžiomerovića s vremena na vreme probude da bi radili ono što nikada nisu znali raditi a što uništava društvene osnove na kojima je konstituisana i postoji zemlja Bosna i Hercegovina. Govorim o onom Bakiru, što je punih pet godina zloupotrebljavao Federalnu televiziju za rušenje međunacionalnih odnosa brutalnim napadima na Republiku Srpsku zbog izgrađenih puteva, bolnica, škola…napadajući i srpsko-hrvatsko političko vođstvo u BiH – posebno Milorada Dodika i Dragana Čovića.

Vredni hroničari jedne trule propagandne matrice otkriće lažne optužbe i „zlatnog i Zlatkovog“ političkog kopilana pretočene u definiciju barem stotinjak krivičnih dela od kojih nikada, nijedno nije potvrđeno u bilo kom procesu, niti dokazano. Na opšte čuđenje, ovaj „elektronski pajac“, smešno jadni komunista kao Avazov kolumnista u gomili bedastoće, koju je nazvao imenom himne Srbije „Bože pravde“, demonstrira proročansku moć i viziju novih akcija, sankcija, izolacija i udara po Republici Srpskoj.

Nekako tako, u proteklom ratu kome je poprilično kumovao, Alija Izetbegović je poručivao svome narodu da izdrži „još samo malo“, da će „NATO udariti“, da će iz Irana izmorenim vojnicima Armije R BiH doći taj famozni top „Sultan“ i da Turska „samo što nije napala Srbiju, Republiku Srpsku, Crnu Goru, Rusiju… ma i Belorusiju.

Ovih dana u istom tonu, raspisali su se sarajevski kvazi-intelektualci, moralni dronjci i propali političari, sa samo jednim ciljem: da dokažu kako Republika Srpska odbrojava svoje poslednje sate i da Nemačka, Evropska Unija i Amerika – „samo što nisu tu“.

Bošnjačke, tačnije, mržnjom otrovane sarajevske političke elite, tzv. nacionalne i one druge – njihove stranke, su zadnjih godina demonstrirale potpuno iste bratske politike: oni radikalno islamizirani, baš kao pijani i slavni, večiti pomagači špijunsko-udbaških struktura – zagrljeni na istom poslu izgradnje karikaturalne seljačke države u kojoj bi baš oni, bahati, imbecilni i agresivni, garantovali ravnopravnost svim građanima.

Za tu odvratnu političku gamad i lezileboviće, Srbi i Hrvati uopšte nisu građani, oni su svi, baš svi, nacionalisti (a nacionalisti ne mogu biti građani), te zato ne žele da govore o njima niti o objektivnoj društvenoj situaciji koja je dovela do njihove etničke homogenizacije i pune saradnje i to oko ljudski skromne ideje nacionalne samobitnosti i određenog stepena autonomije u javnim poslovima.

Kada celokupnu situaciju na tako sraman način monopolizira jedna umišljena „čaršijska sila“ (sedma ili sedamdeset-sedma, svejedno je) i kada se svi skupa suočimo s tako fantastičnom kondenzacijom svih funkcija u turobnoj političkoj mašineriji jednoumlja, nije li etno-nacionalni transfer snaga jedini mogući put?

Upravo taj sistem stalnog pritiska na društvo pod maskom pozicije specifičnog patriotizma koji se bori protiv secesionizma i destrukcije zemlje, godinama je građen u Sarajevu, stvarajući objektivne uslove za tu nenasilnu „ideološku odmazdu“, u vidu opravdanih zahteva za poštovanjem kolektivnih etničkih i pojedinačnih ljudskih prava i da se konačno, izvadi ta kvrgava, pljačkaška, čaršijska ruka iz džepova Hrvata i Srba, ali i Bošnjaka sa periferije. Jasno je da su svi narodi i građani eksploatisani od tog Sarajeva i da je priča o nacionalizmu onih drugih obična ideološka magla, naučena po lopovskim kuloarima i podrumima zapada; u raznim rupama i na mjestima gde su se skrivali od strahota proteklog rata koji su spremni dočekali.

Držeći sve karte u svojim rukama, otimajući ono tuđe, od zemlje otuđeno Sarajevo je prisililo druge narode da pođu ozbiljnije raditi na promeni pravila igre i da političkoj tvrdokornosti suprotstave političku tvrdokornost; da na očigledno kršenje kolektivnih prava odgovore zaednički, te da na ideološko i političko nasilje odgovore adekvatno.

Ako to definišemo kao odgovor političkim terorom protiv stvarnog globalnog terora, postaće jasnije zašto iza svega toga više ne stoji ni bilo kakva ideologija niti politika.

Od pamtiveka, javnom sarajevskom scenom stupaju mnogi politički magarci i sluge svakog političkog sistema: „od Kulina bana i dobrijeh dana“ do Osmanske Turske, Austro-Ugarske, Kraljevine Jugoslavije pa onda endehazije i silnih ustašluka –nestašluka, „handžar divizije“, do Tita i Alije. Uvek je čaršijski sluga bio samo sluga.

Nauka je to davno prepoznala i definisala u formi sociološke dijagnoze: kada su neke zajednice dugo vremena izložene eksploataciji to kod njih stvara želju za osvetom, koja ma koliko psihotična, pogrešna i glupa bila, je razumljiva. Kako bismo shvatili šta je zapravo uzrok te psihoze koja frustrirane zajednice gura u ekstremizam i navodi da požele „ubijati, ubijati, ubijati“, dovoljno je samo pažljivo posmatrati takve zajednice.

Kao što u radikalnome islamizmu postoje propovednici mržnje, tako i u ovim našim, Dejtonskim demokratijama postoje propovednici sramote, osobito među tom lažnom elitom čiji kvazi bosanski prozelitizam nije ništa manji od onog kod vehabija koji jure prema Siriji kao svom cilju i propasti. Ako se veruje našem iskustvu u suočavanju sa ovim društvenim patologijama, vidljivo je kako vojnici i stratezi ovih procesa, baš kao i islamisti, ne prihvataju razgovor o žrtvama ove politike; još manje da je tu neko nevin; posebno oni organizovani, ne-zatupljeni etniciteti koji tiraniju ne prihvataju kao „Božje određenje“, koji nisu uplašeni tim odnosom snaga što vekovima gradi bahatost i laž.

Tako izgleda pravo terorisanje i bez ubijanja ali kada zatreba: biće i ubijanja! Zar ne?

U načelu, svaki teror pa i onaj politički je uvek: nameran, svestan, organizovan, proračunat, smišljeno proveden. Svakako da povremeno postoje one retke istorijske i političke situacije u kojima teror deluje, ako možemo reći sam po sebi, jednostavno koristeći postojeće mehanizme ili zbog ukupnih odnosa snaga, a da pritom niko, nijedan subjekt procesa, baš niko toga nije svestan niti se smatra odgovornim. Međutim, sve situacije strukturalne društvene ili nacionalne tiranije dovode uvek do terora koji nikada nije prirodan (što znači da je organizovan, institucionalizovan) i od koga zavise mnogi, najneobičniji, fenomeni poslednjih godina i decenija na Balkanu.

 

Ali kako se desilo to agresivno fuzijsko stapanje krajnje, ateističke levice i verskog radikalizma u Sarajevu, teško je naći odgovor ako se zanemari uloga islama i Irana u prvim danima devedesetih, kada je Alija Izetbegović direktno iz zatvora, strojevim korakom, osluškivao zov istorije, tražeći sukob sa Homeinijevim imenom na usnama.

Za potrebe te matrice, iranski filozof Darijus Šajegan je 1982. „pedantno“ objasnio sledbenicima Alije Izetbegovića takvo jedinstvo istorijskog razuma i vanvremenske objave, “ideologizaciju tradicije”, to preklapanje dva nesaglasna poretka, u učenju šiitskog mislioca 20. vjeka Ali Šarijatija, koji marksističke kategorije „nalazi“ u jednom proročkom ciklusu, što ga je uverilo u nužnost zalaganja za sekularizaciju islama*.

Inače o takvoj lažnoj islamističkoj levici su posebno promišljali čaršijski boemi i trockisti poput Durakovića i Lagumdžije, zaključujući kako je „Muhamedova vera“, mada reakcionarna, u našim društvima faktor preokreta a ne pasivnosti te su propovedali „razumnu infiltraciju“, taktičke i privremene saveze s verom po nekim pitanjima. Lažni Integristi, prerušeni u patriote i prijatelje tolerancije, praktikuju tu dvoličnost i levicom se služe kako bi promovisali svoje pione ispod maske prividno progresivne retorike. Dvostruka prevara unutar Bošnjaka: dve struje misli stvaraju privremene saveze u borbi protiv zajedničkog neprijatelja: Srba-Hrvata-Demokratije.

Nije teško predvideti ko će koga zgaziti u trenutku kada se ostvare zacrtani ciljevi. Tvrdokorna levica koja odbija svaki kompromis s buržoaskim društvom za koje nijedna reč nije dovoljno oštra, tako se postojano dodvorava totalitarnoj teokratiji a to možda čini manje iz oportunizma a više zbog stvarnih afiniteta, ali ni to nije dobro.

Oni koji nikada nisu prežalili komunizam ponovo nam ukazuju na činjenicu da njihova istinska strast nije sloboda, nego ropstvo u ime nove ideologije „večne pravde“.

Naravno, da znane i neznane, namrgođene i prepotentne „sarajlijce“ nisu nekakvi vernici već trgovci ekstremnom ideološkom maglom čiji štićenici ratuju po gudurama Avganistana, pesku Sirije, Iraka, Libije i koji su, malo-malo trčali i do Egipta dok nisu dobili Sisijevu šut-kartu a bradata simpatija, „Muslimanski brat“ Mursi bio im uhapšen.

Uz pardone; taj specifični kritički, politički i kvazi-žurnalistički stil vređanja i besnog laveža koji bi trebao predstavljati poslovično poznatu „sarajevsku duhovitost“; taj primitivni lažljivi patriotizam i to smrdljivo novinarstvo raznih opskurnih likova poput Bakira Hadžiomerovića, Senada Avdića i Ezhera Beganovića, udruženih esdepejaca, esdeaša, aktivne islamske omladine: ŠTA JE POSTIGAO KAO STIL I KAO METOD? Šta je ostvario vredno pomena kroz političku delatnost Stranke demokratske akcije podržane pisanjem takvih nestručnih, nadrndanih likova i njihovih umrlih ili minornih medija, a što bi Bošnjaci i muslimani u BiH trebali pamtiti i biti im zahvalni na tome?

NIŠTA DOBRO!!! BAŠ NIŠTA VREDNO POMENA I POHVALA!!!

Bakir Hadžiomerović, urednik na Federalnoj televiziji političkog magazina „60 minuta“, koji više ne postoji, kao kandidat za člana Predsedništva BiH u ime SDP-a BiH osvojio je više od sto pedeset glasova i bio na nekom sto sedamdeset petom mestu; jadan kao politički mu sabrat Nebojša Vukanović.

Senad Avdić, nekada glavni urednik sarajevskog „heftičnjaka“ Slobodna Bosna“, koga više nema, vodi neki mali portal kakvih je milion u ovoj zemlji.

Njihovi prijatelji, današnja idejna braća iz časopisa SAFF: Ezher Beganović i Abdulsamed Bušatlić nisu se menjali ali svejedno su ostali radikalni i nebitni.

Sve je njihovo davno propalo: kada oni govore i pišu o građanskoj državi, Dodiku i Čoviću, na zapadu umiru od smeha, jer shvataju da preživeli komunistički talog iz prošlih vemena, ovaj put iz lažnih medija kao nekad iza bukve, galame i uveravaju Bakira I., da vredi čekati da među nas dođe Nemačka i napravi za njih novu državu. Merkelova nema pametnijeg posla kod kuće, samo što nije došla među nas i konačno preuzela od Erdogana famozni verski i politički testament-amanet Alije Izetbegovića. I da se svi skupa, slobodno napiju kao pravi čaršijski, sekularni muslimani i evropejci.


Izvor: Analitički forum

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pismo iz provincije demonima Sarajeva

* Obavezna polja