Turska država nikada u svojoj istoriji nije bila demokratska država.

Čak i u doba vladavine Kemal Paše Ataturka, za čije reforme je tadašnji politički zapad imao razumevanje, demokratija je bila najmanje bitna i najmanje uočljiva. Pitanje uloge države Turske uvek je postavljano u odnosu na pitanje njene sposobnosti da spreči izlazak Rusije na Sredozemlje i povratak mitske Vizantije na Bosfor. Zato Ataturk nije doživljavan kao krvnik ili diktator iako je za sebe, već u imenu, prisvojio tradicionalnu, vojnu i političku, osmansku titulu „paša“ i pojačao je sa dve reči koje se na zapadu pišu kao jedna, Ataturk ili „Otac Turaka“.

Turska država nikada u svojoj istoriji nije pripadala, niti bila, deo Evrope.

Kulturno, religijski, etnogenetski i antropološki, Turska je bila i ostala u Aziji.

Tursko oponašanje zapadne demokratije razvijalo se nakon značajnog privrednog rasta, iz vremena vojne uprave ranih ’80-ih godina, kada je Turgut Özal uveo niz liberalnih reformi. Posledica ovog povezanog i nesumnjivo pozitivnog trenda, bio je nastup islamističkih stranaka. One su, od manifesta Millî Görüş (Nacionalna vizija), što ga je od 1969. zastupao Nedžmetin Erbakan, prihvatale rast i modernizaciju, ali nikada iskreno i zapadni sekularizam, u kome su bili vidljive mere deislamizacije. Kemalistička sekularna poludemokratija našla je svoju poludemokratsku, islamističku alternativu. Od Erbakanove Stranke nacionalnog reda (MNP, 1970-1971) i Stranke nacionalnog spasa (MSP, 1972-1981) do njegove Stranke blagostanja (Refah, 1983-1998), u kojoj je među osnivačima bio i Erdogan, pa onda preko Stranke vrline (Fazilet, 1998-2001) do Erdoganove Stranke pravde i razvoja (AKP – osnovane 2001) prošlo je gotovo pola veka i četiri velike zabrane, uz napomenu da je AKP, ipak, reformisana verzija Erbakanovog političkog islamizma. Cilj AKP nije bio stvaranje islamske države uz primenu šerijata, nego borba za vlast i uticaj unutar kemalističke nacionalne države. Erdoganova prividna umerenost, njegov proamerički i proevropski stav, podrška tržišnom kapitalizmu, delom objašnjava i suzdržanost vojnih i sudskih vlasti prema AKP, kao i uspehe AKP-a i Erdogana na izborima: parlamentarnim, predsedničkim i lokalnim, od 2002. do 2016.

Kao dete istambulskih radničkih četvrti, Erdogan je pokrenuo svojevrsni klasni napredak u krutoj turskoj upravi. Politička administracija i vojni vrh, do prevlasti AKP-a, bili su zatvoreni za uticaj islamističke strukture turskog društva dok su prividno stremili demokratizaciji. U prvim godinama vlasti, Erdogan je raspustio sudove državne bezbednosti, smanjio torturu u istragama i pokrenuo pregovore s Kurdima. U ovim akcijama Erdogan je do 2013. godine, imao podršku pokreta Hizmet (Služba), koji predvodi Fethullah Gulen, islamski učitelj s adresom u Pensilvaniji.

Neosporno su, u određenom vremenu, Turska geopolitička uloga, strategija i ciljevi bili identični ili usaglašeni sa ciljevima i ulogom zapadnih sila (SAD, Engleska, Izrael, Nemačka i Francuska) ali i sa uticajnim susedima (Rusija, Grčka i Iran). Danas takve Turske više nema: nova, Erdoganova Turska, ne odgovara, kao nekad, SAD, Engleskoj ni Izraelu – osim u kontekstu kratkoročne, epizodne uloge destabilizacije stanja u Siriji i uloge u svrgavanju Asada ograničene trenutnom i prividnom saradnjom sa Rusijom; provocira Nemačku, omalovažava i potcenjuje ulogu Francuske a pri tome je vrlo nepouzdana kao partner (Rusiji, Iranu, Kini…), svakome osim Kataru. Sposobnost Erdoganove Turske da na bilo kakav obilniji način oteža Rusiji ili joj nanese nepopravljivu štetu, više ne postoji. Takva Turska ne krije svoje neoosmanske ambicije i težnje da odlučuje o balkanskim političkim prilikama, čak konceptom solidarnosti ih ucenjuje u smislu njihovog odnosa prema Gulenu, ali, Turska više ne poseduje nijedan mehanizam ni instrument koji bi mogla upotrebiti kao vlastiti adut u oblikovanju Balkana.

Naročito, zbog toga, Erdoganova „pobjeda“ na referendumu i uvođenje predsedničkog sistema uz prividnu konsolidaciju vlasti, u geopolitičkom smislu, ne znači ništa. Turska je danas besni pas koji je previše grizao i ostao bez zuba.

Erdogan kao metafora „Nove Turske“ može galamiti i lajati – može ispoljavati bes i može takav bezzub, gristi oko sebe i samo izazivati podsmeh.

Baš kao i novi američki predsednik Donald Tramp.

Ako pogledamo širu sliku, uočićemo, da je američka, južnjačka i navodno poražena svest o ropstvu kao legitimnom odnosu među rasama, superiornoj beloj i inferiornoj crnoj, svoju negaciju demonstrirala pobedom prvog, crnog predsednika Baraka Obame. I ništa se nije promenilo. Na spoljnopolitičkom planu SAD su nastavili uništavati države i ubijati, tehnološki (i samo tako) zaostale narode Azije i Afrike. Otvoreni su novi ratovi, pravljeni su poslovi i uništavana kolektivna bezbednost. Ujedinjene nacije su bačene pod noge: kada se nešto može uraditi preko njih – to se i uradi ali ako ne može tako – može i bez Ujedinjenih nacija.

Na unutrašnjem političkom planu rasni sukobi su se produbili a beli policajci i potomci Kju Kluks Klana nastavili su ubijati crnce i razarati crnačke kvartove.

Sjedinjene Američke Države predstavljaju zemlju koja je nastala na najstrašnijem genocidu, etničkom čišćenju i kriminalu. Američki domorodci su istrebljeni i ta svest bitno je odredila pravce američke politike i u dvadeset prvom veku. Uostalom, svaka od ovih definicija SAD bledi pred dubokom socijalnom i političkom analizom koju je izložio predsednik Rusije Vladimir Putin, u svom intervjuu za RT iz 2014. godine.

Upravo naše pogrešno uverenje da je SAD demokratska država uvelo nas je u zabludu potvrde tog uverenja nakon pobede Donalda Trampa – za nas je to bio dokaz da je moguće da u toj državi, iza koje ostaju strašni tragovi zločina, životinjske ostrašćenosti i besnila, kao izraz protesta, pobedi ideja saradnje sa drugim državama i da predstavlja potvrdu namere SAD da odustane od rušenja vlada i država i spremnosti da se bude zadovoljan vlastitom zemljom.

Posebno poruka „Amerika Amerikancima“ trebala je da nas uveri da građanima Amerike i njihovim elitama ne treba ništa više ni vrednije od njihove zemlje i da su, želeći kontrolu nad celim svijetom, izgubili vlasništvo nad svojom zemljom.

A onda smo videli ludilo: američki establišment, duboka država i vojno-obaveštajne elite suštinski nisu podeljeni i za tu sivu eminenciju u toj zemlji na prošlim predsedničkim izborima nije postojala dilema, niti su postojala dva puta, na način kako smo mi shvatili SAD.

Kako zadržati isti put – kako nastaviti ratove i otvoriti nova žarišta: čak, kako napraviti pravi „Veliki rat“, o tome se odlučivalo. Tačnije, o izboru najboljeg načina da se nastavi i zaoštri poznati američki geopolitički put nasilja i rata.

Praktično, pobedio je političar koji je imao podršku industrijskog kompleksa, sa manjim brojem glasova i bez podrške vlastite stranke. Upravo ta računica o odsustvu potpune, nepodeljene podrške matične stranke uverio je tu paradržavnu strukturu da će sa Trampom biti lakše ostvariti sve planove – čak lakše nego sa Hilari.

Tako nekako izgleda i ovaj referendum u Turskoj: Od strategije „Nula problema sa susedima“ Turska je došla u situaciju „Nula mira sa susedima“ i „Nula mira u zemlji“. Zapad se nije baš ni protivio ovom razvoju situacije ali će ga koristiti da produbi unutrašnje društvene konflikte u samoj Turskoj i dovede do njenog raspada ili delimične secesije nekog njenog dela.

Erdogan je sebi pribavio mnogo autoritarnih mehanizama koji na međunarodnoj političkoj sceni ne znače ništa a na unutrašnjoj samo produbljuju konflikte.

Zato je pobeda Erdogana baš kao i pobeda Trampa besmislena hologramska politička projekcija nekih mogućnosti, koje se nikada neće moći realizovati. Obmana.

Mislim da je to i dobra vest za Balkan, koji je umoran od izjava turskih političara i njihovih poltrona u Sarajevu, Tirani i Prištini. Ponekad i Novom Pazaru i u Beogradu.

Erdogan je svojim planovima i težnjama nedvosmisleno uznemiravao Balkan – njegove izjave nikada nisu proizvodile ravnodušnost ali on postaje, sve više, politički mrtvac, koji se pred političku smrt, samo snažno bacaka rukama i nogama, dok se cela Turska guši u klinču Ataturkovih pristalica i islamista, Kurda, šiita i sunita… ali i bogatih i siromašnih. Opada bruto nacionalni dohodak, spoljnotrgovinska razmena je na najnižem nivou, industrijska proizvodnja slabi: u Turskoj prava kriza tek kuca na vrata. Umesto državničkog odgovora Erdogan i AKP ganjaju Gulenove duhove po Turskoj i nastavljaju represivnu kampanju prema saradnicima i simpatizerima „turskog Soroša“ i njegovoj „terorističkoj organizaciji FETO“, koja deli knjige i otvara islamističke škole ali baš ne baca bombe i ne šalje bombaše samoubice u akciju.

Gotovo je potpuno sigurno da iza neuspešnog vojnog udara, koji je ojačao Erdogana u unutašnjem političkom životu Turske, stoji upravo američki i evropski miljenik Fetulah Gulen i njegova mreža, potpuno identična Soroševim organizacijama. Zato se i ne postavlja pitanje uloge američke i evropske administracije (Nemačke, Francuske i Britanske) u događajima. Ne treba zaboraviti da je tri dana pre udara Francuska iz bezbednosnih razloga zatvorila svoju Ambasadu u Ankari, a SAD su postupno, tri meseca, smanjivale svoje diplomatsko osoblje u Turskoj.

Uloga zapadnih službi u pokušaju svrgavanja Erdogana predstavlja stvarni alibi samom režimu u Ankari, da otvoreno i snažno nastavi izgradnju autoritarnog političkog sistema, sposobnog da slabosti u realizaciji neoosmanske platforme na međunarodnom planu neutrališe doslednom i otvorenom islamizacijom društva, kroz nametanje i promovisanje Turske kao pokrovitelja, raznih diktatorskih islamističkih režima i islamističkih organizacija, koje otvoreno podržavaju i primenjuju terorizam.

Krah državnog udara omogućio je Erdoganu potpunu prevagu na unutrašnjem planu.

Svi njegovi protivnici osudili su pokušaj prevrata i podržali ga u oceni da je odbranio demokratiju. Što je još važnije, Erdogan je iskoristio priliku da demokratski poredak redefiniše u svetlu pobede nad pučistima. Tu nije samo reč o čišćenju vojske i administracije. Prelomna razdoblja u turskoj politici uvek su bila praćena velikim čistkama. Ovaj put pobednik je, međutim, u prilici redefinisati samu prirodu države, njene organizacije i odnosa prema „svom narodu“ (Erdogan za sugrađane uglavnom koristi termin „moj narod“), prividno i drugim narodima.

Erdogan je, prilično lukavo, iskoristio tu jedinstvenu priliku kako bi sebe predstavio Kemalom Ataturkom „Nove Turske“, države koja simbolizuje jedinstvo islamske pobožnosti i turskog nacionalizma, ukorenjenog u osmanskoj prošlosti (Vol strit žurnal, 25. septembra). Umesto kemalističke države – nacionalističke i sekularne, koja je u ratu za nezavisnost (1919-1923) zaštitila turske granice od zapadnog imperijalizma, „Nova Turska“ je zamišljena kao snažna nacionalna država u kojoj je islamizam zaštitio demokratiju od „domaćih izdajnika“.

U praksi u realnom životu, to izgleda sasvim drugačije. Komanda turskog vazduhoplovstva, policija i sve javne službe nastavljaju sa deljenjem otkaza i izbacivanjem sa posla ljudi koji imaju bilo kakvu vezu sa Gulenom. Raspisane su mnoge poternice, pohapšeni biznismeni, učitelji i hodže a preko 20.000 ljudi je zatvoreno pod optužbom da su podržavali ili pomagali pokušaj državnog udara.

U jugoistočnoj Anadoliji, na područjima Mardina, Dijarbakira, Sirta i Gaziantepa te u Hakari, (podregiji istočne Anadolije), sprovode se neprekidno velike i brutalne vojno-policijske akcije protiv boraca Radničke partije Kurdistana. Erdogan je sam potvrdio da su te operacije najveće u istoriji države. Praktično, na liniji tog kursa je uvedena prinudna uprava u 28 lokalnih administrativnih jedinica na jugoistoku zemlje, gde kompaktno živi kurdsko stanovništvo. Destruktivna uloga Erdogana, vojske i tajne službe u vlastitoj zemlji zaustavili su pritisak na države koje se graniče sa Turskom.

Odmah nakon smene premijera Ahmeta Davutoglua postalo je jasno da se turska politika na Balkanu i Bliskom istoku, zasnovana na tzv. doktrini „strateške dubine“ i obnove turskog uticaja, kakav je postojao u doba Osmanskog carstva – našla u slepoj ulici. Pred očima Erdogana – Istambula i Ankare – uz sav trud promovisanja neoosmanske vizije prema Balkanu i bliskoistočnim prostorima, uz tursku južnu granicu, na severu Sirije, uz pomoć SAD, nezaustavljivo se formira teritorijalno kompaktna teritorija pod nadzorom Kurda, koji sve više poprima elemente državnosti.

U Ankari su shvatili poruku da tu baš i nije problem samo Gulen: smena Davutoglua, koja uopšte nije bila tako prozaična kako je medijski prikazana, kroz sukob dva politička karaktera i njihovo nadmetanje za dominaciju u vrhovima vlasti – potvrdila je i markirala slom turske spoljne politike i velikih geopolitičkih ambicija.

Od samog je početka bilo jasno kako je reč o sukobu na strateškom nivou. Davoutoglu, blizak američkoj i evropskoj politici, bio je uporan u sprovođenju politike “strateške dubine”, ali i spreman na prilagođavanje američkim i evropskim interesima. Erdogan je, sa druge strane, na strateškom nivou uporno odbacivao mogućnost kompromisa agende „strateške dubine“ i američkih regionalnih opcija. Erdogan se u stvari trudio i pokušavao da igra po američkim pravilima ali sledeći turske interese, koji su bili u dubokom konfliktu sa formulisanim i jasnim američkim planovima.

Bez Davutoglua, kao stratega i oca savremene turske spoljne politike, Erdogan je nastavio tvrdo sprovođenje doktrine „strateške dubine“, suprotstavljajući se američkim i evropskim interesima – posebno po pitanju odnosa s Kurdima – sve dok nije udario u zid i njegova spoljna politika doživela potpuni slom. Pokušaji Ankare da promeni kurs i uspostavi stabilnost turske geopolitičke doktrine, sklapajući primirja sa svim „neprijateljima“ koje su sami napravili neprijateljima, uključujući Ruse i Izraelce, kao i prividno miroljubive poruke prema sirijskom režimu i predsedniku Bašaru al-Asadu pokazali su prividnu odlučnost da se sa svima izmiri i razume, izuzev Kurda, sa kojima se nastavilo ratovati intezivno, na području Sirije kao i na jugoistoku Turske.

Erdogan je svestan smene istorijskih epoha i da se voljom moćnih političkih centara ruši geopolitičko nasleđe Prvog svjetskog rata a sa njim i koncept nacija tipa države.

Ovaj proces označava i najavljuje dinamično prekrajanje granica u Aziji, Africi pa i Evropi, a Turska u njega, baš kao i pre stotinu godina, ulazi bremenita unutrašnjim problemima i sukobima u vlastitom okruženju, koje je sama izazivala.

Danas ne postoji nijedan geopolitički partner Turske koji bi pomogao Turskoj da iz ovih procesa izađe kao kakav-takav pobednik i da zauzme bolju poziciju i ojača.

Ta priča je uglavnom završena, partnerstva su izgrađena: s jedne strane SAD, Velika Britanija i Izrael, sa druge Rusija, Iran i Kina, a na trećoj nemačko-francuska koalicija i Evropska unija. Svi prioriteti u okviru ovih saveza su davno formulisani a u realizaciji njih Turska je više smetnja nego što je potrebna.

Zapad će nastaviti sa podsticanjem nemira i sukoba u samoj Turskoj, a time nova Erdoganova ovlašćenja ne znače ništa osim mogućnosti kontrolisane i ničim ograničene represije na unutrašnjem planu koja neće rešiti nijedan stvarni problem Turske u ovom istorijskom vremenu, i ona sama će biti žrtva prekrajanja granica a ne dobitnik.

Da je svestan ove činjenice Erdogan je pokazao u svom poznatom obraćanju porodicama poginulih u pokušaju državnog udara, tvrdnjom: „…kako je ‘preporod’ od 15. jula pokazao da Turci ne mogu očekivati ni pravdu, ni pomoć, ni podršku ili razumevanje ni od koga… što god radili, moramo sami napraviti“ (londonski Gardijan, 31. avgusta).

Naravno, put u izolaciju koji je sam izabrao za sebe i Tursku potpuno je usamljenički.

Turski zmaj od papira konačno su pocepali istambulski islamisti i njihova politička zvezda Erdogan, rušeći Ataturkovo nasleđe i sekularni politički sistem parlamentarizma, kojim se upravljalo iz Ankare čitav vek.

Kao u puno većem ogledalu, Sjedinjene Američke Države mogu, analizirajući položaj Turske danas, pogledati svoj put i svoju sudbinu – unutrašnje probleme i činjenicu da su svet učinili nesigurnim za život, dovodeći ga na ivicu globalnog sukoba.

U obrnutoj političkoj projekciji, novi američki predsednik Tramp, na međunarodnom planu pokušava golom, iracionalnom i teško predvidljivom silom steći značaj dok na unutrašnjem planu predstavlja samo zmaja od papira kojim se na američkom vetru igraju tajne službe i uticajni mediji kao kreatori američkog stava o svetu i politici.

Tramp i Erdogan predstavljaju sliku i priliku nosilaca samoubilačke politike, uočljive kroz velike ambicije, malu pamet, razornu mržnju i potpunu nepouzdanost.

Baš kao geopolitička pešadija islamističke brutalnosti – njihovi fanatizovani vojnici i samoubice postrojeni u odredima Al Kaide, Islamske države, Nusra fronta, SSA…

„Sve se čovek bruka sa čovekom, gleda majmun sebe u zrcalo“.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pobede Erdogana i Trampa kao pobede papirnatih zmajeva

* Obavezna polja