aa balaban milovanDugotrajne turbulencije u Demokratskoj stranci, koje su počele onoga trenutka kada je DS izgubila vlast, kulminirale su na jučerašnjoj sednici Glavnog odbora. Iako je javni deo sednice protekao u znaku Đilasove kritike Vlade i Dačića, u delu sednice koji nije bio otvoren za javnost pljuštale su ozbiljnije primedbe, ali sada na račun Đilasa i aktuelnog rukovodstva DS-a. Front protiv predsednika radikalizovao je Dragan Šutanovac tražeći čak i njegovu ostavku, da bi mu se pridružili, između ostalih poslanik Janko Veselinović, Jelena Trivan i na kraju počasni predsednik Boris Tadić.

Sveopšti zaključak je da Demokratska stranka nije uspela da nađe sebe u opozicionoj ulozi, da nema jasnu, profilisanu i prepoznatljivu ideju kojom bi mogla da se nametne građanima Srbije kao ozbiljna alternativa vladajućoj koaliciji, te da se kadrovska politika u vrhu stranke vodi na katastrofalan način. Opšta konstatacija je da se nešto mora menjati kako DS „preduzeće“ ne bi doživelo potpuni brodolom i u budućnosti prestalo da igra značajniju ulogu u političkom životu Srbije.

Iako je preko ovih ozbiljnih primedbi Đilas pokušao da pređe tako što ih je ignorisao, a na kraju samo poručio svima da treba da budu jedinstveni, sigurno je da je razlog za brigu velikog dela vrhuške DS-a opravdan. Propadanja nekada najjače stranke, koja na lokalima jedva prelazi ili čak i ne prelazi cenzus, postaje vrlo ozbiljno i ukoliko se nešto značajno ne promeni kao da se kraj njenom urušavanju ne nazire. No, čini se da uprkos svim lošim potezima koje je preduzeo Đilas, otkad je na čelu stranke, ipak on nije glavni razlog njenog naglog slabljenja. Razlozi su mnogo dublji i kompleksniji i kriju se u pre svega periodu kada je stranka vršila gotovo apsolutnu vlast (2008-2012).

Vlast radi vlasti

Na negativan konto demokrata ide činjenica da, kada uporedimo Srbiju pre DS-ove apsolutne vlasti i posle nje, vidimo da je ona značajno različita, odnosno značajno oslabljena, a da je upliv zapadnog faktora u državi mnogo snažniji, iako je naravno bio jak i pre 2008.g. Razlozi za katastrofalno vođstvo države od strane DS imaju i svoju objektivnu dimenziju, odnosno možemo se složiti da je DS bila izložena pritiscima da vodi politiku kakvu je vodila, uostalom kao što su bile izložene i vlade pre DS-ove, kao i ova aktuelna. Ali isto tako moramo konstatovati da nijedna politička snaga u Srbiji do tada, zarad svojih ličnih privilegija i benefita, nije tako olako prihvatila politiku kojoj je gotovo svaki segment bio antidržavni, antinarodni te od starta imao lako predvidljiv ishod potpunog urušavanja Srbije.

Dakle DS je radikalizovala, zarad dolaska na vlast, koncept bespogovornog izvršavanja zapadnih naloga i ostvarivanja isključivo interesa Amerike u Srbiji, čime je napravila neku vrstu diskontinuiteta na dotadašnji stepen spremnosti srpskih vlasti da idu na uštreb sopstvenih nacionalnih i državnih intersa (ne ulazimo u to koliko je ovo rezultat prinude a koliko nesposobnosti – siigurno ima i jednog i drugog). Jer u Vladi Koštunice, koja je prethodila DS-ovoj, uprkos snažnom pritisku i postojanju dubinske okupacije od strane zapada, postojale su nekakve crvene linije preko kojih nije bilo makar pristojno ići (Kosovo, Vojvodina i druge).

Ali DS je takve standarde, izgrađene na minimalnoj časti i samopoštovanju, zarad gole vlasti pregazila i time budućim „jurišnicima“ na vlast napravila problem pravljenja diskontinuiteta u odnosu na njihovo nasleđe, ali i odredila novi vrednosni sistem po kom vlast postaje neka vrsta apsoluta, koji ne traži ni opravdanje ni razloge zbog koga se vrši i zbog koga određeni pojedinac i grupacija pretenduje na njeno osvajanje.

tadic-djilas-go

Osionost vrha DS-a

Takav pristup vršenju vlasti, gde ova postaje sredstvo gotovo isključivo lične afirmacije i bogaćenja (bar kao nikada do tada), uporedo sa učvršćivanjem svih bitnih poluga moći, rezultirao je istovremeno sve manjom brigom za opšte, bilo nacionalno socijalno ili ekonomsko dobro, te sve većom bahatošću njenih prvaka, bilo na državnom, bilo pokrajinskom bilo lokalnom nivou. Problemi u kojima se nalazila stranka ignorisani su, a oslanjanje na celokupan sistem države, koji je bio u službi vladajuće stranačke oligarhije, davao je njenim predvodnicima lažnu sigurnost – uverenje da će nekako večno biti vlast.

U atmosferi gotovo potpunog zapostavljanja opšteg dobra, što je uostalom u nekom delu bio i uslov opstanka na vlasti (bar kada je u pitanju nacionalna strategija), nedostatak bilo kakvih akcija i rezultata usmerenih ka prevazilaženju višestruko teške situacije u kojoj su se našli država i narod, iziskivao je marketinško simuliranje nacionalno odgovorne i socijalno ozbiljne politike. Napumpani rejtinzi stranke i njenih prvaka, pre svega Tadića, učvršćivali su lažnu sliku o vrednosti „preduzeća“, ali i dodatno uljuljkivali njene čelne ljude uveravajući ih da se dugotrajno neodgovorna i štetna politika isplati samo ako može marketinški da se preoblikuje i prepakuje javnosti kao navodna državnička mudrost i ozbiljna nacionalna vizija.

djilasUverenje da se marketinškom trikovima može večno simulirati državotvorna politika i da se građani tako mogu „vući za nos“ u nedogled, stvorilo je vremenom pogrešan osećaj da realni problemi neće u presudnoj meri uticati na stav građana, te da će stranka preživeti izbore. Potcenjivanje sopstvenog naroda je imalo za rezultat sve izraženiju osionost čelnika DS-a, koja je limitirala njihove intelektualne sposobnosti, i bila ključni razlog nerazumevanja (ali i nezainteresovanosti) realnih probleme običnog sveta, otuđenja od sopstvenog naroda i fatalne predanosti isključivo svetu ličnih interesa, privilegija i glamura umišljenog i dekadentnog noblesa.

Da li Srbija nešto dobija sa urušavanjem DS-a?

Pošto se vlast stranci, za njih neočekivano izmakla, stvorili su se uslovi da sve što je odavno nagrizalo već ozbiljno oboleli organizam izbije na površinu. Kada je smenom Tadića, umesto očekivanog zaustavljanja propadanja i stabilizacije stanja došlo do daljeg slabljenja stranke, koje je produbljeno sa nekoliko gafova Đilasa (naročito isključenje Jeremića kojeg dobar deo javnosti doživljava kao ozbiljnog nacionalnog borca), videlo se da je dubina krize mnogo veća nego što je to izgledalo, ali i da je upravo bezidejnost i jalovost vrha stranke (ne samo Đilasa) taj faktor koji sprečava eventualni oporavak nekada moćnog DS-a.

Da je to tako govori i opoziciona delatnost stranke. Karakteristika te delatnosti je potpuna bezidejnost i impotentnost. Nemanje opozicije svakako nije dobro za državu, pogotovo u situaciji kada je potreban pritisak na vlast zbog nepopularnih stvari koje čini. DS očito zbog svojih unutrašnjih problema, ideološke usmerenosti i sveopšte slabosti ulogu korisne (ili čak bilo kakve) opozicije ne može da igra, ali istovremeno njeno urušavanje, uz neke druge faktore, otvara mogućnost da turbulencije i „pobunu“ na Đilasovom „Titaniku“, koja će kako izgleda biti sve intenzivnija, iskoriste neke druge političke snage.

Ako bi bilo pameti pre svega to bi trebalo da učine državotvorne snage, čije bi jezgro činile real-patriotske stranke, ojačane nezadovoljnim članovima vladajućih partija i socijalno ugroženim stanovništvom koje je trenutno apolitično i inertno. Ova snaga bi mogla svojim objedinjavanjem i formulisanjem, nacionalnog, ali uz njega obavezno i socijalnog i ekonomskog programa vremenom da radi na delimičnom istiskivanju DS-a, čime bi ponudila alternativu viziji Srbije koju nude stranke na vlasti, ali i urušeni DS. Sve se to može ostvariti ako se orijentiše na dugoročni rad (a ne ad-hok) sa jasno određenom strategijom i ponudom celovitog rešenja za društvo i državu.

Titanic by Willy Stoewer_BE053181

Možemo konstatovati da sva ova dešavanja u nekada moćnoj partiji upućuju određene poruke, kako državotvornim strankama u vidu njihovog mogućeg makar delimičnog zauzimanja prostora koji zauzima Đilasova stranka tako i strankama na vlasti u vidu opomene kako ne treba raditi dok su na čelu Srbije. Dakle oslabljeni DS otvara prostor za početak stvaranje jedne državotvorne političke opcije. Da li će se ona stvoriti i zaživeti zavisi od mnogih faktora. Jedan od njih je i zrelost predvodnika državotvornih političkih snaga koje trenutno deluju u Srbiji. Isto tako oslabljeni i urušeni DS, sa silnim gotovo nepremostivim problemima koje ima, strankama na vlasti pokazuje neumitnu sudbinu onih koje vremenom vlast učini neosetljivim na sve probleme (socijalne, ekonomske, nacionalne i druge) koje imaju građani, zbog kojih suštinski vlast kao vlast i postoji.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pobuna na Đilasovom „Titaniku“

* Obavezna polja