slavka kojicПошто је „парада поноса“ протекла у релаксираној атмосфери, припадници ЛГБТ покрета већ најављују нове иницијативе и даље активности у освајању друштвеног и духовног простора у Србији. Траже измене постојећих, и доношење нових закона, све са циљем како би им се, под плаштом заштите од дискриминације и гарантовања равноправности, суштински обезбедио доминантан и привилегован положај у друштву, противно Уставу и општеприхваћеним правилима међународног права.

На снази је Закон о равноправности полова (Сл. гласник РС број 104/2009) који очигледно није задовољио апетите ЛГБТ популације, те је из тог разлога у припреми доношење новог закона – Закона о родној равноправности, чија се друга радна верзија већ дужи временски период налази на сајту Заштитника грађана (1), а чије одредбе би, наводно требало да обезбеде родну равноправност и спрече дискриминацију по основу рода и родног идентитета.

Сходно наведеном, поставља се питање шта је род, а шта пол и у чему је разлика?

Родни идентитет се дефинише као „субјективни осећај припадности или неприпадности једном од родова“. Он није нужно заснован на полу (правом или приписаном), нити је заснован на сексуалној оријентацији, па тако постоји много родних варијетета са којима се особа може идентификовати, али се они генерално могу сврстати у пет категорија: мушакрац, жена, негде између (трећи пол), или ниједан. (2)

Радна верзија Закона о родној равноправности нуди дефиницију пола и рода, те се каже да се пол односи на биолошке карактеристике лица, док је род појам који означава друштвено успостављене улоге, положаје и статусе жена и мушкараца у јавном и приватном животу, а из којих услед друштвених, културних и историјских разлика проистиче дискриминација заснована на биолошкој припадности одређеном полу.

Дакле, пол и род нису исто, па улога коју ће одређена особа успоставити у друштву и приватном животу може бити потпуно различита од улога која у традиционалним друштвима припада мушкарцима и женама. Тако, мушкарац може да се облачи и понаша као жена, може да преузме у потпуности улогу супруге и слично, а и обрнуто, жена може да преузме улогу мушкарца тј. партнера, да се на тај начин понаша и одева.

Према одредби чл. 5 ст.4 Радне верзије Закона о равноправности забрањено је и кажњиво физичко и друго насиље, експлоатација, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол или род, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.

Наведена одредба би, на пример, изричито забранила јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са православним учењем које говори о обавезама мужа и жене, а заснива се на начелу да је муж глава жени, те да муж «мора да има и да показује своју власт над женом…., с тим што то «не сме да буде деспотска власт, већ власт заснована на љубави», док са друге стране жена «мора да у свему слуша мужа…». (3)

hermafrodit

Ако би се било ко усудио да јавно заговара наведено православно учење о односу мужа и жене, (на пример професор на часу веронауке) дошао би под удар будућег Закона о родној равноправности који у својим казненим одредбма предвиђа високе новчане казне, како за правна лица (до 500.000,00 динара), тако и за физичка лица (до 100.000,00 динара). Исто би прошао и свако онај који би се усудио да јавно изнесе свој став према коме је живот у једнополним заједницама грех.

Када је у питању усвојење, нацрт Закона о родној равнопрованости предвиђа могућност сваког лица у генеративном добу да под истим условима поднесе захев за усвојење детета, без дискриминисања. Ова одредба отвара могућност, а и ризик, да усвојење могу да затраже (а чини се и да стекну право на усвојење) и сва лица ЛГБТ популације, без могућности адекватне процене тог њиховог својства са аспекта заштите најбољег интереса детета, јер би се такво проверавање и процењивање већ могло сматрати дискриминацијом, гледано из угла Закона о родној равноправности. Одредба о усвојењу би унела конфузију у наш правни систем јер је нејасно да ли се ради о чисто процесној одредби, или о одредби материјалног права, која би евентуално подразумевала да сва лица, неовисно од тога да ли живе у браку, ванбрачној заједници или сама, имају право на усвојење деце. Актуелни Породични закон предвиђа право на усвојење само супружницима или ванбрачним партнерима заједно, с тим што се и брак и ванбрачна заједница дефинише као заједница мушкарца и жене. Само изузетно, одлуком министра, може бити дозвољено усвојење и лицу које само живи, ако за то постоје нарочито оправдани разлози.

У сфери образовања нацрт Закона предвиђа обавезно доношење наставних планова и програма који укључују садржаје везане за родну равноправност на свим нивоима образовања. Васпитање и стицање знања из области родне равноправности била би обавеза, а исто тако и стицање знања из области сексуалног васпитања. Сходно наведеном, предвиђа се да и наставни кадар прође обавезну обуку како би повећали „осетљивост за родни садржај наставног материјала и наставне праксе“. У том смислу, органи јавне власти и образовне установе би били у обавези да спроводе посебне мере у области васпитања, образовања и науке, као што су: интегрисање родне равноправности у наставне планове и програме, коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и настави, стручно усавршавање наставничког кадра везано за родну равноправност, повећавање видљивости припадника маргинализованих друштвених група у уџбеницима, наставним плановима, повећање мање заступљеног пола приликом конкурса за пријем на студије, програма стипендирања исл., коришћење родно осетљивог језика у сведочанствима, дипломама и сл., укључивање у систем васпитања и образовања ученика или група ученика који због свог пола, рода, родног идентитета, брачног стања, своје културе, традиције и друштвено-економских услова рано напуштају школу…

Ни једна од наведених мера се не би сматрала дискриминацијом!

Дакле, нацрт Закона у области васпитања и образовања предвиђа да се кроз измену планова и програма и кроз посебне обуке изврши испирање мозгова и измена свести, најпре наставничког кадра, а затим и деце која буду похађала предшколске, школске и високошколске установе, све са циљем прихватања идеја и учења о тзв. родној равноправности.

Устав Републике Србије не познаје појам «рода» и «родне равноправности». Устав у основним начелима јемчи равноправност полова тј. жена и мушкараца уз развијање политике једнаких могућности (чл. 15 Устава), а у делу који се односи на људска и мањинска права и слобода садржи одребу о општој забрани дискриминације, у којој се такође не помиње појам рода.

Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Ту се мисли пре свега на Повељу Уједињених нација која је прва прокламовала равноправност мушкарца и жене, а затим и Општу декларацију о правима човека као и Пакт о грађанским и политичким правима. Међутим, ни један од набројаних међународних правних аката не познаје појам родне равноправности.

Општа декларација о правима човека у чл. 16 предвиђа право пунолетног мушкарца и жене да заснују породицу, а породицу дефинише као природну и основну групну јединицу друштва која има право на заштиту од стране друштва и државе.

deca-homo

Пакт о грађанским и политичким правима такође у чл. 3 гарантује право мушкарцима и женама да уживају сва грађанска и политичка права формулисана у том пакту, а у одредби чл. 23 се регулише да је породица природни и основни саставни део друштва и стога има право на заштиту друштва и државе, а право на склапање брака и оснивање породице признаје се човеку и жени када су дорасли за женидбу.

Из цитираних одредби Устава Републике Србије и наведених аката међународног права који је ратификовао највећи број држава, међу којима и наша земља, произилази да доношење посебног закона о родној равноправности нема утемељење у важећем Уставу, а ни у најважнијим актима међународног права јер се не ради о људском и мањинском праву зајемченом општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.

Ради се о покушају да се Закон о родној равноправности прокријумчари у наш правни систем и тиме на противуставан начин обезбеде привилигије за припаднике ЛГБТ популације уз наметање ставова те заједнице огромној већини осталих чланова друштава.

Треба рећи да, према резултатима пописа 2011. Године. преко шест милиона становника Републике Србије се изјаснило да је православне вероисповести тј. 84,6% од укупног броја становника, о чему сведоче подаци Републичког завода за статистику (3). Евентуално доношење Закона о родној равноправности би представљало својеврсни удар на душе наше деце – намлађег нараштаја и завођење терора мањине над православном већином, са циљем да се коначно искорени традиционално православно схватање о браку и породици као заједници мушкарца и жене, из које заједнице се једино може изродити здраво потомство и обезбедити будућност нашег народа. Радило би се о најгорем виду дискриминације која би се спровела са позиције носиоца законодавне власти, чиме би се легализовао покушај наметања власти мањине над већином.

У циљу одбране основних права и слобода загарантованих Уставом и општеприхваћеним правилима међународног права, а пре свега и права родитеља да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим властитим уверењима, (чл. 43 ст.5 Устава) неопходно је да се огласе сви родитељи и просветни радници кроз органе образовних установа (савети родитеља, наставничка већа и сл.), али и на сваки други начин, као би изразили свој став и супротставили се доношењу овог погубног закона који заводи праву диктатуру припадника ЛГБТ заједнице у сфери васпитања и образовања.

Уједно, ово је прави моменат да се најзад, на прави начин и благовремено, огласи и Српска Православна Црква путем својих великодостојника и православних духовника, који су мртвијем сном заспали у својим велелепним дворовима и комфорним манастирима. Став СПЦ-а би морао бити напоколебљив, глас громогласан, а намера јасна и одлучна да се спречи доношење наведеног Закона. Млакост није дозвољена, јер би се доношењем Закона о родној равноправности укинула Богом дата слобода родитеља да васпитавају своју децу у складу са својим схватањима и традиционалним моралним вредностима и тиме нанела несагледива штета духовном бићу српског народа.

«Ћутањем се издаје Бог»! (5)

_______________________________________


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на Покушај легализације терора мањине над већином

Оставите коментар

Оставите коментар на Покушај легализације терора мањине над већином

* Обавезна поља