slavka kojicPošto je „parada ponosa“ protekla u relaksiranoj atmosferi, pripadnici LGBT pokreta već najavljuju nove inicijative i dalje aktivnosti u osvajanju društvenog i duhovnog prostora u Srbiji. Traže izmene postojećih, i donošenje novih zakona, sve sa ciljem kako bi im se, pod plaštom zaštite od diskriminacije i garantovanja ravnopravnosti, suštinski obezbedio dominantan i privilegovan položaj u društvu, protivno Ustavu i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

Na snazi je Zakon o ravnopravnosti polova (Sl. glasnik RS broj 104/2009) koji očigledno nije zadovoljio apetite LGBT populacije, te je iz tog razloga u pripremi donošenje novog zakona – Zakona o rodnoj ravnopravnosti, čija se druga radna verzija već duži vremenski period nalazi na sajtu Zaštitnika građana (1), a čije odredbe bi, navodno trebalo da obezbede rodnu ravnopravnost i spreče diskriminaciju po osnovu roda i rodnog identiteta.

Shodno navedenom, postavlja se pitanje šta je rod, a šta pol i u čemu je razlika?

Rodni identitet se definiše kao „subjektivni osećaj pripadnosti ili nepripadnosti jednom od rodova“. On nije nužno zasnovan na polu (pravom ili pripisanom), niti je zasnovan na seksualnoj orijentaciji, pa tako postoji mnogo rodnih varijeteta sa kojima se osoba može identifikovati, ali se oni generalno mogu svrstati u pet kategorija: mušakrac, žena, negde između (treći pol), ili nijedan. (2)

Radna verzija Zakona o rodnoj ravnopravnosti nudi definiciju pola i roda, te se kaže da se pol odnosi na biološke karakteristike lica, dok je rod pojam koji označava društveno uspostavljene uloge, položaje i statuse žena i muškaraca u javnom i privatnom životu, a iz kojih usled društvenih, kulturnih i istorijskih razlika proističe diskriminacija zasnovana na biološkoj pripadnosti određenom polu.

Dakle, pol i rod nisu isto, pa uloga koju će određena osoba uspostaviti u društvu i privatnom životu može biti potpuno različita od uloga koja u tradicionalnim društvima pripada muškarcima i ženama. Tako, muškarac može da se oblači i ponaša kao žena, može da preuzme u potpunosti ulogu supruge i slično, a i obrnuto, žena može da preuzme ulogu muškarca tj. partnera, da se na taj način ponaša i odeva.

Prema odredbi čl. 5 st.4 Radne verzije Zakona o ravnopravnosti zabranjeno je i kažnjivo fizičko i drugo nasilje, eksploatacija, izražavanje mržnje, omalovažavanje, ucenjivanje i uznemiravanje s obzirom na pol ili rod, kao i javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja koji su zasnovani na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.

Navedena odredba bi, na primer, izričito zabranila javno zagovaranje, podržavanje i postupanje u skladu sa pravoslavnim učenjem koje govori o obavezama muža i žene, a zasniva se na načelu da je muž glava ženi, te da muž «mora da ima i da pokazuje svoju vlast nad ženom…., s tim što to «ne sme da bude despotska vlast, već vlast zasnovana na ljubavi», dok sa druge strane žena «mora da u svemu sluša muža…». (3)

hermafrodit

Ako bi se bilo ko usudio da javno zagovara navedeno pravoslavno učenje o odnosu muža i žene, (na primer profesor na času veronauke) došao bi pod udar budućeg Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji u svojim kaznenim odredbma predviđa visoke novčane kazne, kako za pravna lica (do 500.000,00 dinara), tako i za fizička lica (do 100.000,00 dinara). Isto bi prošao i svako onaj koji bi se usudio da javno iznese svoj stav prema kome je život u jednopolnim zajednicama greh.

Kada je u pitanju usvojenje, nacrt Zakona o rodnoj ravnoprovanosti predviđa mogućnost svakog lica u generativnom dobu da pod istim uslovima podnese zahev za usvojenje deteta, bez diskriminisanja. Ova odredba otvara mogućnost, a i rizik, da usvojenje mogu da zatraže (a čini se i da steknu pravo na usvojenje) i sva lica LGBT populacije, bez mogućnosti adekvatne procene tog njihovog svojstva sa aspekta zaštite najboljeg interesa deteta, jer bi se takvo proveravanje i procenjivanje već moglo smatrati diskriminacijom, gledano iz ugla Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Odredba o usvojenju bi unela konfuziju u naš pravni sistem jer je nejasno da li se radi o čisto procesnoj odredbi, ili o odredbi materijalnog prava, koja bi eventualno podrazumevala da sva lica, neovisno od toga da li žive u braku, vanbračnoj zajednici ili sama, imaju pravo na usvojenje dece. Aktuelni Porodični zakon predviđa pravo na usvojenje samo supružnicima ili vanbračnim partnerima zajedno, s tim što se i brak i vanbračna zajednica definiše kao zajednica muškarca i žene. Samo izuzetno, odlukom ministra, može biti dozvoljeno usvojenje i licu koje samo živi, ako za to postoje naročito opravdani razlozi.

U sferi obrazovanja nacrt Zakona predviđa obavezno donošenje nastavnih planova i programa koji uključuju sadržaje vezane za rodnu ravnopravnost na svim nivoima obrazovanja. Vaspitanje i sticanje znanja iz oblasti rodne ravnopravnosti bila bi obaveza, a isto tako i sticanje znanja iz oblasti seksualnog vaspitanja. Shodno navedenom, predviđa se da i nastavni kadar prođe obaveznu obuku kako bi povećali „osetljivost za rodni sadržaj nastavnog materijala i nastavne prakse“. U tom smislu, organi javne vlasti i obrazovne ustanove bi bili u obavezi da sprovode posebne mere u oblasti vaspitanja, obrazovanja i nauke, kao što su: integrisanje rodne ravnopravnosti u nastavne planove i programe, korišćenje rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavi, stručno usavršavanje nastavničkog kadra vezano za rodnu ravnopravnost, povećavanje vidljivosti pripadnika marginalizovanih društvenih grupa u udžbenicima, nastavnim planovima, povećanje manje zastupljenog pola prilikom konkursa za prijem na studije, programa stipendiranja isl., korišćenje rodno osetljivog jezika u svedočanstvima, diplomama i sl., uključivanje u sistem vaspitanja i obrazovanja učenika ili grupa učenika koji zbog svog pola, roda, rodnog identiteta, bračnog stanja, svoje kulture, tradicije i društveno-ekonomskih uslova rano napuštaju školu…

Ni jedna od navedenih mera se ne bi smatrala diskriminacijom!

Dakle, nacrt Zakona u oblasti vaspitanja i obrazovanja predviđa da se kroz izmenu planova i programa i kroz posebne obuke izvrši ispiranje mozgova i izmena svesti, najpre nastavničkog kadra, a zatim i dece koja budu pohađala predškolske, školske i visokoškolske ustanove, sve sa ciljem prihvatanja ideja i učenja o tzv. rodnoj ravnopravnosti.

Ustav Republike Srbije ne poznaje pojam «roda» i «rodne ravnopravnosti». Ustav u osnovnim načelima jemči ravnopravnost polova tj. žena i muškaraca uz razvijanje politike jednakih mogućnosti (čl. 15 Ustava), a u delu koji se odnosi na ljudska i manjinska prava i sloboda sadrži odrebu o opštoj zabrani diskriminacije, u kojoj se takođe ne pominje pojam roda.

Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Tu se misli pre svega na Povelju Ujedinjenih nacija koja je prva proklamovala ravnopravnost muškarca i žene, a zatim i Opštu deklaraciju o pravima čoveka kao i Pakt o građanskim i političkim pravima. Međutim, ni jedan od nabrojanih međunarodnih pravnih akata ne poznaje pojam rodne ravnopravnosti.

Opšta deklaracija o pravima čoveka u čl. 16 predviđa pravo punoletnog muškarca i žene da zasnuju porodicu, a porodicu definiše kao prirodnu i osnovnu grupnu jedinicu društva koja ima pravo na zaštitu od strane društva i države.

deca-homo

Pakt o građanskim i političkim pravima takođe u čl. 3 garantuje pravo muškarcima i ženama da uživaju sva građanska i politička prava formulisana u tom paktu, a u odredbi čl. 23 se reguliše da je porodica prirodni i osnovni sastavni deo društva i stoga ima pravo na zaštitu društva i države, a pravo na sklapanje braka i osnivanje porodice priznaje se čoveku i ženi kada su dorasli za ženidbu.

Iz citiranih odredbi Ustava Republike Srbije i navedenih akata međunarodnog prava koji je ratifikovao najveći broj država, među kojima i naša zemlja, proizilazi da donošenje posebnog zakona o rodnoj ravnopravnosti nema utemeljenje u važećem Ustavu, a ni u najvažnijim aktima međunarodnog prava jer se ne radi o ljudskom i manjinskom pravu zajemčenom opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Radi se o pokušaju da se Zakon o rodnoj ravnopravnosti prokrijumčari u naš pravni sistem i time na protivustavan način obezbede priviligije za pripadnike LGBT populacije uz nametanje stavova te zajednice ogromnoj većini ostalih članova društava.

Treba reći da, prema rezultatima popisa 2011. Godine. preko šest miliona stanovnika Republike Srbije se izjasnilo da je pravoslavne veroispovesti tj. 84,6% od ukupnog broja stanovnika, o čemu svedoče podaci Republičkog zavoda za statistiku (3). Eventualno donošenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti bi predstavljalo svojevrsni udar na duše naše dece – namlađeg naraštaja i zavođenje terora manjine nad pravoslavnom većinom, sa ciljem da se konačno iskoreni tradicionalno pravoslavno shvatanje o braku i porodici kao zajednici muškarca i žene, iz koje zajednice se jedino može izroditi zdravo potomstvo i obezbediti budućnost našeg naroda. Radilo bi se o najgorem vidu diskriminacije koja bi se sprovela sa pozicije nosioca zakonodavne vlasti, čime bi se legalizovao pokušaj nametanja vlasti manjine nad većinom.

U cilju odbrane osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, a pre svega i prava roditelja da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim vlastitim uverenjima, (čl. 43 st.5 Ustava) neophodno je da se oglase svi roditelji i prosvetni radnici kroz organe obrazovnih ustanova (saveti roditelja, nastavnička veća i sl.), ali i na svaki drugi način, kao bi izrazili svoj stav i suprotstavili se donošenju ovog pogubnog zakona koji zavodi pravu diktaturu pripadnika LGBT zajednice u sferi vaspitanja i obrazovanja.

Ujedno, ovo je pravi momenat da se najzad, na pravi način i blagovremeno, oglasi i Srpska Pravoslavna Crkva putem svojih velikodostojnika i pravoslavnih duhovnika, koji su mrtvijem snom zaspali u svojim velelepnim dvorovima i komfornim manastirima. Stav SPC-a bi morao biti napokolebljiv, glas gromoglasan, a namera jasna i odlučna da se spreči donošenje navedenog Zakona. Mlakost nije dozvoljena, jer bi se donošenjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti ukinula Bogom data sloboda roditelja da vaspitavaju svoju decu u skladu sa svojim shvatanjima i tradicionalnim moralnim vrednostima i time nanela nesaglediva šteta duhovnom biću srpskog naroda.

«Ćutanjem se izdaje Bog»! (5)

_______________________________________


Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Pokušaj legalizacije terora manjine nad većinom

  1. Komentar od neko:

    „seksualna orjentacija“ ne postoji….pisac teksta nije istražio temu dovoljno duboko….kategorija ili pojam „seksualne orjentacije“ prvi put se pojavila u „rodnoj teoriji“, početkom 80tih. „Rodna teorija“ je delo grupe pedera, i do sada ta teorija, kao i pojam „seksualne orjentacije“, nije dobila naučnu potvrdu, tj. ne postoji naučni dokaz. Dakle, pojam koji gotovo svi već koriste u svakodnevnom razgovoru, koji se uvodi u školske knjige i Zakone, jednostavno nema potvrdu, ne postoji!
    ovo samo govori koliko su nam isprani mozgovi….

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pokušaj legalizacije terora manjine nad većinom

* Obavezna polja