Radun 1Sporazum u Briselu sam po sebi jeste nešto bolji od prve ponuđene verzije koja nije nudila Srbima ništa, ali je kontekstualno neprihvatljiv. Ne toliko zbog onog što piše u njemu, koliko zbog toga što je to sporazuma između „Beograda i Prištine“, čime se u startu pre godinu dana prihvatila secesija kao „realnost na terenu“. Sporazum je bio neprihvatljiv od početka pregovora bez obzira do kakvog bi se papira došlo na kraju. No da smo takav papir dobili preko UN SB to bi bila sasvim druga priča.

Reakcije na ovaj traumatični događaj su podeljene – proevropski deo javnosti, a gotovo svi mediji, ovo smatra za nužno i pozitivno jer to znači da nastavljamo idemo ka „godoovskoj“ Evropi, dok je patriotski deo političkog spektra ovaj čin osudio kao kapitulaciju i neustavni čin. Ovo je prilično jasna situacija i nema potrebe da se posebno elaborira. Nas ovde više zanima kako prihvataju „sporazum“ obični građani koji nisu politički profilisani. Dobar deo javnosti celokupne ove pregovore, možda i više to što je Dačić morao da sedi naspram lica sa poternice – Tačijem, je sa pravom doživeo kao poniženje i poraz Srbije. Rezultat jeste izuzetno bolan i teško se može prihvatiti.

No i pored toga, sva je prilika, da ovaj traumatičnan događaj neće dovesti do značajnih pomeranja na političkoj sceni na kraće staze. Stoga jer je najveći krivac u očima građana Zapad, pre svega Amerikanci koji su bili veći Albanci od Tačija, dok sa druge strane Srbija nije imala saveznike. Mala, siromašna i prezadužena zemlja kojoj je jedan deo teritorije ratom oduzet, i nije imala nekakve šanse da uspe da ostvari svoje vitalne nacionalne interese. Čini se da veći deo javnosti vidi ishod „pregovora“ kao negativan ali i kao nešto što je bilo iznuđeni ucenom  i pritiskom – očekivan ishod.

Sa druge strane Vučić i Dačić su zahvaljujući i svom angažmanu, uslovnom „Ne“ prvoj verziji sporazuma i medijskim porukama koje su slate u očima dobrog dela javnosti doživljeni kao ljudi koji su pokušali da učine ono što je u teškim okolnostima moguće. Kada na ovo dodate konfuznu i podeljenu opoziciju onda vladajuća dvojka ili trojka deluje kao da zna šta radi i kuda vodi zemlju. Doduše taj utisak bi se mogao i promeniti u budućnosti kao posledica uporne kampanje političkih rivala. No do tada sva je prilika stranke vladajuće koalicije, a pre svega SNS neće biti na gubitku rejtinga zbog „Brisela“ što će se moći proveriti i eventualnim prevremenim parlamentarnim izborima. Značajan, ali ne i presudan, doprinos ovakvom utisku javnosti „izgleda da je tako moralo“ su dali i mediji koji su „obazrivo“ o ovome izveštavali. Kad kažemo obazrivo – mislimo na kontrolisano propuštanje informacija i manjak komentara, naročito kritičkih i negativnih. U ovo spada i prikazivanje protivnika sporazuma kao huligana koji ne mogu artikulisati i argumentovati svoje stavove.

Veći deo opozicije i deo vlasti sa stavom – „podržaćemo vas ako priznate da je ovo priznanje Kosova“ ili „mi bi smo pristali na to i na manje, ali nam je drago što u ovom trenutku nismo na vlasti“ sigurno neće biti na dobitku. Kod onih koji su umereno patriotski orijentisani a do sada su glasali za DS ovo se doživljava kao stav LDP, dok i kod proevropski nastrojenih ovakvim nastupom sigurno nisu na dobitku. DS sa takvim stavom „priznajte da je ovo priznanje Kosova i mi ćemo vas podržati“ su zapravo izrekli jednu neviđenu budalaštinu jer kažu „ako priznate da ste izdajnici mi ćemo vas podržati u izdaji“. Tako nešto glupo i destruktivno ne bi rekao ni Čeda Jovanović. No njegova stranka ima u ovoj situaciji problem sa „političkom svrhom postojanja“ jer mnogo jača – DS preuzima njegovu politiku i retoriku. A i neke stranke vladajuće koalicije. Tako bi „pobeda“ politike Čede Jovanovića moglo da dovede do toga da on konačno ne može da pređe cenzus.

Takozvane patriotske stranke – DSS, Dveri i Radikali su ovu situaciju mogli iskoristiti da se zajedničkim nastupom – ne samo zajedničkim mitinzima protestima protiv briselskog sporazuma – zapravo i formiraju za sada nepostojeći patriotski blok. Uz podršku SPC – koja je oštro nastupila protiv sporazuma – ove tri stranke bi mogle na izborima da budu relevantna politička opcija pa i da i da utiču na formiranje vlade i formulisanje buduće nacionalne politike. No na žalost od toga kako vidimo nema ničega. Ovako međusobno surevnjivi i podeljeni u tri i više kolona oni samo troše energiju nacionalne frustracije i želje za otporom nacionalno opredeljenih. Neko paranoičan bi mogao pomisliti da je to sve nekakav plan da se kroz kontrolisani protest zapravo pacifikuje nezadovoljstvo a pri tome da neko dobije jeftino i bez rizika „patriotske poene“. No bilo kako bilo ne bih se složio sa Čedomirom Antićem da su demonstrirali protiv „briselskog sporazuma“ samo ekstremisti, već je to izraz nacionalne i socijalne frustracije zbog poraza i poniženja koje trpi naša zemlja.

Veći problem za vlast od patriotskih protesta i saopštenja kojima se „najoštrije osuđuje vlada“ jeste otpor SPC i problem sa implementacijom sporazuma „na terenu“ zbog otpora Srba sa severa Kosova i Metohije koji se opravdano osećaju ugroženim. Naime iako se kaže da Beograd ne kontroliše dobar deo Kosova, a opet da Priština ne kontroliše celo Kosovo, to ipak ne znači da Beograd kontroliše situaciju na srpskom severu Kosova. Snažniji i radikalniji otpor Srba implementaciji sporazuma bi mogao da destabilizuje situaciju „ma severu“ i posluži kao alibi KFOR-u da se umeša što bi sigurno imalo posledice kako za naš narod tamo tako i za Srbiju. Opasnost nije samo konflikt između vlade u Beogradu i „srpske autonomne oblasti na Severu Kosmeta“ već i moguća unutarnja podela na one koji bi prihvatili sporazum i na one koji to ne bi. Vlast ne sme da pritiska Srbe i da ih ucenjuje da prihvate ovaj i ovakav sporazum jer bi to moglo voditi opasnom zaoštravanju koje bi naravno iskoristili naši neprijatelji.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Političke posledice „poraza u iznudici“

* Obavezna polja