zoran-cvorovic04Diplomatija i vojska, kako je to pokazao u izuzetno vrednoj studiji M. Bjelajac, dve su ruke jednog državnog organizma.1) Preciznije, organizacija vojske treba da bude takva da bude stvarnu praktičnu potpora diplomatije. Neusklađenost između moći oružane sile i postavljenih spoljnopolitičkih ciljeva može da bude kobna za jednu državu.

Imajući to u vidu, Mihailo Obrenović, prvi Srbijin knez koji se u praksi ponašao kao vladar jedne suverene države, budućoj ekspanzivno obojenoj suverenoj spoljnoj politici svesrpskog „oslobođenja i ujedinjenja” prvo je obezbedio vojnu potporu.

Zakonom od 1861. godine međunarodno-pravno, de jure vazalna (nesuverena) Srbija organizovala je narodnu vojsku da služi „za odbranu zemlje i za održavanje prava Knjažestva”. Videći u obrazovanju narodne vojske prelomni događaj u razvitku Srbijine suverenosti, nekih petnaestak godina kasnije London je samo mogao da konstatuje, kako se „s narodom od milion i po nenaoružanih seljaka moglo trgovati sa tako malo obzira kao da je maltene stado u pitanju; ali narod koji je mogao sazvati pod svoju zastavu sto hiljada naoružanih ljudi…trebalo je da bude saslušan”.2)

Posle ustanovljenja narodne vojske, prešlo se 1862. godine na kupovinu oružja iz Rusije.

Na proteste ondašnjeg formalnog Srbijinog sizerena, Turske, u poluslužbenoj novini „Vidovdanu” je lucidno istaknuto kako tzv. Turski ustav (Hatišerif od 1838.) ne sadrži odredbu koja ograničava autonomnoj Kneževini Srbiji pravo na naoružavanje, pa prema „opštim pravnim načelima, gde nema prava tu ne može biti ni povrede prava; i za to srpski knez ne vređa ni Portu ni njena prava, kad za svoju vojsku nabavlja oružja koliko drži da mu treba”.3)

Posle otimanja iz turskih ruku prava na vođenje rata (ius belli gerendi), kroz organizaciju narodne vojske i njeno naoružavanje, knez Mihailo je prisvojio i suvereno pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora (ius contrahendi). Na tom je temelju zaključio jednu mrežu bilateralnih ugovora sa Crnom Gorom, Grčkom i Rumunijom, kojima se vaspostavila pravna osnova Balkanskog saveza. Tek u svetlu ovakve vojne i spoljnopolitičke pripreme knez Mihailove Srbije postaje jasno, zašto je napuštanje poslednjih gradova-utvrđenja u Kneževini Srbiji od strane turskih garnizona, 1867. godine, izgledalo kao diplomatski laka pobeda srpskog kneza.4)

Legitimišući se pred zapadnim mentorima kao ideološki (i praktični) nastavljač postpetooktobarske politike Zorana Đinđića, Aleksandar Vučić, kao i prvi „narandžasti” premijer Srbije, ne propušta priliku da predstavi sebe kao nastavljača politike kneza Mihaila Obrenovića. Ukoliko uporedimo Mihailovu i Vučićevu spoljnu i odbrambenu politiku, ispada da je A. Vučić mnogo bliži turkofilskom ustavobranteljskom režimu Tome Vučića Perišića i Avrama Petronijevića, nego Miloševom nasledniku. Jer, za razliku od kneza Mihaila, Vučić posle postpetooktobarske okupacije ne otima atribute suverenosti iz malaksalih ruku euro-briselske Porte, već ih se neštedimice odriče u proces EUropskog pridruživanja. „Usklađivanje Srbijine spoljne i bezbedonosne politike sa politikom EU” je eufemizam za pretvaranje Srbije u vazalnu teritoriju sa autonomnom unutrašnjom upravom, bez spoljne politike i odbrane kao ključnih atributa spoljne suverenosti.

hatiserifTako posle milionskih žrtava palih u ratovima za oslobođenje 1876-1878, u Balkanskom, Prvom i Drugom svetskom ratu, Vučić Srbijinu državnost vraća u vazalne kapacitete iz 1838. godine. Još nedostaje da Srbija u procesu pridruživanja dobije „ustav” po teritorijalnoj i organizacionoj EU-meri, kao što joj je davne 1838. jodine sultan darivao (oktroisao) akt o unutrašnjoj samoupravi (Hatišerif).

Reč je o akt o samoupravi, a ne o ustavu, jer je donošenje ustava od nesuverenog ustavotvorca bilo contradictio in adjecto i davne 1838. i danas.

Između ustavobranitelja i Vučića postoji još jedna očigledna sličnost, koja ih podjednako udaljava od kneza Mihaila. Tokom ustavobraniteljske vladavine, Stambol je držao ključ Srbijine politike u svojim rukama (preko čl. 17. tzv. Turskog ustava), kao što se i za vreme naprednjačkog režima ključ Srbijine politike nalazi kod briselske Porte (preko SSP i Partnerstva za mir). Kao posledicu ovakvog stanja imamo privid spoljne politike, koja je i kod ustavobranitelja i kod Vučića sva u službi unutrašnje politike. Preciznije, inostranim tutorima je jasno da Vučićeva spoljna politika predstavlja samo stvar za unutrašnju izbornu upotrebu, a da van Srbije ona i ne postoji; kao što nije postojala za vreme vladavine rodonačelnika novovekovne političke demagogije u Srba, Vučićevog prezimenjaka i stvarnog uzora – bahatog Gružanina Tome Vučića Perišića.

Ako istoriju srpskih pravnih i političkih ideja i pokreta posmatramo kroz ideološki jednodimenzionalnu predstavu drugosrbijanskih agitpropovaca, na čelu sa Latinkom Perović, Vučića i Đinđića ne povezuje sa onim kome su pevali „Mihailu slavni, car Dušanu ravni”  državotvorna radnja, već ideologija liberalizma. Međutim, Mihailo je liberalizam prigrlio samo kao sredstvo s kojim je želeo da pred francuskom i engleskom diplomatijom opravda srpske narodnosne zahteve za svesrpskim oslobođenjem i ujedinjenjem. Dok je knez Mihailo flertovao sa liberalizmom, kao i sa jugoslovenstvom biskupa Štrosmajera, uvek imajući pred očima samo srpske interese, Đinđić i Vučić su pozivanjem na liberalizam vodili rat protiv srpske državnosti i srpskog nacionalnog identiteta. Uostalom o patriotizmu srpskog kneza, dovoljno govori Štrosmajerova ocena kako je knez Mihailo „bio dobar čovjek, ali državnik nikaki”.5) Samo je srpska, knez Mihilova ruka mogla da unese u „Meomoar o Turskoj” vlade Srbije od 1866., sastavljen prvobitno od strane rimokatolika Matije Bana, takve izmene koje su predloženu Konfederaciju Baltik-Jadran, zamišljenu kao profrancusku branu širenju ruskog uticaja i povezivanju Rusa i Nemaca, preformulisale u državu „Turskih Slovena” i to „pod zaštitom rusko-francuskom”.6)

Posle više od 150 godina postpetooktobarac Vučić, ne samo da državnost Srbijinu vraća u Prokrustovu postelju Hatišerifa od 1838., već u ime liberalizma, a u interesu belosvestske plutokratije, Srbiju ugrađuje u novu-staru sanitarnu NATO konfederaciju Baltik-Jadran, formiranu u cilju izolacije i spoljnopolitičke, odbrambene, ekonomske i kulturne destabilizacije Rusije.

Posmatrano iz ugla srpskog pijemontskog cilja, sa smrću kneza Mihaila, kako tvrdi najbolji poznavalac njegove državnopravne radnje, M. Pavlović, „izgubljena je jaka srpska ličnost, privlačna za susedne narode. Naime, strani posmatrači su jasno uočavali da jedan deo bosanskih muslimana ima simpatije za Srbijom, a posebno za kneza Mihaila. Dobar deo Bugara je u knezu Mihailu gledao spasioca. Knjaz Nikola mu je priznavao prvenstvo.”7) Neprijateljima srpskog ujedinjenja i Balkanskog saveza je svako smetala takva ličnost na čelu Srbije, što dobrim delom objašnjava gde vode tragovi atentata na srpskog kneza. Umesto snažnog Mihaila, dobili smo konfliktnu, nezrelu i nestabilnu ličnost Milana Obrenovića, koji je po dubokom uvidu S. Jovanovića, bio do bolesti rastrzan telesnim porocima i vlastoljubljem. A onda su došli, preko pajaca Milana, zapadnom rukom izvedeni sukobi i bratske raspre i omraze sa Cetinjem, Sofijom i Moskvom.

Imajući u vidu kombinaciju političkog i moralnog vaspitanja koju je stekao od svog političkog oca i spremnost da zbog vlastoljublje žrtvuje nacionalne interese, u čemu je daleko prevazišao Milana Obrenovića, sa Aleksandrom Vučićem će Srbija (prodajući u EUroatlantsko roblje Srbe sa KiM i u RS) postati sve manje omiljen Pijemont podeljenog Srpstva, a Balkan jedno od kriznih šahovskih polja na svetskoj gepolitičkoj tabli na kome će velike sile odmeravati snage. S toga, merene iz ugla knez Mihailove politike, navodne pretnje bezbednosti A. Vučića realne su onoliko koliko su bile realne pretnje po život upućene prvom demagogu u istoriji politike, Atinjaninu Pizistratu. Da bi pokazao koliko je kao otac polisa ugrožen, Pizistrat se sam ranio. Kako je predizborna kampanja u toku, Srbija može da očekuje od Vučića demagoške političke izume ravne jednom Pizistratu. Jedno je sigurno, Vučić kao kralj Milan i Pizistrat istovremeno, dodatni je destabilizator ionako teških balkanskih prilika.

Ako sa brda istorijskog iskustva posmatramo sadašnju situaciju u svetu i položaj Balkana, onda se čini da će Balkansko poluostrvo u narednim godinama biti zona izrazite geopolitičke nestabilnosti. Naime, istorija devetnaestog i dvadesetog veka nam govori da je stabilnost na Balkanu postojala samo u uslovima postojanja stabilnog međunarodnog poretka uspostavljenog među velikim silama, bilo na osnovu ravnoteže snaga ili očigledne hegemonije neke od njih.

Tako je evropski poredak zasnovan posle ruskog poraza u Krimskom ratu, Pariskim sporazumom od 1856., najpre drastično promenjen vraćanjem Rusije na evropsku diplomatsku scenu, putem Trojecarskog ugovora, što je docnije neminovno rezultiralo rusko-turskim ratom za balkansko osmansko nasleđe od 1877-1878. godine. Narušavanje evropskog poretka zasnovanog Berlinskim sporazumom od 1878., austro-ugarskom aneksijom BiH od 1908., otvorilo je balkansku Pandorinu kutiju, omogućivši Balkanske i Prvi svetski rat.

vucic-obrenovic

Balkan je bio miran dok je funkcionisao Versajski i Jaltsko-potsdamski poredak međunarodnih odnosa, da bi krajem tridesetih godina i osamdesetih godina prošlog veka bio uvučen u niz planski stvorenih sukoba. Početkom dvehiljaditih činilo se da će pod unipolarnom američkom globalnom hegemonijom na duže staze biti mirna i stabilna nova balkanska politička konfiguracija. Međutim, neuspeh bankokratskog projekta uspostavljanja Novog svetskog poretka, pod američkom fizičkom zaštitom, te ponovno vraćanje Kine i Rusije na scenu svetske politike kao velikih sila, otvorilo je pitanje održivosti postojeće balkanske političke mape. Jer, istorija potvrđuje da su Balkan i Bliski Istok, geografske kopče Evroazije i pravi etnički i verski kaleidoskopi, kao stvoreni da budu ona polja na „velikoj šahovskoj tabli” na kojoj će globalni takmaci u uslovima nepostojanja stabilnog poretka međunarodnih odnosa odmeravati snagu do formiranja novog međunarodnog poretka.

U takvoj situaciji, nastavljanje antisuverenističke postpetooktobraske politike, koja se na spoljnopolitičkom planu definiše u pogledu vojnog aspekta kao politika vojne „neutralnosti” u formatu Partnerstva za mir, a u pogledu civilnog aspekta kao laviranje između EUropskih intergracija i očuvanja dobrih odnosa sa Rusijom, samo će dodatno destabilizovati region i Srbiju. Jer, ništa tako uspešno ne podstiče sukobe kao slaba, a uz to samoljubiva lična vlast, kao što nema boljeg sredstva za odvraćanje od snažne vlasti, koja svoju moć zasniva na stabilnosti pravnog poretka, čije su spoljni zaštitni instrumenti vojska i diplomatija. Ne ulazeći u pravnu i činjeničnu analizu navodne (i nepostojeće) vojne i političke neutralnosti postpetooktobarske, a to znači i Vučićeve Srbije, koja je na FSK razobličena u tekstovima puk. Jevtovića, podsećamo na neutralnost za koju se u uslovima sloma Versajskog poretka, kao za slamku spasa, uhvatila Kraljevina Jugoslavija.

Dan posle početka Drugog svetskog rata, 2. septembra 1939. godine, Kraljevina Jugoslavija je proglasila neutralnost.8) Posle toga počelo se sa politikom javnog i tajnog balansiranja između Nemačke, V. Britanije i SSSR, u uslovima izrazite unutrašnje nestabilnosti i dezintegrisanosti, generisane pre svega upotrebom tzv. hrvatskog pitanja. Ukratko, od sve tri strane, koje su početkom Drugog svetskog rata imale različite i sukobljene interese, jugoslovensko političko rukovodstvo je pokušavalo da sakrije pregovore o diplomatskoj i vojnoj saradnji koje istovremeno vodilo sa svakom od njih pojedinačno. Jugoslovenski političari, jedino spremni da, levantinski izigravajući lažnu neutralnost, kupuju od danas do sutra vreme za svoj opstanak na vlasti, ispadali su smešni u očima moćnih inostranih sagovornika. Takvom svojom pregovaračkom „veštinom” doveli su sopstveni narod u situaciju da postane žrtveno jagnje u ratnoj igri velikih sila.

Očekujući vojnu pomoć od nesposobne Francuske, uveravali su Nemce u jugoslovensku „neutralnost”, da bi posle 6. aprila 1941. bila objavljena obaveštajna dokumentacija o kompromitujućoj vojno-političkoj saradnji „neutralne” Jugoslavije i Francuske.9) Nemce i Sovjete su jugoslovenski rukovodioci, a naročito kasnije pučisti, uveravali da ne pregovaraju sa Britancima, a „Beograd je uoči Drugog svetskog rata bio važan centar za britansku obaveštajnu službu i na Balkanu i na Srednjem Istoku”. Da je „britanska obaveštajna služba u to vreme prosipala novac i po Beogradu i izvan njega teško se može osporiti”, potvrđuje savremenik Đ. Slijepčević.10) Britanci nisu ni prstom mrdnuli kada je Bugarska pristupila Trojnom paktu, ali su to učinili zloupotrebom puča u slučaju Jugoslavije. Trebao im je novi front na Balkanu, a za njegov nastanak bilo je nužno da se Bugarska i Jugoslavija nađu na dve različite strane. Kao što su u cilju rasplamsavanja rata u Evropi, Britanci žrtvovavli Čehoslovačku, verbalno joj garantujući suverenitet, a zabranjujući Pragu u leto 1938. da kupi oružje od Moskve.11) Jer, engleski interes je bio u tome, kako svedoči u svom dnevniku Stojadinovićev sekretar Milan Jovanović Stojimirović, da se „dovede Nemačka što bliže Turskoj i Rusiji, ne bi li se zapalio jedan novi deo Evrope, što dalje od Ostrva”.12) Sporazum sa članicama Trojnog pakta činio se jednom delu jugoslovenskih političara kao sigurno obezbeđenje državne celovitosti, ne znajući pri tom da su sile Osovine još 7. jula 1940. na najvišem skupu odlučile da jugoslovenskoj Kraljevini nema mesta u novom svetskom poretku.13)

Najzad, 1940. godine jugoslovensko rukovodstvo se setilo do tada satanizovane Moskve, pokušavajući u pet do dvanest da od SSSR nabavi oružje; pri tom skrivajući od Kremlja svoje prisne veze sa Londonom. Kraljevina Jugoslavija, koja je u međuvremenu britanskim parama po Čerčilovom ukusu „našla svoju dušu”, potpisala je kobne noći 5/6. aprila 1941. godine Ugovor o o prijateljstvu i nenapadanju sa SSSR.14) Za pristizanje naoružanja, koje su od Sovjeta u ime Jugoslavije tražili britanski špijuni generali Simović i Mirković, bilo je odveć kasno. Ostalo je u jednom privatnom dnevniku zabeleženo da je ambasadora Gavrilovića Staljin u trenutku potpisivanja Ugovora, govoreći mu „kako su Srbi i Rusi braća po krvi i religiji”, navodno zakrstio kao kakav episkop.15) Tog jutra kada je Beograd bombardovan, postalo je jasno da su jugoslovenski rukovodioci svojom politikom „neutralnosti”, vođenoj po principu „dobar dan čaršijo na sve četiri strane”, doveli svoju državu i srpski narod pred krst budućeg stradanja biblijskih razmera.

vucic-nato-790x446

Stvaranje uslova za konstantnu nestabilnost u BJRM, Crnoj Gori, BiH i RS i Srbiji govori o tome da je mirna perspektiva ovog prostora u okviru NATO pakta ravna iluziji iz 1941. godine da će pristupanje Trojnom paktu sačuvati mir na Balkanu.

Sadašnja nesrazmera u vojnoj moći i spoljnoj podršci između balkanskih protektorata, kombinovana sa iskustvom iz 1941. o anglosaksonskoj igri na podeli Balkana kao pouzdanom ratnom fitilju, govori o tome da bi Srbija i Republika Srpska, kao i 1941. godine, izvukle deblji kraj u novoj balkanskoj partiji odmeravanja snaga među velikim silama. Da bi se izbegao takav tragičan ishod, Srbija mora da što pre odbaci nepostojeću i samozavaravajuću politiku vojne neutralnosti pod NATO firmom Partnerstva za mir i SSP-a, te da kroz iskreno strateško vojno i političko partnerstvo sa Ruskom Federacijom pristupi opremanju i reorganizaciji vojske i reformi diplomatije.

Ako engleskom agentu Simoviću 1941. Moskva nije verovala kada se zaklinjao u neutralnost, zašto bi posle SOFA sporazuma verovala Vučiću. Naravno, kao ni 1941. godine, Kremlj ni danas ne pokazuje otvoreno svoje podozrenje u namere beogradskih zvaničnika. Posmatra i prati. Ponuda je na stolu, S-300 i savezništvo ili rizik satiranja preostalog naroda u ime lažne vojne neutralnosti. Takav izbor je i 1941. i danas činio da se cinici ne nalaze u Moskvi, već u Beogradu i Londonu. Za takav izbor, nema sumnje potrebna je već doza hrabrosti na strani Srbijinih vlastodržaca, od one koja se traži za pizistratovsko samoranjavanje.

____________________________

  • M. Bjelajac, Diplomatija i vojska, Srbija i Jugoslavija 1901-1999, Beograd, 2010, str. 11-12.
  • M. Pavlović, Preobraženski ustav – prvi srpski ustav, Kragujevac, 1997, str. 254-256, 302.
  • M. Pavlović, Preobraženski ustav – prvi srpski ustav, str. 304.
  • M. Pavlović, Knez Mihailovi ugovori sa susedima, Pravni sistem Srbije i standardi Evropske unije i Saveta Evrope, knj. 4, 2009, str. 13-19.
  • M. Pavlović, Knez Mihailovi ugovori sa susedima, str. 23.
  • M. Pavlović, Knez Mihailovi ugovori sa susedima, str. 11-13.
  • M. Pavlović, Knez Mihailovi ugovori sa susedima, str. 23.
  • M. Bjelajac, Diplomatija i vojska, Srbija i Jugoslavija 1901-1999, str. 175.
  • M. Bjelajac, Diplomatija i vojska, Srbija i Jugoslavija 1901-1999, str. 178.
  • Đ. Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, str. 240-241.
  • Č. Popov, Od Versaja do Dancinga, Beograd, 2015, str. 440-441.
  • M. Jovanović Stojimirović, Dnevnik: 1936-1941, Novi Sad, 2000, str. 425.
  • M. Bjelajac, Diplomatija i vojska, Srbija i Jugoslavija 1901-1999, str. 313.
  • M. Bjelajac, Diplomatija i vojska, Srbija i Jugoslavija 1901-1999, str. 204-205.
  • Đ. Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, str. 261.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Politika „dobar dan čaršijo na četri strane“ na tasu istorije

* Obavezna polja