Aleksandar PavicU nedavnom članku za poznati i uticajni američki spoljnopolitički časopis Forin polisii,[i] profesor sa Harvarda Stiven M. Volt postavlja dva ključna pitanja:

  1. Kako bi izgledao svet da su poslednja tri američka predsednika – Barak Obama, Buš mlađi i Bil Klinton – vodila „realnu“ spoljnu politiku, tj. politiku zasnovanu na pragmatičnim interesima, nesentimentalnom sagledavanju sveta i uloge i dometa državne moći, i pesimističkom pogledu na ljudsku prirodu i ljudske institucije – a ne aktivističku i intervencionističku politiku po liberalno-neokonzervativnom obrascu, u nastojanju da ostatku sveta nametnu svoje „vrednosti“, ako ne vojnom silom, a onda podrivačkom delatnošću i aktivnom destabilizacijom nepoželjnih režima?
  2. Zašto je realistički pogled na spoljnu politiku, koji ima svoje duboke korene u američkoj spoljnopolitičkoj tradiciji i niz velikih imena koja su ga zastupala ili ga zastupaju – praktično prognan iz šire američke javnosti?

Ova pitanja su daleko od teoretskih – ona dotiču srž globalnih tokova tokom poslednje dve decenije, i zbog toga je ovaj članak vredan pažnje.

Na samom početku svog teksta Volt ističe da se, na osnovu prikazanih rezultata, ali i moći predviđanja, može izneti ubedljiv argument da se realistički model pokazao superiornim u odnosu na „ideologizovani“ liberalno-neokonzervativni, što čini njegovu marginalizaciju još čudnijom. Naime, po Voltu, bilans ovog drugog pristupa je, tokom poslednjih četvrt veka, poražavajući:

„Po završetku Hladnog rata, Sjedinjene Države su bile u dobrim odnosima sa svim glavnim svetskim silama, Al Kaida je predstavljala minorni problem, na Bliskom istoku se odvijao istinski mirovni proces, a Amerika je uživala u svom ‘jednopolarnom momentu’“.

A danas?

„Odnosi sa Rusijom i Kinom su sve više konfrontirajući, demokratija je u povlačenju u istočnoj Evropi i Turskoj, a situacija na celom Bliskom istoku se stalno pogoršava. Sjedinjene Države su potrošile stotine milijardi dolara ratujući u Avganistanu proteklih 14 godina, a Talibani se ne samo i dalje drže već možda čak i pobeđuju. Dve decenije američkog posredovanja su ostavile izraelsko-palestinski ‘mirovni proces’ u fronclama. Čak se i Evropska unija – možda najčistije otelotvorenje liberalnih ideala na planeti – suočava sa pritiscima bez presedana, za koje nema lakog rešenja“.

Sad dolazi na red prvo ključno pitanje: kakva bi bila američka spoljna politika da su Klinton, Buš mlađi i Obama vodili realističnu spoljnu politiku? Volt nudi sledeće odgovore:

  1. Da je Buš slušao poznate realiste, poput nekadašnjeg predsedničkog savetnika za Nacionalnu bezbednost Brenta Skoukrofta ili šefa diplomatije, generala Kolina Pauela, ne bi izvršio invaziju Iraka 2003. godine i tamo zaglavio američku vojsku, već bi se usredsredio na uništavanje Al Kaide. Hiljade američki vojnika bi danas bilo živo i/ili zdravo, kao i na stotine hiljada Iračana. Iranski regionalni uticaj bi bio daleko manji, dok Islamska država ne bi ni postojala. Izražena u novcu, cena odbacivanja realistične politike u korist intervenionističke koštala je američke poreske obveznike nekoliko hiljada milijardi dolara, uz prateću cenu u ljudskim životima i geopolitičkom haosu koji je usledio;
  2. Da su se slušali realisti, Sjedinjene Države ne bi forsirale širenje NATO tokom 1990-ih, ili bi ga ograničile na uključivanje Poljske, Mađarske i Češke. Realisti su svesni osetljivosti velikih sila na ispoljavanja tuđe moći blizu svojih granica, i zato su stručnjaci popug Džordža Kenana upozoravali da će širenje NATO „neminovno zatrovati“ odnose sa Rusijom. Uz to, širenje NATO nije ojačalo taj savez, već je prvenstveno obavezalo SAD na odbranu slabih i teško branjivih protektorata geografski udaljenih od američkih granica ali veoma blizu ruskih. To je ne samo oholost, već i loša geopolitika. Realisti su takođe shvatali da će pokušaj zapadne integracije Gruzije i Ukrajine prouzrokovati negativnu reakciju Moskve. Da nije bilo američkog uplitanja, Ukrajina bi verovatno i dalje bila neuspela država, ali bi Krim i dalje bio u njenom sastavu. Sve u svemu, sveukupni odnosi sa Rusijom bi bili daleko bolji, a istočna Evropa verovatno bezbednija da su se slušali američki realisti;
  3. Realistični američki predsednik ne bi igrao na kartu „dvojnog obuzdavanja“ Irana i Iraka, već bi koristio njihove prirodne protivrečnosti i balansirao između ove dve države i tako održavao regionalnu ravnotežu. Umesto toga, SAD su ušle u sukob sa ove dve međusobno suprotstavljene države, što ih je primoralo da drže velike kopnene i vazdušne snage u Saudijskoj Arabiji i Persijskom zalivu, što je, sa svoje strane, bilo pogonsko gorivo za antiamerikanizam Osame bin Ladena i drugih radikalnih islamista, otvarajući put ka napadu na Svetski trgovinski centar i sve što je nakon toga usledilo;
  4. Realisti su upozoravali da su pokušaji „izgradnje države“ u Avganistanu osuđeni na propast, i ispravno predvideli da Obamino slanje masovnog vojnog pojačanja 2009. godine neće uroditi plodom. Da su slušali realiste, Amerikanci bi progutali dotadašnje gubitke i povuli se – a rezultati se ne bi razlikovali od sadašnjih. Uz to, sačuvali bi se nebrojeni životi i velike sume novca, a SAD bi bile u daleko jačem položaju danas;
  5. Mada je dobro što su SAD uspele da sklope nuklearni sporazum sa Iranom – što je, inače, bila pobeda realistične politike – bilo bi još bolje da se sa Iranom ušlo u ozbiljne pregovore dok je njegova nuklearna infrastruktura bila daleko manja, što bi verovatno dovelo do toga da se iranski nuklearni kapaciteti ograniče na daleko nižem nivou od nedavno postignutog, a možda se sprečio i izbor Ahmadinedžada za predsednika Irana 2005. godine;
  6. Oglušavanje o upozorenja realista da američki „specijalni odnos“ sa Izraelom podriva američki globalni položaj, podstiče terorizam i ohrabruje izraelske ambicije ka izgradnji „Velikog Izraela“ na račun Palestinaca – takođe se obilo Americi o glavu. Umesto toga, trebalo je podjednako pritiskati i izraelsku i palestinsku stranu ako se iskreno želelo rešenje, a ne preuzimati ulogu „Izraelovog advokata“;
  7. Konačno, da je slušao realiste poput bivšeg šefa CIA i ministra odbrane Roberta Gejtsa, Obama ne bi svrgnuo Gadafija sa vlasti u Libiji i uništio tu državu, vodeći se savetima proponenata humanitarne intervencije, koja su „precenili rizik genocida a potcenili nivo nereda i nasilja koji će uslediti“ nakon Gadafijevog pada. Takođe, realista bi savetovao Obamu da ne insistira na odlasku Bašara al-Asada sa čela Sirije, jer bi za realiste najvažnije bilo okončati građanski rat što je brže moguće sa što manje ljudskih žrtava, čak i po cenu pregovaranja sa „brutalnim tiraninom“.

Dakle, po Voltu, realisti su se pokazali daleko boljim u procenama od onih koji „insistiraju da Sjedinjene Države imaju pravo, obavezu i mudrost da upravljaju suštinski svakim globalnim pitanjem, i koji su konstantno nagovarali Vašington da preduzima akcije koje sada deluju glupavo“.

americki-realizam

Ipak, uprkos tome, zaključuje Volt – zastupnici realističkog pogleda su praktično isključeni iz američke javnosti i njenih glavnih medijskih centara. Zašto?

Zašto su, po profesoru Stivenu Voltu, poznatom politikologu sa Harvarda, pristalice realistične američke spoljne politike praktično isključene iz američke javnosti i njenih najuticajnijih medija – kako on tvrdi u svom nedavnom članku za ugledni američki spoljnopolitički časopis, Forin polisi,[ii] uprkos činjenici da su se njihove prognoze i procene pokazale daleko tačnijim i boljim po američke nacionalne interese (a i svetski mir) od onih koje zastupaju agresivni posthladnoratovski američki intervencionizam, o čemu je bilo reči u prvom delu ovog teksta.[iii]

Radi potkrepljivanja svoje teze, Volt se osvrće na primer tri perjanice američkog novinarstva: Njujork tajms, Vašington post i Vol strit žurnal. Po njemu, za ove tri novine bi se argumentovano moglo tvrditi da su „najvažnije štampane publikacije u Sjedinjenim Državama“, i da njihove reportaže i komentari „određuju ton mnogih drugih publikacija“. Njihovi kolumnisti su „naširoko traženi i kao predavači i za druga medijska pojavljivanja, i redovno se susreću sa uticajnim ličnostima iz političke sfere“. Ipak, uprkos tome, kako to Volt slikovito kaže – „sve tri publikacije su suštinski zone oslobođene od realizma, s tim što su Vašington post i Vol strit žurnal, ako išta, otvoreno neprijateljski nastrojeni prema realističnom pogledu na međunarodnu politiku i američku spoljnu politiku“.

Konkretno u Njujork tajmsu, spisak kolumnista koji redovno pišu o spoljnoj politici uključuje „jednog neokonzervativca (Dejvida Bruksa) i nekoliko poznatih liberalnih intervencionista (Tomasa Fridmena, Nikolasa Kristofa, i Rodžera Koena)“. Uprkos njihovim određenim međusobnim razlikama, ističe Volt, „svi ovi autori su elokventni branioci američkog intervencionizma širom sveta, iz raznoraznih razloga“.

Slično je i sa Vašington postom, za koga pišu „četiri tvrdokorna neokonzervativca – urednik rubrike komentara Fred Hajat, Čarls Krauthamer, Robert Kejgen, i Džekson Dil, a prethodno je za list pisao i Vilijam Kristol“. Među kolumnistima su takođe dva bivša pisca govora u administraciji Buša mlađeg, Mark Tisen i Majkl Gerson, kao i „ekstremno desna blogerka Dženifer Rubin“, uz nešto više centristički orijentisanog Dejvida Ignatiusa i „sve ratobornijeg Ričarda Koena“. Prema Voltu, ni jedan od ovih autora nije realista, i svi listom snažno podržavaju „aktivističku američku spoljnu politiku“. Po rečima Džejmsa Kardena i Džejkoba Hajlbruna u prošlogodišnjem članku za časopis Nešnal interest, „Hajat je suštinski pretvorio ove novine u megafon za nepokajane ratnički nastrojene intelektualce, i sada predvodi najbezobzirniju rubriku komentara u Americi“.

Volt nema problem s tim što se ovim autorima daje toliki medijski prostor, već što nema „ni jednog jedinog zastupnika“ realistične spoljne politike koji redovno piše za neke od najuticajnijih američkih novina. Naravno, povremeno će biti objavljena gostujuća kolumna koja odslikava realističniji pristup, ali „nema nikog na redovnom platnom spisku koji je čak i blizu toga da zastupa realistični pristup“. Istina „nekoliko realista“ se može naći na stranicama specijalizovanih publikacija – ali ne i na „dominantnim visovima američkog novinarstva, a kamoli pred kamerama velikih elektronskih mas-medija, poput Foksa, Si-en-en-a ili Em-es-en-bi-si-ja“.

I – šta je onda razlog za cenzuru realističnog pogleda na spoljnu politiku u glavnim američkim medijima? Volt kaže da „stvarno ne zna“ – ali sumnja da je to zato što je „savremeno komentarisanje spoljne politike više usmereno na zadovoljavanje nada i promociju ideala, umesto na nuđenje tvrdog razmišljanja o tome koja bi politika najpre učinila Sjedinjene Države bogatijim i bezbednijim. A pošto su Sjedinjene Države već toliko snažne i bezbedne, one mogu sebi iznova i iznova da priušte težnju za nerealnim ciljevima, prepuštajući neželjene posledice nesrećnim žrtvama naših dobrih namera“.

Ovaj odgovor će verovatno mnogima s razlogom delovati razočaravajuće naivno ili bar pojednostavljeno – osim ako nisu upoznati sa prethodnim Voltovim opusom. Jer Volt je dugogodišnji, vrlo eksponirani kritičar američke posthladnoratovske spoljne politike. Možda je najpoznatiji po čuvenom članku, „Izraelski lobi i američka spoljna politika“,[iv] čiji je koautor još jedan poznati američki politikolog, Džon Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu, a koji je kasnije pretočen u istoimenu knjigu koja je, po objavljivanju u avgustu 2007. postala bestseler, i izazvala buru na američkoj intelektualnoj i javnoj sceni svojom osnovnom tvrdnjom da moćni i bogati proizraelski lobi duboko utiče na američku spoljnu politiku, do te mere da se često stiče utisak da su SAD podredile svoje vitalne nacionalne interese izraelskim.

Što ne znači, naravno, da je Volt izgradio svoju karijeru na ovom stavu, niti da smatra da je američki pro-izraelski lobi jedini, pa čak ni glavni krivac za savremene američke spoljnopolitičke brljotine. Volt je, ipak, kao što i samog sebe opisuje, „realista“, koji nastoji da trezveno posmatra svet i američki položaj u njemu. Tako je npr. još 2011. za Nešnal interest napisao članak naslovljen „Kraj američke ere“,[v] sa osnovnom tvrdnjom da SAD gube svoj položaj vodeće svetske sile. Niti Volt ima iluzija o moći i neprikosnovenosti američkog vojno-industrijskog kompleksa, što se može videti npr. u jednom njegovom ranijem članku za Forin polisi (januar 2006), u kojem postavlja retoričko pitanje: „Da li je Ajk (Ajzenhauer) bio u pravu u vezi vojno-industrijskog kompleksa?“[vi] – i daje u suštini pozitivan odgovor, pozivajući se na broj ljudi koji su neposredno (preko 5 miliona, ne računajući članove porodica) ili posredno (bar 25 miliona) egzistencijalno vezani za njega, kao i za proporciju koju vojni izdaci zauzimaju u godišnjem američkom budžetu (preko 50% svih diskrecionih troškova). A tu su i drugi faktori od uticaja, poput vladine birokratije, tink-tankova, interesnih grupa, raznih lobija, akademskog sveta, i samih medija, kako je Volt istakao na javnoj diskusiji organizovanoj na Harvardu 2013. provokativno naslovljenoj „Greške i katastrofe: zašto američka spoljna politika nastavlja da doživljava neuspehe?“[vii]

amerika-propast-1328585176-95470

Dakle, Volt je definitivno čovek kome ne manjka hrabrost, niti spremnost da bude neka vrsta glasa vapijućeg u pustinji. A, naravno, ni intelektualni kapacitet, oštrina i odgovornost. Pa opet – ne može a da ne upadne u oči relativno slabašni, gore-citirani zaključak njegovog poslednjeg teksta za Forin polisi, o kome je ovde reč. Da li je moguće da ugledni, tvrdokorni realista sa Harvarda stvarno misli da savremeno mas-medijsko komentarisanje – da ne upotrebimo teži termin „spinovanje“ – američke intervencionističke politike koja je vođena tokom poslednjih četvrt veka predstavlja tek „zadovoljavanje nada i promociju ideala“ njegovih autora? Istih ljudi koji već godinama zagovaraju krvave ratove koji su opustošili velike delove čitavih kontinenata, odneli milione žrtava i unesrećili još brojnije milione drugih? Koji su bez milosti, poreskim novcem nove američke sirotinje, finansirali oporavak „banaka prevelikih da bi propale“? I koji su spremni da u ime istih „ideala“ nastave istim putem? Ne vidi li realista Volt u svemu tome ipak neki metod, neki vrlo pažljivo odabrani i popločani pravac, ogroman trud da se eliminiše konkurencija i uspostavi jednoobrazno mnjenje, svojevrsni gleichschaltung savremenog doba, kojim se upravlja iz određenog centra, ili centara moći, čija su pokretačka sila sve samo ne „nade“ i „ideali“? Ne vidi li da to nema baš mnogo veze sa „snagom i bezbednošću SAD“ ili brigom oko njih? Ili vidi, ali se jednostavno – možda zbog očuvanja karijere i zaštite koja mu ona nudi – trudi da tu konstataciju zadrži za sebe.

Ali – ovo nije mesto da se kritikuje Volt, a nema ni razloga za to. Naprotiv – Voltovo svedočanstvo dato u izdanju Forin polisija za 8.1.2016. je dragoceno: ne samo zato što smešta američku spoljnu politiku u brutalno realan i nesentimentalan kontekst, pokazujući da je kraj Hladnog rata mogao da donese dosta toga dobrog, samo da se postupalo normalno, bez podmuklosti i zadnjih namera – već i zbog uvida koji pruža u stanje američkih „slobodnih“ medija današnjice.

S druge strane, sam njegov zaključak pruža dodatni dragoceni uvid u to kako, u današnjoj uzavreloj atmosferi, čak i jedan „realista“ od imena i reputacije u samim vrhovima američke intelektualne, pa i establišment javnosti – oseća potrebu da se „pravi lud“ i ulepšava, odnosno ublažava, makar i polušaljivim tonom, sliku koja je sve samo ne ružičasta. Sliku ratnih huškača koji su preuzeli kontrolu nad glavnim i/ili najuticajnijim američkim medijima, u vreme rastuće globalne političko-ekonomsko-socijalne destabilizacije. Ubedljivo argumentujući da je američka spoljna politika (bar) tokom poslednjih četvrt veka doživela i doživljava neuspehe upravo zbog pobede ideologije nad realizmom, realista Volt – ne odvažujući se da, bar ovom prilikom stvari do kraja nazove pravim imenom, da objasni razliku između istinskih ideologija i hulja koje se iza njih (pre)često kriju – i sam deli sudbinu svog poraženog pogleda na svet. Realizam, kao i svaki čovek koji se plaši da ide do kraja u svojim uverenjima, tako umire još jednu od svojih hiljadu smrti.

S tim što vredi ponoviti, iznova i iznova, pobednici nad realizmom nisu ni „idealisti“ ni „sanjari“, već oni isti koji su stvorili Islamsku državu, koji su započeli rat u Ukrajini sličnim brutalnim metodama koje su koristili u uništavanju Jugoslavije, koji su uništili Libiju i Irak, a sada aktivno upropašćavaju Siriju. Isti oni „vrlo tvrdi ljudi“[viii] koji su, po svedočenju ni manje ni više nego Veslija Klarka, 11. septembra 2001. izvršili javnosti nevidljivi „državni udar“ u SAD.[ix] I nije im dosta. Dok su drugi maštali o realizmu, oni su svoj ostvarivali, i nametali drugima – u „idealističkoj“ oblandi, razume se, ako ne u oblandi „borbe za američke nacionalne interese“.

Dakle, realizam je, kako nam što svesno što nesvesno svedoči Volt – poražen. Zbačen vaninstitucionalnim snagama koje niko nije birao. I to ne samo u Americi. Zamenjen je, bar na Zapadu, kulisom navodne „ideologije“ (da li „neokonzervativne“, „liberalne“ ili „globalističke“ sasvim je svejedno), stavljene u službu opravdanja i racionalizacije prizemnih, i previše prizemnih nepočinstava, sve u ime navodno „viših ciljeva“, poput „humanosti“, a zapravo u ime sticanja apsolutne, ni od koga izabrane total(itar)ne moći. I ništa ne sme da bude prepušteno slučaju – jer se sprema rat.

Paradoksalno, to je, za jednog realistu-romantičara poput Volta, možda najmanje shvatljiv scenario. Što ga ne čini ništa manje realnim. To i jeste slabost suvog, duhovno neobogaćenog „realizma“. Često umeju da mu promaknu stvari ispred nosa, jer mu se samo zlo ume činiti „nerealnim“ ili, pak, „iracionalnim“, „teorija zavere“ koju valja odbaciti, čak i ako se „zavera“ otelotvorava sasvim otvoreno. Što čini njegov poraz još manje iznenađujućim.

Naravno, bilo bi lepo kada bi se Voltove želje ispunile – kada bi se SAD odrekle intervencionizma i vratile se svojoj izvornoj ulozi „korektora ravnoteže snaga“, i tradicionalnom shvatanju uloge nacionalne države, sa svim njenim ograničenjima, ali i prednostima. Ali – da li je to, bez tektonskih poremećaja – realno? Ako ništa, iskrenom realisti je bar dozvoljeno da sanja…

_____________________________________

[i] http://foreignpolicy.com/2016/01/08/what-would-a-realist-world-have-looked-like-iraq-syria-iran-obama-bush-clinton/?utm_content=bufferc3222&utm_medium=social&utm_source=twitter.com&utm_campaign=buffer

[ii] http://foreignpolicy.com/2016/01/08/what-would-a-realist-world-have-looked-like-iraq-syria-iran-obama-bush-clinton/?utm_content=bufferc3222&utm_medium=social&utm_source=twitter.com&utm_campaign=buffer

[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/poraz-americkog-realizma-1/

[iv] https://research.hks.harvard.edu/publications/getFile.aspx?Id=209

[v] http://nationalinterest.org/article/the-end-the-american-era-6037

[vi] http://foreignpolicy.com/2009/01/06/was-ike-right-about-the-military-industrial-complex/?wp_login_redirect=0

[vii] http://belfercenter.ksg.harvard.edu/publication/24226/follies_and_fiascoes.html

[viii] http://www.vidovdan.org/svet/item/11130-2015-09-23-18-25-12

[ix] http://www.youtube.com/watch?v=TY2DKzastu8. Celo izlaganje Vesli Klarka pred „Komonvelt klubom“ postavljeno je na:  http://www.commonwealthclub.org/events/archive/podcast/wesley-clark-former-nato-supreme-allied-commander-author-time-lead-duty-honor


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Poraz američkog „realizma“

* Obavezna polja