Zeljko-Cvijanovic 11.

Неће бити добро ако, поред свих актуелних подела, Србија, гутајући вести из Украјине, уђе у још једну – на оне који са једва пригушеним одушевљењем чекају да се Руси већ овог лета са каћушама појаве на Дунаву и оне који на саму помисао о томе стискају колена јер су чули да ће бити силовани. Да не бисмо испали глупи, уз све што то са собом повлачи – а догађало се већ – било би добро подсетити на неке чињенице. Потребно је дакле разумети шта је то што се дешава у Украјини; потребно је схватити место Србије у том процесу; важно је сагледати полазне тачке из којих су и Русија и Србија у тај процес ушле.

Најгоре је дакле са онима који увек мраче и у свему виде само најгоре, као и са онима који еуфорично отварају уста на сваку птицу која пролети. Осим што су ови мрачни најчешће бивши еуфорични, те две групе спаја прилично необавезан однос према чињеницама, што ће рећи да они нису такви зато што су прилике такве, већ зато што су они једноставно такви.

2.

Дакле, чињенице. Прво, Русија је, са својом невероватном моћи регенерације, трећи пут за последњих сто година, поново усправан и активан играч на глобалној сцени. И то је најважније, то је највећа промена, утолико пре што је на тој сцени и Србија, наравно, ни активна ни усправна, али ни превише далеко од западних граница руског света. Из каквог је, међутим, лимба Русија изашла на ту сцену, какве су биле њене полазне позиције, говори и то што она данас против свог геополитичког супарника не бије битку ни у Канади ни у Мексику, па ни на својим цивилизацијским границама, већ у Украјини. То се мора имати у виду.

Друго, Руси овај пут неће доћи форсирајући Дунав код Ђердапа, они су већ ту, и не видети их и понашати се као да нису ту није баш одлика бистрине. Као што није ни заборављање да је Србија још увек релативно дубоко унутар западне територије, што је лако установити чим се укључи телевизор.

И, треће, гледајући како Владимир Путин супериорно води игру и пунећи плућа тим утиском, веровање да су Путин и Русија исто можда нам и даје разлог да погледујемо на сат, па и да се љутимо што га још нема. Али Русија, нажалост, још увек није Путин, иако је на путу да постане, и зато још мало стрпљења, што не значи спавање, неће бити на одмет.

3.

Како се у Србији види руско присуство? По томе што један део српских медија много поштеније извештава о украјинској кризи данас него на њеном почетку; по томе што је прошле суботе у ударном термину на РТС приказан руски филм; по томе што Србија у односима према Русији не пева Слава Украјини, попут бедног хора већине земаља тзв. Нове Европе, којим диригују амерички амбасадори; па и по томе што Томислав Николић, обележавајући 15-годишњицу бомбардовања, у српску јавну свест убацује захтев да земље НАТО Србији плате ратну одштету.

Овде, наравно, није реч о томе да су Николић и влада повукли храбре потезе, уопште разматрање њихове храбрости одводи нас далеко од теме. Ради се о томе да су повукли прагматичне потезе, дакле оне који се преживљавају, а да они нису били стриктно прозападни. О чему се овде ради? Није дакле влада одбила да осуди Русију због моралног односа према њој, већ зато што се данас – пратили сте гласање у Савету Европе – Русија не може осудити ни у Демократској странци без унутрашњих потреса. Наравно, пре колико годину дана влада, и ова и она пре ње, треснула би Русију санкцијама, а онда би отишли у Москву, немоћно раширили руке и рекли да су морали јер су их притиснули. И то би им још и прошло.

Шта се променило? То што Русија данас игра игру живота и што то ширење руку више не пролази. Речју, данас притиска и Русија, не онако као Запад, посебно не са истим циљем, али притиска. Наравно, то је добро. Од тога да те притиска један ипак је много боље да те притискају двојица, посебно ако је други супротстављен првом, ако може да му парира и ако те тај други жели усправног и јаког.

zorana-mihajlovic0

4.

У формирању српских постоктобарских влада мрва руског утицаја могла се видети у другој Коштуничиној влади (2007) и нешто више у прошлој (2012). У овој ће га бити још више. Где препознајемо тај растући утицај?

Прво, иако је био најављен и цела конструкција се за њега правила, у влади неће бити Бориса Тадића. Самим тим обавештајне службе неће координисати Миодраг Ракић, стари клијент западних обавештајаца, иако остаје у мраку да ли је његово испадање из игре производ руског утицаја или стицаја околности. Друго, Дачић, који има неку врсту разумевања са Москвом – мада он то исто има са осталима – добио је ресор дипломатије, на који је пикирао Тадић. Са тог места Дачић ће по природи ствари бити доста упућен на Николића, који је ипак најчвршћа тачка руског утицаја у српском вођству. Треће, иако ресори привреде и финансија сведоче о огромном утицају ММФ на будућу српску владу, ипак ће макар мала добра вест бити да важно Министарство привреде неће припасти Кори Удовички, која никад није успела да прерасте ниво вашингтонског штребера, него стручнијем и трезвенијем Душану Вујовићу. Четврто, за српско-руске односе веома важан ресор пољопривреде је добио Зоран Радованчев, стари социјалиста солидне пословне биографије, коју је, за разлику од већине данашњих, донео из времена када си нешто морао и да знаш да радиш.

5.

Па ипак, најважнија, помало чак и сензационална вест за будуће српско-руске односе јесте да је без ресора енергетике остала Зорана Михајловић. Како се то могло чути тек на Главном одбору напредњака, очигледно је да се Вучић ломио до последњег тренутка, а, ко зна, можда ће се ломити и после њега или ће га ломити западни амбасадори. За то време док је он о енергетици ћутао, кандидати за министре из СНС нису смели живи да се чују у јавности са својим жељама и амбицијама, једино она смогла је снаге да јавно каже како жели да настави свој посао из претходног мандата. То а и велики планови које је у време Вучићевог ћутања правила у енергетици, где је последњих дана покренула и смену директора Електропривреде Александра Обрадовића, док је Бајатовићу већ давала 40 дана у Србијагасу, сведочило је о две ствари – о томе да је рачунала с тим ресором и о томе да је имала посебан статус у Вучићевом тиму некога ко може јавно да саопшти своје жеље и амбиције.

Са друге стране, Руси су Михајловићеву доживљавали као Круелу Девил српске владе и, разумевајући политику као језик симбола – што она и јесте – рачунали с тим да ће њено именовање на месту министра енергетике бити поуздан знак да ће Вучић саботирати Јужни ток, без обзира на обећања која је дао у Москви.

Кад је прошле године на своју руку изменила већ испреговаран текст уговора о увозу руског гаса и тутнула га у руке Николићу, који се прописно обрукао пред Путином, показала је невиђену дрскост која није од овога света, или, прецизније, ону врсту самопоуздања које очитује да њена каријера не зависи од воље Николића, па ни Вучића. Наравно, Руси су тада схватили да имају проблем и већину каснијих разговора о Јужном току почињали распитујући се о њеном одласку. Потом је ушла у сукоб и са самим Николићем да би касније оптужила једног министра да ради за стране (руске) интересе, алудирајући на Милана Бачевића, у кога је Москва имала највише поверења у Дачићевој влади. Дрскост Михајловићеве, коју је Николић описао као „њен стил“, многи су приписивали њеним добрим западним контактима, свакако много старијим од оних које су имали Николић и Вучић, које је могла да стекне још у време док је била саветник Мирољуба Лабуса, кад је овај био потпредседник прве Коштуничине владе. Потом је забележена и као чланица атланстистичке лобистичке организације East-Vest Bridge, која је огранак Трилатералне комисије, и Isac fund-а, српског think-tank-а који се истицао јаком антируском реториком.

Када је дошло до заоштравања у Украјини, свима је постало јасно да ће бити још угроженија градња Јужног тока, чијим се најистакнутијим противником у Србији Милановићева дефинитивно и с разлогом сматрала. Наиме, Јужни ток, којим би у Европу потекао руски гас, веома би смањио вредност украјинских енергетских акција и умањио стратешку важност те земље, преко које и данас већина руског гаса иде у Европу. Наравно, градња алтернативног гасовода никада није одговарала САД, међутим, отварањем украјинске кризе за Вашингтон је спречавање Јужног тога постало једно од најважнијих питања његове европске политике. Само та чињеница показала је колико је за њих Михајловићева важан играч.

Aleksandar-Antic-2

Срби су од ескалације у Украјини углавном о Јужном току ћутали, рачунајући да је то за нас превелика игра и да се у њој треба понашати не према сопственим жељама, па ни користи, већ према томе како ће се ствари наместити међу великима. Већи део домаћих прозападних снага уздао се у слабост Бугарске, будући да је притисак из Брисела највише ишао на њу као на чланицу ЕУ. Мануел Баросо је жестоко стиснуо Бугаре, чак је тамошње заговорнике Јужног тока називао „руским агентима“. Рачуница Београда била је следећа: ако Бугари попусте, а баш то се очекивало, Јужног тока неће бити, а пред Русима звоно због тога неће бити на нама, него на Бугарима. Тако је изгледало њихово соломонско решење. Међутим, Драгомир Стојнев, храбри социјалистички министар енергетике у Софији, одупро се Барозу рекавши да „Бугарска и ова влада бране своје националне интересе“. Лоптица се потом зауставила на Србији, и Вучић није имао куд него да стисне и покуша да Михајаловићеву утеши местом потпредседника владе и министра за грађевину, саобраћај и инфраструктуру.

Биће то за сада његов најризичнији потез у формирању владе. Са друге стране, после одласка са сцене радикалних прозападних политичара Чеде Јовановића и Млађана Динкића, изборним неуспехом Тадића и Ђиласа, склањањем Михајловићеве из енергетике може да се говори о тренду све веће дисфункционалности монополарних политичара, који ће своје место уступати онима са више разумевња за мултиполарни свет, што ће и самом Вучићу бити озбиљан знак да убудуће стави прст на чело.

6.

Наравно, све то још увек не значи да ће Јужног тока бити, као што не значи да Михајловићева са нове позиције неће наставити да га подрива а ни да ће социјалиста Александар Антић, који је добио енергетику, бити јачи од ње у градњи гасовода. Значи, међутим, у језику политичких симбола, највећу кадровску победу руског утицаја у Србији од 2000. до данас и значи континуитет у појачавању утицаја Москве у Београду. Наравно, не треба причати ни бајке: неће ово бити проруска влада више него прозападна, и ту са очекивањима не треба претеривати. Оно што је, међутим, важно јесте да постоје полуге тог утицаја у срској влади и да је она колико-толико показала сензибилитет за живе промене на међународној сцени. Све остало, или бар много тога, зависиће од будућег односа снага на (за сада) левој обали Дњепра.


Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Поруке одласка Зоране Михајловић из енергетике

  1. Коментар од Vasko:

    Kvalitetan i temeljan tekst!

Оставите коментар

Оставите коментар на Поруке одласка Зоране Михајловић из енергетике

* Обавезна поља