Negativna selekcija je siguran put za uspostavljanje ohlokratije, koja vodi ka samouništenju. Ovaj oblik vladavine – koji ima svoj utvrđeni sistem vrednosti – jeste nešto što Zapad poslednjih decenija pokušava da nametne kao sveopšti obrazac „idealne demokratije“. Do propasti komunizma, demokratizovanje po meri Zapada je bilo ograničeno uticajem SSSR-a, što je u velikoj meri kontrolisalo i negativne procese unutar tog sistema. U periodu Hladnog rata, zapadni sistem nije poprimao izražene negativne karakteristike, iako je imao tendenciju ka njima. Nakon „pobede“ SAD u Hladnom ratu, dolazi do nagle transformacije zapadnog sistema i njegove ekspanzije na Istok. Tokom perioda bipolarnog svetskog sistema, Zapad je isticao potrebu da se odbrani od „mračnog komunizma“, ne navodeći potrebu nametanja svoje ideologije ostatku sveta. Sada se sa sigurnošću može reći da je cilj već tada bio određen, i da Zapad nije primarno težio odbrani od komunističkog Istoka, već nametanju liberalizma ostatku sveta. Kada su se ostvarili uslovi remećenjem ravnoteže, Zapad je brzo krenuo u ostvarivanje svojih planova. Kultura Kola-kole i Mekdonaldsa, brze hrane i jeftinog provoda – sa svojim materijalizmom i odbačenom religijom, površnih i kratkoročnih pogleda na svet, potrošačkim mentalitetom – vapila je za osvajanjem novih prostranstava, kao divlja zver puštena sa lanca.

Posrnuće Zapada traje već dugo godina, a ovo što se danas dešava je verovatno poslednja faza. Danas je više nego aktuelna knjiga Osvalda Špenglera „Propast Zapada“, u kojoj je on 1918. godine vrlo pesimistički predvideo mnoge događaje koji su danas aktuelni. Ta knjiga je napisana u jednoj drugoj epohi, ali je njen pisac – oslanjajući se čvrsto na zakone prirode – smelo predvideo ono što tada nije moglo da se nasluti. Evropa je danas obezglavljena, obezduhovljena, dehristijanizovana, individualizovana, umrtvljena. Društvo koje je za vreme Hladnog rata živelo u blagostanju, počelo je da se bavi degenerativnim idejama kao što su prava seksualnih manjina, radikalni feminizam, multikulturalizam, LGBT zajednica i sl. Nakon Hladnog rata ove ideje bivaju „upotpunjene“ agresivnom spoljnom politikom koja se manifestovala rasprostiranjem demokratije bombarderima, socijalnim inženjeringom, obojenim revolucijama, agresijom, nasiljem, propagandom, informacionim ratom, falsifikovanjem istorije. Zapadna društva su nametanjem feminističkog i LGBT terora svojoj zajednici, dovela do urušavanja tradicije i kulture, sistema vrednosti, depopulacije stanovništva, obezduhovljenja i konačnog zombiranja ljudi. Da li je normalno da jedna država ne podstiče natalitet i ne promoviše važnost ove ideje za opstanak sopstvene nacije, već izdvaja sredstva za organizovanje javne promocije degenerativnih sklonosti pojedinaca (što direktno promoviše smanjenje nataliteta)? Da li je normalno da jedna država ne pomaže mladim ljudima da zasnuju porodice, već organizuje socijalne programe za prihvatanje izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka? Kakvu budućnost mogu da očekuju države i narodi, koji sprovode ovakvu samoubilačku politiku?

Da se Rusija nije opekla zapadnom demokratijom devedesetih godina prošlog veka, možda bi i ona danas ravnodušno posmatrala paradu šarenih zastavica, smatrajući to sasvim normalnom pojavom? Umesto toga, Rusija je zabranila organizovanje takvih podvala na teritoriji svoje države, i to u narednih 100 godina. Svaki pokušaj kršenja ovog zahteva, završava se hapšenjem egzibicionista. I to ne bi smelo da bude „nedopustivo“ kako Zapad tvrdi, jer svaka država treba da sprovodi svoje zakone.

Nedavno sam prisustvovala proslavi Dana grada i Dana pobede u ruskom gradu Brjansk. To nije bio prvi put da prisustvujem takvoj proslavi, slične manifestacije se organizuju često širom Rusije. Protokol je uglavnom sličan i svodi se na topli prijem gostiju od strane organizatora (u ovom slučaju gradske administracije), zajednički odlazak na proslavu i zatim svečani ručak.

Proslava je često organizovana u više faza i podrazumeva polaganje cveća na spomenike, svečane govore, defile: dece, studenata, profesora, naučnika, radnika, inženjera, majki, sportista, lekara, matematičara. Jednom rečju svih onih koji svojim delom i zalaganjem doprinose opstanku, razvoju i ugledu čitave zajednice. Da li postoji nešto normalnije nego da se društvo ponosi medaljama svojih sportista, uspesima svojih studenata i svakodnevnim vrednim radom svojih rudara, i da im na tome odaje priznanje? Da li postoji nešto lepše nego da ulicama hodaju dostojanstveni ljudi sa zastavama svoje zemlje i srećom na licu? Da li postoji veći zalog za budućnost, nego da deca i omladina odaju priznanje herojima svoje otadžbine i da im svečano obećavaju kako će pamtiti njihovu žrtvu i nastaviti njihovim putem?

Rusija je u očima Zapada zbog toga kriva, i dužna da trpi izlive besa i mržnje ohlokratije čiji su ideali razvratnost, pljačkaštvo, bezdušnost, kriminal. Moramo da se zapitamo šta su u poslednjih četvrt veka uradili činovnici i takozvani intelektualci kao što su Madlen Olbrajt, Bernar Kušner, Zbignjev Bžežinski, Hilari Klinton, Bernar Anri Levi, Džordž Soroš, razni bezimeni bankari, NVO aktivisti i svi sledbenici ove političke i intelektualne „elite“ koja bi se pre mogla nazvati hordom zla. Kakvim su dobrom oni zadužili čovečanstvo, osim što su posejali haos po celom svetu? Kakav sistem vrednosti su oni želeli da nametnu celom svetu?

Vrhunac demonstracije zapadnog posrnuća ogleda se u manifestacijama poput modne revije u londonskoj crkvi, gde modeli nonšalantno šetaju sa rogovima na glavi i pentagramom na čelu, ili ceremonija otvaranja tunela u Švajcarskoj uz prisustvo političkog rukovodstva EU i sveštenika Rimokatoličke crkve, na kojoj se pojavljuju zombiji, reptili, jarčevi, veštice i razna druga čudesa. Nezapamćen slučaj tako otvorenog i zvaničnog ispoljavanja satanizma.

Nažalost, u isto vreme dok se u Brjansku održavala tako svečana proslava Dana grada, u Beogradu je po ko zna koji put nasilno održana takozvana „Parada ponosa“ koja je postala obaveza takozvanih demokratizovanih društava, koja su prihvatila sve ponižavajuće i bezumne ideje posrnulog Zapada. Do koje mere je Zapad postao neuračunljiv, govori činjenica da su se ambasadori zapadnih zemalja posebno angažovali oko organizovanja ovakve manifestacije, na kojoj između ostalog i insistiraju, i da su obaveštavali medije o svom učešću i kretanju na ovoj šaradi.

 

Gledajući sam taj cirkus, svaki normalan čovek može samo da konstatuje kako je dostojanstveno u današnje vreme ne pripadati zapadnom svetu i ne učestvovati u valjanju po blatu. S druge strane ljudski je razumeti i one koji po tom blatu moraju da se valjaju, ali je ipak žalosno da uz to što moraju da se valjaju treba i da govore kako je to fantastičan doživljaj. Manjina koja svesno ili nesvesno služi ostvarivanju političke agende – koja se krije iza „slobode, demokratije i borbe za ljudska prava“ – sigurno ima svoje razloge zbog kojih učestvuje u takvim manifestacijama, bilo da su oni materijalne ili ideološke prirode (što je redak slučaj).

Na Zapadu nigde više ne možemo da vidimo defile rudara, sportista, naučnika, profesora i đaka. To jednostavno nije više popularno. Sve ono što je popularno, dovelo je do mnogobrojnih problema. Ali za probleme postoje rešenja, pa tako za depopulaciju prouzrokovanu pogrešnom politikom i nametanjem pogubih ideja, mudri činovnici Zapada nude rešenje. Jednostavno ideja je podmlađivanje populacije emigrantima iz Afrike i sa Bliskog istoka. Zbog čega bi Nemačka, recimo, napravila socijalne programe za mlade bračne parove, kada može da prihvati porodicu sa Bliskog istoka koja već ima šestoro dece? To je daleko jednostavnije. Možda će to sutra rešiti problem nametnutih „Parada“, jer se njima sigurno neće svideti takva ideja, pa će se boriti protiv nje. Evropljani više neće morati ni za šta da se pomuče, a neće morati ni da postoje. Pritom ni jednu ružnu reč ne smemo da uputimo na račun emigranata, čije su domove srušili baš oni na čija vrata kucaju. Oni nisu ništa krivi.

Špenglerova logika se očigledno pokazala kao ispravna i zapadnom svetu se ne smeši svetla budućnost. Pored onih koji su preokupirani duginim bojama, rijaliti programima i svim ostalim blagodetima koje nudi Zapad, postoje i oni kojima teško pada stezanje omče oko vrata.

Budućnost svakako pripada samo onima koji su spremni da se za nju bore.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Posrnuće ili šta prihvatamo sa Zapada a ne uzimamo od Rusije

* Obavezna polja