„Позван или непозван – Бог је присутан“ пише на улазу у Јунгов институт. До краја времена ће дан упокојења њеног мужа бити дан испред смрти оног Другог. И то упркос хордама кербера који и данас „чувају“ Другог, а које он – сигуран сам и тамо где је, презире.

Немам намеру да пишем о ММ, њеном мужу, времену у ком су владали, онима који су их поштовали, онима који су их користили и онима који су их прогнали. Поготово не о британоидима који зарађују за живот тако што нас непрестано прогоне обавештавајући где им се и преко кога СМ, ММ и 90-те „јављају“. Имам намеру да питам: да ли, после свих лутања и изгубљености, Србија има снаге да нађе своју душу?

Пре свега, верујем да ће ММ бити сахрањена уз свог супруга у дворишту куће у Пожаревцу. Зашто тамо, а не на освећеном земљишту гробља? Сувише је британоида, и у Србији и ван ње, који би њихов гроб скрнавили и иживљавали се над њим.

Такође, надам се и желим да верујем да ће државни органи, а пре свих председник државе, предузети све оно што је неопходно, како би испраћај ММ имао неопходни степен достојанства. Онај степен који није постојао, када је, под врло сумњивим околностима, њен супруг променио страну. Још ми бриде образи од срамоте када се сетим слике коју док сам жив нећу заборавити: На бетонској писти београдског аеродрома, искрцан као товар и остављен, мртвачки ковчег са телом председника државе. Нико не прилази, камере снимају, а време срамоте траје… Нису они који су тада били власт и водили Србију схватили: Земаљско је замалена царство…, па су убрзо остали и без државе и без власти. Погађа Господ тачно где треба.

Тада је садашњи председник државе био у оној групи Срба који су урадили оно што је требало да уради држава – а то је организација и достојанствен последњи испраћај и сахрана председника државе. Држећи се завета: Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“, учинили су шта је до њих. И – сад су ту где су. Немам због тога разлог да сумњам да ће он као председник државе учинити све да држава сачува своје, наше и достојанство покојнице у наредним данима. То би био први, неопходни наредни корак на дуготрајном путу повратка самопоштовања. Мањи и лакши корак.

Слободан Милошевић и Мирјана Марковић з изборној кампањи 2000-те године

Оно што је нужно, а за чију реализацију као да су се одједном отворила врата, јесте оснивање једног института – тима квалификованих и високо моралних људи. Тај институт требало би да се бави прикупљањем и публиковањем документације о добу у ком су СМ и ММ били власт у Србији и тадашњој Југославији. Није потребна апологија, нити политикантско обрушавање, већ објективност. Држава мора да сарадницима овог тима учини доступним сва документа која има, породица би требало да учини доступним све белешке из тог доба, сарадници СМ и ММ би требало да помогну, итд.

Не би се смело дозволити да ове послове преузме Музеј историје Југославије, јер је та установа само социјалистички Дизниленд (као што у филму „Kрунски сведок“ постоји „Kућа социјалистичке страве“, тако је и овај комплекс глорификација друге Југославије и зато само и једино социјалистички Дизниленд за привлачење туриста). Такође, ове послове никако не би смели бити поверени историчарима, било са БУ, било са неког од института, јер тамо углавном и столују британоиди. Бар су најгласнији, па се стиче утисак да су једини.

Такође: време којим би се овај институт бавио полако постаје историја, без обзира што и даље чини нашу садашњост. А чини је јер многи силом настоје да нас у том добу држе, као вид трајне колективне казне, па би то доба требало приказати онаквим какво је стварно било у нашим животима. Нама не треба та врста „истине“, као што нам не треба апологија и глорификација. Нама као народу и Србији као држави су неопходне чињенице. Време је да Србија бомбардује истином све оне који су њу уништавали санкцијама, ратовима и бомбама. Време је да терет свих негативних етикета почне да пада са Срба и Србије, или да остане довека на нама, у шта сумњам. Али, то није на мени.

Слободан сам да предложим да се организација овог института и избор сарадника повери Момиру Булатовићу, или Војиславу Шешељу. Или обојици. Или људима које они предложе. Идеално би било да се са наследницима уђе у одређене уговорне односе и тај институт смести у кућу у Пожаревцу. Измештен из велеградске вреве, моћи ће мирно да ради. У Пожаревцу и ако их има, британоиди не представљају толико велики проблем, као у Београду, а са друге стране – само коришћење, посете и заштита објекта и оних који почивају били би и боље и лакше организовани.

И тиме би био затворен круг.

Аутор је историчар из Новог Сада


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Право на дотојанствен испраћај и суд историје

* Обавезна поља