„Pozvan ili nepozvan – Bog je prisutan“ piše na ulazu u Jungov institut. Do kraja vremena će dan upokojenja njenog muža biti dan ispred smrti onog Drugog. I to uprkos hordama kerbera koji i danas „čuvaju“ Drugog, a koje on – siguran sam i tamo gde je, prezire.

Nemam nameru da pišem o MM, njenom mužu, vremenu u kom su vladali, onima koji su ih poštovali, onima koji su ih koristili i onima koji su ih prognali. Pogotovo ne o britanoidima koji zarađuju za život tako što nas neprestano progone obaveštavajući gde im se i preko koga SM, MM i 90-te „javljaju“. Imam nameru da pitam: da li, posle svih lutanja i izgubljenosti, Srbija ima snage da nađe svoju dušu?

Pre svega, verujem da će MM biti sahranjena uz svog supruga u dvorištu kuće u Požarevcu. Zašto tamo, a ne na osvećenom zemljištu groblja? Suviše je britanoida, i u Srbiji i van nje, koji bi njihov grob skrnavili i iživljavali se nad njim.

Takođe, nadam se i želim da verujem da će državni organi, a pre svih predsednik države, preduzeti sve ono što je neophodno, kako bi ispraćaj MM imao neophodni stepen dostojanstva. Onaj stepen koji nije postojao, kada je, pod vrlo sumnjivim okolnostima, njen suprug promenio stranu. Još mi bride obrazi od sramote kada se setim slike koju dok sam živ neću zaboraviti: Na betonskoj pisti beogradskog aerodroma, iskrcan kao tovar i ostavljen, mrtvački kovčeg sa telom predsednika države. Niko ne prilazi, kamere snimaju, a vreme sramote traje… Nisu oni koji su tada bili vlast i vodili Srbiju shvatili: Zemaljsko je zamalena carstvo…, pa su ubrzo ostali i bez države i bez vlasti. Pogađa Gospod tačno gde treba.

Tada je sadašnji predsednik države bio u onoj grupi Srba koji su uradili ono što je trebalo da uradi država – a to je organizacija i dostojanstven poslednji ispraćaj i sahrana predsednika države. Držeći se zaveta: Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“, učinili su šta je do njih. I – sad su tu gde su. Nemam zbog toga razlog da sumnjam da će on kao predsednik države učiniti sve da država sačuva svoje, naše i dostojanstvo pokojnice u narednim danima. To bi bio prvi, neophodni naredni korak na dugotrajnom putu povratka samopoštovanja. Manji i lakši korak.

Slobodan Milošević i Mirjana Marković z izbornoj kampanji 2000-te godine

Ono što je nužno, a za čiju realizaciju kao da su se odjednom otvorila vrata, jeste osnivanje jednog instituta – tima kvalifikovanih i visoko moralnih ljudi. Taj institut trebalo bi da se bavi prikupljanjem i publikovanjem dokumentacije o dobu u kom su SM i MM bili vlast u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji. Nije potrebna apologija, niti politikantsko obrušavanje, već objektivnost. Država mora da saradnicima ovog tima učini dostupnim sva dokumenta koja ima, porodica bi trebalo da učini dostupnim sve beleške iz tog doba, saradnici SM i MM bi trebalo da pomognu, itd.

Ne bi se smelo dozvoliti da ove poslove preuzme Muzej istorije Jugoslavije, jer je ta ustanova samo socijalistički Diznilend (kao što u filmu „Krunski svedok“ postoji „Kuća socijalističke strave“, tako je i ovaj kompleks glorifikacija druge Jugoslavije i zato samo i jedino socijalistički Diznilend za privlačenje turista). Takođe, ove poslove nikako ne bi smeli biti povereni istoričarima, bilo sa BU, bilo sa nekog od instituta, jer tamo uglavnom i stoluju britanoidi. Bar su najglasniji, pa se stiče utisak da su jedini.

Takođe: vreme kojim bi se ovaj institut bavio polako postaje istorija, bez obzira što i dalje čini našu sadašnjost. A čini je jer mnogi silom nastoje da nas u tom dobu drže, kao vid trajne kolektivne kazne, pa bi to doba trebalo prikazati onakvim kakvo je stvarno bilo u našim životima. Nama ne treba ta vrsta „istine“, kao što nam ne treba apologija i glorifikacija. Nama kao narodu i Srbiji kao državi su neophodne činjenice. Vreme je da Srbija bombarduje istinom sve one koji su nju uništavali sankcijama, ratovima i bombama. Vreme je da teret svih negativnih etiketa počne da pada sa Srba i Srbije, ili da ostane doveka na nama, u šta sumnjam. Ali, to nije na meni.

Slobodan sam da predložim da se organizacija ovog instituta i izbor saradnika poveri Momiru Bulatoviću, ili Vojislavu Šešelju. Ili obojici. Ili ljudima koje oni predlože. Idealno bi bilo da se sa naslednicima uđe u određene ugovorne odnose i taj institut smesti u kuću u Požarevcu. Izmešten iz velegradske vreve, moći će mirno da radi. U Požarevcu i ako ih ima, britanoidi ne predstavljaju toliko veliki problem, kao u Beogradu, a sa druge strane – samo korišćenje, posete i zaštita objekta i onih koji počivaju bili bi i bolje i lakše organizovani.

I time bi bio zatvoren krug.

Autor je istoričar iz Novog Sada


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pravo na dotojanstven ispraćaj i sud istorije

* Obavezna polja