Jedan od najvećih skupova u istoriji Crne Gore održan je u nedelju, dvanaestog januara, a sasvim sigurno je to bio najveći neorganizovani skup u njenoj istoriji. Bez podrške vlasti i službi, bez kampanje, organizovanog prevoza, sendviča, dnevnica i obećanja, na podgoričke ulice slilo se između dvadeset pet i trideset hiljada ljudi. Posle sedamdeset pet godina različitih totalitarizama i njegovih nijansi, u Crnoj Gori se pojavio novi model otpora i jedno od novih rešenja za Srbe na postjugoslovenskom prostoru. To rešenje se može nazvati modelom četiri principa, jer su se na jednom mestu našli vera, nacionalna ideja, sloboda i demokratija.

„Đe gori?”, viče zadihan čovek u okolini Cetinja dok zveče kante koje odlaže po kamenom podu.

„Ništa ne gori!”, odgovara sveštenik.

„Što onda zvoniš?”, pita dobrovoljac vatrogasac.

„Služim službu!”, uzvraća sveštenik u kraju gde se zaboravilo čemu zvono služi.

Nije prošlo ni trideset godina od tog događaja, poslanica Skupštine Crne Gore Marina Jočić stoji i čeka red ispred „marice”, policijskog vozila za prevoz zatvorenika. Neko sa strane pita je može li da uđe, a ona odgovara: „Mogu, kako ne mogu! Da poginem, ako treba, za crkvu, a ne da uđem u ’maricu’!” I ode u mrak i pritvor 27. decembra 2019. Kako je moguće da se ovakve vrste ispovedanja vere događaju u tako kratkom periodu?

Vera kao inicijalni motiv pokreta u Crnoj Gori pokazala je svoju punu snagu, i to u zemlji borbenog ateizma. Verovalo se da u Crnoj Gori svega ima – samo vere nema, ali su skupovi, naročito oni u srcu urbanih sredina, pokazali da je pravoslavlje preživelo. Ta činjenica je potpuno iznenadila režim u Podgorici, jer su procene bezbednosnih službi, koje neprekidno deluju od 1945, govorile da je reč o malim grupicama fanatika, izbeglica i neprilagođenih tipova. Crkva je potpuno uništena, sveštenici pobijeni, ostali su retki neorganizovani pojedinci, a među laicima – izopšteni zanesenjaci. Pravoslavlje, krenulo od nule, obnovljeno je i podignuto je 700 crkava i manastira. Pustoš ateizma i stradanje stvorili su novi prostor za misiju, koji je crkva munjevito iskoristila. U ogromnu podgoričku kolonu kod mosta Milenijum, obučen kao za modnu pistu, u najskupljim patikama, ulazi mladić i krsti se kao da je ušao u crkvu.

Nacionalni zavet i sigurnost etničke pripadnosti srpskom korpusu održavali su se žilavije od vere ili su se mešali. Pitanje „da li je on naše vjere” više se odnosilo na naciju nego na versku pripadnost. Vezana za duboke korene nacionalnih i kulturnih ostvarenja, žrtve Golog otoka, disidente režima čiji se progon shvatao i kao obračun sa Srbima, nacija je preživela.

„Onamo, namo, da viđu Prizren” kralja Nikole ostala je nezvanična himna Crne Gore, a na zvaničnu „Oj, svijetla majska zoro” i neke stihove Sekule Drljevića, saradnika Ante Pavelića, nije ustajao čak ni Filip Vujanović, predsednik Crne Gore sa premalo moći, vlasti i uticaja. Najbliži srodnici sadašnjeg premijera Duška Markovića u hramove mitropolije donose slavske kolače sa krstom i četiri ocila.

Litija – Foto: Mitropolija Crnogorsko-primorska

„Što pevate o Kosovu?”, pitam ispred Hrama Hrista Spasa.

„Jesi li ti čitao ’Gorski vijenac’?”, odgovara čovek sa tetovažom na ogromnom vratu.

Kolona kreće prema staroj i skromnoj Crkvi Svetog Đorđa pod Goricom. Na Lenjinovom bulevaru, jedan mladić iz automobila uzvikuje: „Viva vero Montenegro!” Niko ga ne primećuje, ništa se ne komentariše. Stvar njegovog izbora i slobode.

Kada je vladika Metodije izgovorio rečenicu: „Ne guši nas strah”, iz mase je krenuo huk. Sloboda je usko povezana sa doživljajem straha. Svako pominjanje straha na skupovima u Crnoj Gori praćeno je gromoglasnim aplauzom. Odgovor kolektiva na represiju. Strah u zemlji epike dobio je svoj oblik i svoje lice. Ulicama Podgorice šetaju dobro plaćeni činovnici Đukanovićeve administracije i sirotinja sa severa Crne Gore što je svoje kućice podigla na državnoj zemlji naselja Zagorič. Jednom od njih iz ruku je ispala porodična ikona, polomilo se staklo. Skuplja ga golim rukama sveštenik Nikola Radović. Tišina, pesma, molitva, poštovanje, majke i deca u kolicima. Malo je transparenata i poruka, sedi čovek nosi belo platno i na njemu Njegoševu kapelu na Lovćenu, fotografija crno-bela, izrezana iz novina.

Demokratija koja, nakon događanja naroda, „žute grede” i uvođenja višestranačja u Crnoj Gori, trideset godina gubi bitku s autokratom i prebogatom komunističkom elitom našla se na ulici. Demonstranti najšireg spektra političkih uverenja, isključujući najuže vladajuće strukture, svojim porukama i kapacitetom za prihvatanje drugih i drugačijih pokazuju da je ovo pobuna nade. Prvi put ovako masovno i prvi put ovako po dubini. Besmisao porodičnih podela utopio se u kolone koje su, gotovo instinktivno, odlučile da prihvate male razlike i da se suprotstave temeljnom kršenju ljudskih prava.

Kada su na Đurđevića Tari, 27. decembra 2019, u noći donošenja Zakona o slobodi veroispovesti, policajci pregazili vladiku Metodija, on ih je, čitajući njihova imena i prezimena s uniformi, dozivao. Dozivao je ličnosti i njihov demokratski potencijal, nastojeći da ih izvede iz ideološkog i režimskog jednoumlja. Kada se mokar i ugruvan izvukao ispod gomile tela pod kojom se našao, ponudili su mu čaj da se ugreje. Odbio je.

„Naučio sam lekciju ili deo lekcije života koja se zove tolerancija, u kojoj treba razumeti, surađivati, poštovati i shvatiti drugačije mišljenje čovekovo”, rekao je efendija Husein Hodžić na litiji na trgu Bela Vista u Herceg Novom. Ta rečenica, nastala na iskustvu komunikacije sa drugima i drugačijima, jedna je od osnovnih poruka koju, većinski, ne razumeju institucije i režim. Može li se ovaj pokret, multietnički, višekonfesionalni, pokret levih i desnih, preliti u sistem i vratiti otetu državu građanima?

Pokret nade u Crnoj Gori izveo je na ulice i u jednu kolonu integrisao veru, naciju, slobodu i demokratiju. Vratio je Crnoj Gori njeno izoštreno čulo za pravdu u kojoj je najvažniji postulat braniti druge od sebe.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pravoslavlje je preživelo u Crnoj Gori

* Obavezna polja