Светска штампа је пуна буке поводом сусрета између Путина и Трампа који ће се 15. јула одиграти у Бечу (28. јуна је одлучено да састанак ипак буде одржан у Хелсинкију 16. јула; прим. прев.). Кремљ није ни потврдио ни порекао да ће овог састанка уопште бити (у међувремену је потврђено; прим. прев.), али дипломате са обе стране наводно усаглашавају своје позиције.

Петнаести јул је датум који није згодан за руског председника. Тог дана ће се у 18 часова догодити затварање светског првенства у фудбалу, чему ће председник Русије морати да присуствује. Наравно, могуће је рано одлетети у Беч, разговарати са Трампом пре поднева и бити натраг у Москви до 18h. Али зашто учинити све тако напетим? Посебно што би Американци могли намерно да пролонгирају састанак. У сваком случају, тешко је рачунати на било какав договор. Но, ако Путин буде каснио на затварање светског првенства због састанка са Трампом то ће истаћи значај догађаја због ког су сви други велики послови одложени.

Са своје стране, Трамп ће моћи да дође у Беч без икакве журбе након НАТО самита који ће се 11. и 12. јула одвијати у Бриселу. Чак ће имати времена и за неколико билатералних састанака са својим савезницима након самита. Ако до састанка са Путином заиста мора да дође, онда би, како се дрским Јенкијима не би дала никаква сувишна тактичка или информациона предност, било логичније да се исти помери за 14. или 16. јул (овај други датум је касније потврђен као дан састанка – прим. прев.). На крају крајева, ако Американци не могу да састанче у тим данима, Русија може још да чека – нема разлога за журбу. Позиција Вашингтона је постала слабија, па чак и ако Русија буде морала да се састаје са следећим америчким председником, то ће само бити још боље за Москву.

Читав ток догађаја који су претходили актуелним гласинама о хитним припремама за састанак између двојице лидера сведочи да је за Американце одлука о сусрету два председника донета на силу. Ваља подсетити се да је Трамп првобитно изјавио да је спреман да прими Путина у Вашингтону. Правило је да новоизабрани шеф државе посети искуснијег колегу. Али Американци су се навикли на то да сви сматрају за част да дођу и поклоне им се. Заиста, да је Путин отишао у посету у Вашингтон, Америка би могла на симболичном нивоу да покаже својим савезницима да се њихова супериорност у светској политици не доводи у питање. Чак и лидери који им се супротстављају долазе у Вашингтон како би постигли споразум о миру.

Путин је игнорисао Трампове наговештаје. Након тога се реторика Вашингтона оштро променила и амерички званичници су почели да говоре да не може бити било каквих састанака највишег нивоа док Русија не учини уступке у Сирији и Украјини. У последњем месецу је Вашингтон поново променио наратив. Сада је откривено да се Трамп већ годину дана буди са питањем: ,,Када ће се мој сусрет са Путином догодити?“ Али је вешта околина варала председника пуног поверења и бојкотовала његове инструкције. Но, Трамп је сада наводно узео ствар у своје руке па ће се сусрет догодити врло ускоро. Потом је све допуњено полу-потврђеним, макар не демантованим, гласинама о припремама за историјски билатерални сусрет у Бечу.

Заправо је Русија извојевала дипломатску победу не само пре састанка, него и без обзира на исти. Годину и по дана САД покушавају да наметну сусрет са позиција силе: у Вашингтону и под прелиминарним условима. А сада се ради о припремама састанка на неутралној платформи и без икаквих услова. Вашингтон је устукнуо на свим пољима.

Међутим, то не значи да ће се састанак сигурно догодити. Прво, Кремљ нема недвосмислено уверење да је вредно пристајати на преговоре, знајући унапред да неће бити компромисних решења, да ће САД и даље покушавати да прогурају своју агенду и да ће Вашингтон сигурно користити саму чињеницу да је до преговора дошло за јачање својих пропагандних позиција. Са друге стране, Путин је већ више пута демонстрирао способност да фасцинира стране лидере, што је значајно олакшало његов контакт са њима. Поред тога, Русија такође може да искористи састанак у информационе и пропагандне сврхе. Штавише, тренутно је позиција Кремља јача јер су САД биле те које су форсирано тражиле уступке, а онда показале да им је ипак важније да до састанка уопште дође.

Питање се састоји у томе да ли је вредно разговарати са људима који још увек нису спремни на прављење конструктивних предлога. Могуће је предложити им да оду и размисле о томе, али то их може увредити и тако погоршати укупну ситуацију. Могуће је почети преговоре, рачунајући да ће се током комуникације можда постићи узајамно прихватљив компромис. Обе опције имају своје предности и мане. Протеклих година Русија је преферирала преговоре по принципу ,,видећемо – увек имамо времена за свађу, али можда можемо да постигнемо споразум“.

Сасвим је јасно да нико не би требало да очекује некакав преокрет у Бечу. Чак и да преговори прођу на најбољи могући начин, шефови држава ће само објавити своју намеру да уклоне билатералне контрадикције и живе у миру и пријатељству, док процес постизања конкретног договора може потрајати годинама и завршити се без икаквих резултата.

Трамп тренутно не може да пристаје на компромисе јер је драстично пао у очима практично целог цивилизованог света, од Кине до Канаде. Он је у трговинском рату и личном непријатељству са готово свима. Ако у оваквим околностима начини уступке Русији, то ће значити да су Сједињене Државе напустиле борбу за светско вођство и да покушавају да очувају део своје некадашње снаге кроз унију са Русијом. Али сви њихови бивши савезници се такмиче у трци за Москву, нудећи пријатељство, братство и вечну лојалност. А то би све додатно ослабило позиције Америке.

Зато је за Трампа неопходно да на НАТО самиту у Бриселу оствари ма какав ниво јединства (макар по ситним питањима) како би са Путином у Бечу разговарао у име уједињеног Запада који још увек прихвата амерички примат. Само тако ће његова позиција деловати једнака позицијама Русије.

Заузврат, Путин не може да начини уступке Трампу ни у Украјини, ни у Сирији, а не може ни да одбаци неформалну али веома ефективну унију са Кином. Свако од ових питања је важан чвор који повезује мрежу глобалне координације коју је последњих година Русија направила у циљу јачања своје безбедности. Губитак једне карике у ланцу ће на најфаталнији могући начин утицати на ефикасност осталих. У најгорем могућем сценарију могућ је домино ефекат, а у најбољем – значајан пад ефикасности система и дисбаланс у потезима савезника.

Али имајући у виду оштро слабљење америчких глобалних позиција у првој половини 2018, Русија генерално не види смисао у дискутовању о било каквим уступцима. Смисла једино има компромисно решење проблема, претпостављајући да ће САД отићи из земаља које су у близини Русије, прихватајући их као ексклузивну зону руских интереса у коју су тако дрско упали пре двадесет година. Тек након тога ће бити могуће разговарати о трговинским и економским интересима Вашингтона. Коначно, балансирање америчког буџета је немогуће без балансирања трговине, а гашење скупе и агресивне спољне политике је у заједничком интересу целог човечанства.

Свет је заинтересован да помогне Америци да превазиђе најжешћу кризу у коју је саму себе бацила и реформише америчку економију, али само по цену напуштања активне војне политике, драстичног смањења војног буџета, смањења броја мобилних експедиционих снага – укључујући борбене групе носача авиона, реорганизацију структуре америчких оружаних снага у правцу искључиво одбрамбене улоге која поуздано гарантује заштиту САД од инвазије али не пружа могућност вођења великих прекоокеанских операција.

Како ми то схватамо, данашња Америка још није зрела за тако радикалне компромисе. Због тога је могући састанак у Бечу само први корак. САД пристају да говоре о условима за друге, али не пристају да формулишу конструктивну агенду. А пристаће. Главно је то што још увек није прекасно за америчку економију.

Превод – Војислав Гавриловић


Извор: Stalkerzone/Нпви Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Пред сусрет Путина и Трампа

* Обавезна поља