s15684Intervju koji je Predsednik Republike Tomislav Nikolić dao 08.05.2013. godine u emisiji „Svedok“ na državnoj televiziji predstavlja još jedan, od čitavog niza udara, na ustavnopravni poredak Republike Srbije i njene državne institucije.

I u prošlosti je bilo takvih udara na našu državu, ali ti udari nikada nisu tako otvoreno dolazili sa pozicija samog vrha vlasti naše države tj. od strane nosilaca najviših državnih funkcija u Republici Srbiji.

Važeći Ustav Republike Srbije predviđa vladavinu prava kao jedno od osnovnih načela. Navedeno načelo podrazumeva, pre svega apsolutnu suprematiju ustava u odnosu na sve druge opšte pravne akte, saglasnost zakona sa ustavom, saglasnost svih ostalih pravnih akata sa ustavom i zakonom, opštuobaveza svih i svakoga da se pridržava ustava i zakona i to ne samo u donošenju pravnih akata, već i u preduzimanju materijalnih radnji, ograničenje i kontroluvlasti, podeluvlasti, nezavisnost sudstva, sudskukontrola uprave, zaštituljudskih i manjinskih prava itd.

Princip podele vlasti podrazumeva da je pravni poredak jedinstven, a da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, a njihov odnos se zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli, s tim što je sudska vlast nezavisna.

Zaštita ustavnosti i zakonitosti pripada Ustavnom sudu Republike Srbije, kao samostalnom i nezavisnom državnom organu, čije odluke su konačne, izvršne i opšteobavezujuće.

U pomenutomintervjuu PredsednikRepublike Srbija je izjavio, izmeđuostalog, da je „sve što je dogovoreno (misli se na Briselski sporazum od 19.04.2013.) u skladu sa Ustavom i sve može da se podvede pod suštinsku autonomiju“.[1]

Ova konstatacija Predsednika ne stoji.

Naime, opšte je poznato da Briselski sporazum od 19.04.2013. predviđa povlačenje pravnog poretka Republike Srbije i svih njenih instutucija sa teritorije Kosova i Metohije, potpuno odvojen ustavnopravni sistem Kosova koji više nema nikakvu vezu sa pravnim sistemom Republike Srbije, odvojeno sudstvo, policiju, zajednicu srpskihopština kao vid manjinske zaštite Srba u odnosu na centralnu vlast u Prištini itd. Takav Sporazum nikako ne može da se uklopi u pojam suštinske autonomije koju propisuje Ustav Republike Srbije.

Ustav RS u sedmom delu pod nazivom „Teritorijalno uređenje“ u članu 182 st. 2 predviđa da Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, te da će se suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosova i Metohije urediti posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.

Ukoliko bi se postignuti Briselski sporazum „podveo pod suštinsku autonomiju“ to bi značilo prenos svih nadležnosti Republike Srbije na tu Autonomnu pokrajinu, što zadire u sam suverenitet Republike Srbije koja je, inače, po važećem ustavu uređena kao unitarna država. Nakon takve eventualne ugradnje Briselskog sporazuma u Zakon o suštinskoj autonomiji, Republici Srbiji ne bi ostalo ništa od nadležnosti. Dakle, tu se ne bi radilo ni o kakvoj o suštinskoj autonomiji, već o suštinskoj državi. Najtužnije je što se donošenje tog zakona planira u samoj Republici Srbiji, pod firmom navodne „suštinske autonomije“. Jasno je da takav Zakon o „suštinskoj autonomiji“ nikako ne može biti u skladu sa važećim Ustavom, jer bi kršio, pre svega preambulu Ustava, osnovna ustavna načela, ljudska prava i slobode, odredbe koje se odnose na uređenje vlasti, a što prema odredbi čl. 203 st.7 Ustava podrazumeva obavezu raspisivanja republičkog referenduma. Zakon koji menja navedene odredbe Ustava mora proći potvrdu na republičkom referendumu, neovisno od toga kakav će mu se naziv dati.

Tomislav-Nikolic-1-300x265

Treba podsetiti da je Rezolucijom SB UN 1244, Aneksom 1 i Aneksom 2 garantovan i potvrđen princip suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije, čiji pravni sledbenik je Republika Srbija, te da je Briselski sporazum od 19.04.2013. u suprotnosti, ne samo sa Ustavom Republike Srbije već i sa tom Rezolucijom.

Zato ne stoji ni tvrdnja Predsednika izneta tokom intervjua u kojoj kaže: „Srbija ili SRJ je bila obmanuta (1999. godine) jer je verovala da se konflikt zamrzava i da će situacija ostati takva kakva jeste. U takvim odnosima, važenja Rezolucije 1244 i ja bih bio spreman da čekam da mi UN i EU garantuju da je konflikt zamrznut. Međutim, od dolaska prvog predstavnika sve se radi na tome ne samo da se proglasi nezavisno Kosovo, nego da postanu članovi svih međunarodnih organizacija“.

Upravo je obrnuto.

Srbija nije bila obmanuta važenjem Rezolucije SB UN 1244, već je ta Rezolucija bila svih ovih godina čvrst pravni oslonac za očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, a što će predstavljati i u budućnosti. Za tu Rezoluciju se izborio srpski narod braneći se od bombardovanja koje je sproveo NATO pakt nad našom zemljom. Sa druge strane, albanskom režimu u Prištini Rezolucija SB UN 1244 stoji kao kost u grlu, jer samo postojanje i važenje te Rezolucije predstavlja nepremostivu prepreku za puno međunarodno priznanje te bespravno proglašene države.

Predsednik u svom intervjuu na neki način apeluje na Srbe sa severa Kosova i Metohije da se postigne dogovor i kaže: „Mi Srbi moramo da se dogovorimo, ne mogu da zamislim da se dogovorimo sa Albanicima, a da se ne dogovorimo sa Srbima na severu Kosova, koje nismo ostavili na cedilu“.

Treba odmah reći da kršenje Ustava Republike Srbije nemože i ne sme da bude predmet nikakvog dogovaranja. Ni sa kim. Čak i kad bi Srbi sa severa ili juga Kosova i Metohije i pristali na primenu Briselskog sporazuma (a ne pristaju!), takav pristanak ne bi imao nikakav pravni značaj. Ništavost takvog pristanka proizilazi iz opšte obaveze svih i svakog da poštuju važeći Ustav Republike Srbije.

Niko ne može da se dogovara i sporazumeva o kršenju važećeg Ustava i svi takvi dogovori i sporazumi su apsolutno ništavi.

Tokom intervjua Predsednik Nikolić je izjavio i sledeće: „Ja sam zamolio i Ustavni sud i predsednika Narodne skupštine da sačekaju da postignemo dogovor, da iz toga proistekne zakon o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije, pa da onda reaguju“, kaže Nikolić, naglašavajući da bi oni mogli da reaguju i kad to postane predlog zakona. „Molim predsednika Ustavnog suda da onog trenutka kada bude odlučivao o ustavnosti odluka na umu ima samo Ustav Srbije“.

Naime, iz izjave proizilazi da se iza leđa javnosti vrši direktan upliv i uticaj na Ustavni sud i na Predsednika Narodne skupštine, kao eksponente sudske i zakonodavne vlasti. Princip nezavisnosti i samostalnosti Ustavnog suda Republike Srbije je time ozbiljno doveden u pitanje.

Nije ni čudo što Ustavni sud već mesecima nije ništa preduzeo po predlogu za ocenu ustavnosti briselskih sporazuma Stefanović-Tahiri. Da je Ustavni sud doneo blagovremenu odluku po tom predlogu, pitanje je da li bi najnoviji Briselski sporazum od 19.04.2013. uopšte bio i parafiran.

Da stvar bude još gora, iz citiranog dela izjave bi se moglo naslutiti da su protagonisti zaključenja Briselskog sporazuma svesni da je sporazum neustavan, ali da, eto, mole druge organe vlasti da ne rade svoj posao odmah, već da malo sačekaju, dok se dogovor postigne i dok se sve ne pretoči u zakonski predlog!

Izgleda da se u tom smislu toj “molbi” i izašlo u susret jer je Narodna skupština donela Odluku kojom je usvojila izveštaj Vlade vezan za Briselski sporazum, a Ustavni sud se potpuno pasivizirao nemo posmatrajući pripreme za potpuni sunovrat našeg Ustava.

I konačno, šta ima bilo ko da «moli Predsednika Ustavnog suda» da ima na umu samo Ustav Srbije kad bude odlučivao o ustavnosti odluka?

Kao prvo, odluku o oceni ustavnosti nekog pravnog akta ne donosi samo Predsednik ustavnog suda, već se odluka o tome donosi na sednici Ustavnog suda koju čine sve sudije Ustavnog suda, a njih je petnaestoro. (čl. 42a st.1tač.2 Zakona o ustavnom sudu).

Kao drugo, podrazumeva se da će i Predsednik Ustavnog suda, zajedno sa ostalim sudijama tog suda, odluku u postupku ocene ustavnosti nekog opšteg pravnog akta donositi isključivo na osnovu važećeg Ustava, te je nejasno zašto se to posebno apostrofira, osim ako to nije predstavljalo neko obećanje u smislu da se ubuduće neće ponoviti slične «molbe» i intervencije kod tog suda.

Na kraju treba konstatovati da Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, te da u skladu sa zakonom komanduje vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.

Imajući u vidu te ustavom utvrđene nadležnosti, potpuno je neprimereno i šokantno sejanje straha među građane Srbije postavljanjem hipotetičkog pitanja da li bi Srbija preživela rat sa NATO-om, tj. da li je dovoljno moćna da bi ga mogla preživeti. Predsednik Republike Srbije tvrdi da Srbija nije dovoljno moćna i da takav rat ne bi preživela!

Međutim, Srbija je to već jednom doživela i preživela je.

Treba imati u vidu da se u ovom delu izjave provlači svojevrsna pretnja spoljnom silom, te da se pod pretnjom takve sile, sa pozicija najviše vlasti Republike Srbije sugeriše našem narodu da prihvati jedan protivustavan sporazum i time promeni ustavno uređenje Srbije.

Navedenim izjavama datim u emisiji «Svedok» Predsednik Republike je u više navrata prekršio važeći Ustav, na čije poštovanje se zakleo prilikom stupanja na dužnost. Tekst zakletve glasi:

„Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.“

Zakletva služi da bi se poštovala, baš kao i Ustav kao najviši pravni akt ove zemlje.


Izvor: Fnd Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Predsednik i kršenje Ustava

* Obavezna polja