aa balaban milovanIzgleda da je mogućnost potpunog potonuća „Titanika Đilasovog“ (što uz slabljenje i ostalih stranaka drugosrbijanske provenijencije dovodi u pitanje čitavu petooktobarsku ideološku ociju) zabrinulo mnoge faktore na političkoj sceni Srbije, a verovatno i u inostranstvu. U tom svetlu treba gledati i na predlog za razgovor sa ciljem okupljanje stranaka koji bi napravile jedan homogen opozicioni front. Poziv za razgovor uputio je Čedomir Jovanović, a na spisku onih koji su pozvani našli su se Đilasov DS, Čankova LSV, novoformirane stranke Dušana Petrovića i Zorana Živkovića, kao i, kako Jovanović kaže, brojni ugledni pojedinci.

No, inicijativa za objedinjavanje opozicionih snaga je potekla od Vesne Pešić, i to joj svakako daje na ozbiljnosti. Ista osoba je pred prošlogodišnje izbore na čuđenje mnogih favorizovala Tomislava Nikolića i naprednjake, što je bilo solidan vetar u leđa tadašnjoj opoziciji, kao i pravilna anticipacija događaja koji su usledili, a koji su se završili promenom vlasti u Srbiji. Zbog toga ovaj predlog (bez obzira da li će se namera o objedinjavanju petooktobarskih snaga i ostvariti) svakako treba shvatiti kao ozbiljan pokušaj zaustavljanja propadanja nekadašnjih jedinih proevropskih snaga u Srbiji.

Ono što je, kako izgleda, pokrenulo Pešićku i Jovanovića (a „miriše“ da je pokrenulo i strani faktor) je početak stezanja obruča oko Đilasove „beogradske tvrđave“. U slučaju gubljenja Beograda (bilo izborima, prinudnom upravom ili na neki treći način) stvorili bi se uslovi za sudbonosno urušavanja DS, kojem se kraj ne bi nazirao, što bi se fatalno odrazilo na čitav nekadašnji jedini proevropski blok, a sada proevropsku bezidejnu i jalovu opoziciju. Mogući parlamentarni izbori koji bi usledili posle izbora za Beograd najverovatnije bi dokrajčili za izvestan period sadašnju opoziciju. Kako izgleda predlagači smatraju da je poslednji čas da se nešto preduzme kako bi se po njih najgori scenario sprečio.

 vesna-pesic-ceda-jovanovic

Da li postoji šansa za homogenizovanje opozicije okupljene oko DS-a i LDP-a?

Ako bi razgovori urodili plodom, i ako bi se krenulo u pravcu ujedinjavanja, eventualna ujedinjena proevropska opozicija, pretpostavljamo okupljena oko DS-a, imala bi više problema oko svog zajedničkog nastupa i artikulisanja alternativnog programa onom koji zastupa vladajuća koalicija. Najbitnije komponente njihovog programa su preuzeli SNS i SPS, što je i bio uslov njihovog dolaska na vlast. Odnos prema Evropi, Kosovu, modernizacija Srbije, saradnja sa međunarodnim ekonomskim institucijama itd., su sve tačke programa koje sada sprovodi vladajuća koalicija nastavljajući kontinuitet nekadašnje politike sadašnje opozicije.

Zbog toga je zaista teško reći sa kakvim novim stavom i idejom bi mogla da izađe predložena ujedinjena snaga, kada sve njihove dosadašnje ideje, po kojima su jedino oni bili prepoznatljivi, realizuje aktuelna vlast. Dakle, ako i izuzmemo personalne netrpeljivosti karakteristične za pojedine lidere eventualnog opozicionog fronta, ostaje problem programa i njegove artikulacije, i to u situaciji kada bi trebalo da ga sprovode ljudi dobro poznati javnosti. Mnoge od njih prati vezanost za razne kriminalne afere (bez obzira da li je ta vezanost osnovana), a u najmanju ruku ono što se vezuje za većinu imena sa ovog spiska je osionost, bahatost i neodgovoran stav spram interesa građana i države u periodu kada su vršili vlast.                                                                                  

Takođe, ukoliko bi se želela istinska politička rehabilitacija, bila bi potrebna duboka i sveobuhvatna reforma stranaka što sadašnja rukovodstva ne nameravaju da čine. Oni su naučili da funkcionišu oslonjeni na vlast gde samo gubitak iste predstavlja mobilizacioni faktor i pokretačku snagu za delovanje, jer su tada njihovi lični interesi ugroženi. I njihova zvanična proevropaska ideologija je vremenom postala samo retorika u funkciji očuvanje stečenih privilegija, dok je jedini program koji je figurirao poslednjih godina bila vlast i klanovska korist.

Dakle možemo zaključiti da su šanse za autentično profilisanje na novim osnovama, kao i uspešno delovanje jednog eventualno formiranog homogenog opozicionog bloka okupljenog oko DS-a i LDP-a male. Ovo potvrđuju i ankete. Kako kaže Đorđe Vuković iz Cesida istraživanja pokazuju da su SNS i SPS po rejtingu prvi, što je samo potvrda problema u kojima se nalazi već duže vreme, a sigurno je da će se nalaziti i u buduće deo opozicije koji su svojim predlogom i pozivom na razgovor zamislili da okupe Vesna Pešić i Čedomir Jovanović.

Jalovost jednih je šansa drugih

Mi možemo da se ne složimo sa Vesnom Pešić kada kaže u jučerašnjem „Utisku Nedelje“ da je Srbiji potrebna opozicija radi kontrole vlasti i kvalitetnog funkcionisanja parlamentarnog sistema. No, možemo da se sporimo kakva je opozicija potrebna. Ona koja ne može da ponudi ništa autentično i različito od onoga što je srž programa vladajućih stranaka zaista nema uticaja na kvalitet parlamentarnog života, a što je još važnije na kvalitet života građane Srbije. Zato što je to tako i pažnja građana je usmerena više na to šta se dešava na odnosu Dačić-Vučić, nego šta na to ima da kaže DS, LDP ili neka od opcija odvojenih od Đilasa.

Zbog toga bi alternativa pro-DS-ovsko-LDP-ovskom opozicionom okupljanju trebalo da bude sabiranje nacionalnih i državotvornih snaga u Srbiji. Politički prostor na opozicionom spektru je gotovo prazan i to je uočeno od strane drugosrbijanaca koji bi da ga svojom homogenizacijom ne ispuste. Isto to bi trebalo da primete organizacije sa real-patriotskog političkog spektra i da užurbano ponude ozbiljnu i sveobuhvatnu alternativu aktuelnoj vlasti.

Ukoliko bi se odlučili na to potrebno bi bilo da učine više stvari sličnih onima koje pokušavaju da ostvare bivši nosioci vlasti i njima ideološki bliske stranke. Da definišu zajednički program, zatim da ga artikulišu i razrade dugoročnu strategiju njegovog ostvarivanja. Pre toga naravno pokažu volju da se razne stranke i grupacije (izuzimajući ekstreme) ujedine i tako stvore elementarne uslove za produktivno delovanje.

Sa jedne strane grupacija ne desnom polu političkog spektra je u velikoj prednosti u odnosu na proevropske opozicione snage. Ona esencijalno ima drugačiji stav po svim ključnim pitanjima i problemima koje potresaju državu i društvo. Stoga je definisanje alternativnog programa lakši deo posla, dok najveću teškoću predstavlja stvar ujedinjenja i stvaranja zajedničkog političkog fronta. Delimično zbog sujeta i dobro poznate srpske nesloge, ali delimično i zbog ubačenih grupacija koje su i stvorene da maksimalizacijom (mimo realnosti) nacionalnih i državnih ciljeva obesmišljavaju delovanje realnih državotvornih snaga, koje bi se sa sveobuhvatnim programom i definisanom dugoročnom strategijom proaktivno uključile u politički život i pokušale da zauzmu na neki način upražnjeno mesto opozicije.

Sa druge strane pokušaj stvaranja ujedinjene real-patriotske opozicije ne bi imalo podršku, ili još bolje rečeno imalo bi velike smetnje od strane stranog faktora, što je u uslovima dubinske okupacije i te kako značajan činilac kada se razmatra mogućnost stvaranja bilo koje političke opcije. Ali uz čvrstu volju za ujedinjenje, određivanje realnih nacionalnih i državnih prioriteta, odustajanja od maksimalnih ciljeva (koji su inače u funkciji nacionalne štete i indirektno rade u prilog ostajanja Srbije na evroatlanskoj trasi), prihvatanja nepovoljne realnosti u kojoj smo – kao tačke od koje treba da počne nacionalno-politička delatnost i preporod – strani faktor bi vrlo moguće bio prinuđen da trpi jednu tako profilisanu državotvornu snagu.

Upražnjen prostor traži ozbiljnog igrača

Možemo konstatovati da je prostor na opozicionom polu srpske političke scene jalovošću bivše vlasti i njenih ideoloških slično-mišljenika upražnjen i da se radi na rehabilitaciji potooktobarskih snaga kako tu prazninu ne bi popunila neka druga, „potitički nekorektna“ ideološka opcija. Takođe može se zaključiti da je ovo jedinstvena šansa za nacionalno-držatvorne snage da popune upražnjeno mesto, što mogu učiniti samo odgovornim pristupom političkoj problematici kakav ih baš i nije krasio poslednjih godina.

Ovaj pokušaj homogenizacije proevropske, a suštinski drugosrbijanske, opozicije je usledio kao poslednji signal da nešto moraju uraditi ukoliko žele da zadrže pristojan uticaj na političkoj sceni Srbije. Ali isto tako ovaj pokušaj Pešićke i Jovanovića je signal i pronacionalnim snagama da je urušavanje DS-vsko-LDP-ovskog bloka dramatično, i da je sada pravi tajming da se krene u formiranje jednog prodržavnog politički fronta, o čemu se istina intenzivno govorilo i pisalo pre nekoliko meseci, ali očito još nisu postojali objektivni uslovi za realizaciju takvog nauma.

Ukoliko bi real-nacionalna opozicija pozitivno odgovorila aktuelnom trenutku, i ako bi njene najuticajnije snage krenule ka realizaciji ideje o udruženoj nacionalnoj opoziciji, zarad istiskivanja sa tog prostora uzdrmanih proevropskih opozicionih stranaka, ona bi mogla da postane integrativni faktor sabiranja raštrkanih stranaka, organizacija, pokreta, ali i patriotski orijentisanih pojedinaca, kao i dela dezorijentisanog, depresivnog i politički inertnog običnog sveta.

Ako bi uz to uvažavajući realnost formulisala sveobuhvatan program prilagođen datoj stvarnosti, sa dugoročnom državotvornom strategijom, uz proklamovanje i praktikovanje strpljivog i odgovornog rada, vrlo je verovatno da bi vremenom bila prepoznata od strane građana, te bi dobila simpatije dobrog dela biračkog tela. No, ukoliko ovu šansu ne iskoristi pokazaće svoju nezrelost a mi ćemo svi zajedno morati da konstatujemo da bolje od svega ovoga što nam se događa nismo ni zaslužili.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Prekomponovanje „opozicije“ – da li je raspisan konkurs?

* Obavezna polja