Kada se osvrće na vreme pre svoje vladalačke ere, Aleksandar Vučić se stalno oslanja na manipulaciju prirodnog zaborava. On zna da većina ljudi ne pamti detalje ni najvažnijih zbivanja, a nekmoli činjenice negdašnje političke svakodnevice. Razume se, u toj manipulaciji on ne računa na relativno mali broj ljudi koji su bili učesnici u apostrofiranim događajima. U odnosu na Vučićevu referentnu grupu za manipulaciju to je mali broj ljudi koji u jednom režimu sveopšte medijske kontrole i odgovarajuće samocenzure medija nemaju šansu za publicitet.

Na tako brisanom prostoru prepariranog javnog mnjenja Vučić se oseća kao riba u vodi, te može slobodno da udara k`o Maksim po diviziji i da se uživljava u svoje spinove kao da su gola istina. U pripremama za svoj put u Njujork na redovno zasedanje Skupštine UN, gde će kako vidimo odigrati simultanku sa najvećim svetskim političarima, ipak najviše pažnje posvećuje svojim davno započetim pripremama za priznanje tzv. Kosova. Ne priprema se on da prizna Kosovo, jer se za to davno pripremio, nego to čini sa srpskim javnim mnjenjem. Nastoji da ubedi ljude da Srbija u pokrajini nema ništa, da su do toga doveli njegovi prethodnici, da takva sila kao što je Amerika tera Srbiju da prizna Kosovo, da on to, razume se, neće priznati (u njegovoj originalnoj verziji – neće priznati Kosovo u njegovim sadašnjim granicama; u kojim onda hoće?) i slične strahobalije, nabacujući sve na konto nužnosti koja tera ljude da se pomire sa sudbinom, a najbolje da ga referendumski zamole  da prizna ovu lažnu tvorevinu kao nezavisnu državu.

U toj poplavi najcrnjih zloupotreba, u kojoj i mikrofoni pocrvene od stida, Vučić se obrušio na jednu kratku izjavu Vojislava Koštunice o tome da se u vreme negdašnjih pregovora o Kosovu i Metohiji ukazivalo i na primer statusa Hongkonga u okviru Kine. Bila je to prava vučićevska parada-šarada. Najpre, ovaj majstor prevare ostavlja slušaocu/čitaocu utisak kao da je Koštunica to predložio danas za današnju politiku: „Moje pitanje za vas je – šta vam to znači – kao Hongkong? Ko će to da prihvati od Albanaca, koji imaju nezavisnost od vašeg mandata i Tadića. Zašto to tad niste prihvatili?“ I dalje sve tako i u tom stilu, da bi na kraju poentirao svojom omiljenom stilskom figurom koja se zove kvazirealna superfikcija: „Ja nisam u stanju da napravim Hongkong. Sutra ću da podnesem ostavku, samo mi garantujte da ćete da ga postignete.“

Hajde de. Ljudi se teško sećaju i šta su juče ručali, ako su uopšte ručali, a ne šta je tadašnja državna delegacija zastupala kao predlog rešenja na pregovorima. Ali, oni koji su ručali i još eventualno čitaju Politiku mogli su par dana ranije (18. septembra) da na naslovnoj strani vide crno-sivu kompoziciju sa Vučećevom senkom i naslovom: „Ćosić, Đinđić i ja jedini smo izneli nekakav plan o Kosovu“. Na stranu medijski stvoren kontekst o Vučiću i njegovom predstojećem njujorškom boju za Kosovo. Na stranu činjenica da niko živi nije video nikakav Vučićev „plan o Kosovu“. Poruka ovog naslova, najverovatnije nenameravana, sledeća je: to što je rečeno može da potvrdi samo jedan od trojice nabrojanih. Pogodite koji. A to samo znači da je on jedini izvor znanja i saznanja, pa nije čudo što tako suvereno deli lekcije Koštunici.

Aleksandar Vučić i Vojislav Koštunica – Izvor: Fotomontaža „Koreni.rs“

A šta je u saglasnosti sa činjenicama, da ne kažem – istina. Srbija je tada (2006) imala razvijenu platformu za pregovore, koju je Narodna skupština velikom većinom usvojila februara te godine. Neće biti da Vučić, koji je tada bio poslanik, nije znao za ovaj dokument, i neće biti da ga je do danas zaboravio. Čitalaca radi, upućujem na ovaj dokument ovde, dakle na ovom blogu gde se dokument preselio pošto je u septembru 2012. godine, kada je inaugurisana današnja vladajuća garnitura sa Vučićem na čelu, bio skinut za zvaničnog vladinog sajta.

Ako se pogleda sadržaj ove platforme, videće se, prvo, da je to razvijen i razrađen „plan za Kosovo“, i drugo, da se u njoj Hongkong ni ne pominje. Tek u postahtisarijevskoj fazi pregovora (avgust-decembar 2007), kada je Finac a albanski lobista bio zamenjen tzv. trojkom (Išinger-Vizner-Harščenko), naša državna delegacija je, polazeći od svoje platforme, pružila nekoliko primera kompromisnog rešenja – Južni Tirol, Alandska Ostrva i Hongkong – kao ilustraciju uspešnih projekata proširene autonomije. Specifična sličnost sa Kosovom bila je u tome što je reč o tri secesionistička slučaja.

Takve ilustracije tada su imale smisla, ne samo zato što Kosovo još nije jednostrano proglasilo nezavisnost, nego još više zato što je tadašnje državno rukovodstvo vodilo aktivnu politiku odbrane, a ne aktivnu politiku predaje kao ovo danas. I stvarno, posle predaje severnih opština, policije i pravosuđa, civilne zaštite, energetskog sistema, telekoma, međunarodnog pozivnog telefonskog broja i prihvatanja administrativnih prelaza kao pravih graničnih, što je sve kosmetski legat današnjih vlasti Srbije, priča o Hongkongu deluje nestvarno. Samo, to nije priča Vojislava Koštunice, nego jednog lažnog cara, političkog kleptomana koji stalno viče – drž`te lopova.

Iako to sada već deluje kao nemoguće, u dolazećem vremenu, kada će mu kredit doći na naplatu, Vučić će zapadati u još veći verbalni delirijum i razloge za svoje državne nepodopštine histerično prebacivati na druge, a najviše na one čija je državna politika bila sušta suprotnost njegovoj. On nema problem sa time, jer se oslanja na svoj neiscrpni kapacitet deformacije činjenica i u tome neće stati sve dok ne napravi katastrofu istorijskih razmera, ili mu se ne stane na put.


Izvor: Srbija i svet

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Priča o Hongkongu i lažni car

* Obavezna polja