Nmile-milosevicavikli smo se da ni jedna formulacija naših nacionalnih prilika ne traje ni toliko koliko se izgovara. Pa smo utoliko ravnodušni, ali i nemarni prema tome da li tu ima šta razumno, makar u nameri, u nekom elementu ili ideji, nečemu. Umesto toga, sve deluje podjednako nevažno, tako da se ne može izbeći stalni osećaji početka i već viđenog, pa i onda da treba ispočetka, a i da smo i to već radili.

Posle godinu dana ove vlasti, mora se priznati da je u četvrtak u emisiji RTS Reč po reč Aleksandar Vučić održao svoj programski govor. I da možemo reći kako je ovaj istinit, jer ga i gledamo takvog istih tih poslednjih godinu dana. I taj program očigledno iskazuje i realizuje svoje temeljne postavke. Pre svih: tržište kao ultimativno merilo svih vrednosti; zakoni su servisna podloga tržišnih pravila igre; konačna rekonstrukcija domaćeg sistema i njegove socijalne strukture, saobraženih prema radnom učinku na tržištu.

Znači, umesto modela, ponuđena je formula, i u odnosu na nju potrebno je vršiti korekciju države i čoveka, i regulisanje sistema. Uostalom nije se Vučić ni jednog trenutka požalio da Ustavni sud ne radi svoj posao, već pre svega da se deo strukture sistema odnosi subverzivno (političko-privredno-kriminalni korisnici lakome zarade) u odnosu na njegov plan regulacije sistema. Međutim, problem je što njegova formula i na prvi pogled već boluje ne samo od ontoloških problema nego poseduje svoje sablasti pružajući iluzije. Naime, njegova odluka da prepusti Srbiju Internacionalnoj Korporativnoj Eliti (IKE), od već uvedenih Arapa do savetnika, osim što ne znači rast ekonomskog standarda, odvija se direktno nauštrb čoveka i države. Države tim više što se nastavlja ovaj već očigledan klijentelistički manir EU integracija, čime se poništava sposobnost Srba da se na institucionalni način nose sa izazovima vremena, podređujući se kroz pregovore sve više interesima Brisela, Berlina. Taj proces dakle sve više ima odlike degradacije.

aleksandar-vucic-pracenje-prisluskivanje-svetislav-bata-durovic-rodoljub-mil-1353050798-226445

O čemu se to onda radi u celini ovog programa?

Bolji deo je: da dominantno parazitski sistem prihvati pravila igre, koja će počivati na radu i onoliko koliko u tome budu tržišno uspešni. Loše je što će se to realizovati nauštrab svega drugog, od čega smo pomenuli tek čoveka i državu; ali i može biti izuzetno štetno, jer u celom planu očito nema ni govora o uspostavljanju zakona nad ljudima, nego o još oštrijoj podeli društva, gde će se, u najboljem slučaju, od razuralene igre preći u advokatski suptilnije prevare sa jedva nešto više učesnika.

Pre neki dan smo se podsetili Mertonove podele na manifestne i latentne funkcije. A ovo je tako očigledan primer, gde je pre za očekivanje da će se od Vučićeve parafraze o znoju i suzama samo još više ljudi naći na ulici, u još nepovoljnijoj poziciji usled raslabljene države. Reč je o integraciono i dohodovno nesposobnom sistemu za iole razuman pristojan život većine, uz ljude koji su još ogrezliji, još oguglaliju prema životu bez zakona nad njima, životu kome su oni ta sve fantastičnija mera. Jer su oni ti koji su preživeli i integrisali se u IKE, umesto da se konačno integrisalo srpsko društvo. Nije se dakle uspostavio poredak, nego se prepustilo da ga i dalje, a sad i još više, razvlače strane prilike, umesto domaćih, tuđi interesi umesto naših.

Znači, sama formula ne garantuje da će voditi društvo višem stepenu uređenosti, a samim tim nema ni govora o bilo kakvoj društvenoj integraciji. Šta onda stoji nasuprot formule? Očigledno, izostavljeno modelsko razmišljanje, koje bi kazalo – otpuštamo sto hiljada ljudi, a imamo za njih 80 hiljada u tim i tim sektorima obezbeđene poslove? Otuda nedostaje to mišljenje koje bi, umesto naivne floskule o bogatstvu, itekako razmišljalo u kategorijama i ciljevima samodgovorno, od modela koji može da odgovri na elemetarni nacionalni zahtev da je samoodržavajući, perspektivni život. Da čuva i brani, a ne da rasipa i odriče se.

Ali uobičajeni odgovori na to pitanje nemaju ništa s njim, jer svi kažu da su sve to uradili zbog Srbije. Tek, iz svih iskustava je jasno da, govorili o kolektivističkom ili individualističkim sistemima, bilo da je reč o komunizmu ili neoliberalizmu, on kao sistem bez razlike stvara i jača isključivo parzitsku elitu (Martonove latentne funkcije). S tim što iskustvo sa neoliberalizmom razotkriva i otvaranje pada u “treće kmetstvo”, sa loše obrazovanom, loše lečenom itd. rastućom masom socijalno isključenog stanovništva, koje je još Sasken registrovala posebno po svim tim narastajućim gradovima i rastućom razlikom u korporativnim primanjima.

Sve to prati pojava ideološke mitologizacije nadljudskosti menadžmenta i investitora, rečju korporativne vrhuške. Tako je prevagu ponovo odnelo poziciono mišljenje nad funkcionalnim i vrednosnim. Ili, kako to Norbert Elijas navodi za zapadnoevropska društva, reč je o u osnovi dvorskom ustrojstvu, sa svojim permanentnim pozicionim igricama sa pripadajućim miljenicima, ljubavnicama, gomilom zabavljača, uvlakača i štetočina. Sve to savršeno ide naruku samo destruktivnim poduhvatima, i to je najveća opasnost – suštinski rizik sveta u kome danas živimo.

vucic-seik

Strateška ravan Vučićevog programa je da uveća privrednu aktivnost u Srbiji, mameći IKE da se u Srbiji obogati brzim i lakim profitom, budući da ne postoji način da se ona uveća tako što će banke odustati od zelenašenja a ni trgovinski lanci i uvoznički lobi od svojih kartelskih dogovora i dalje monopolizacije tržišta. Taktička ravan je da se snizi profil sukoba sa svim potražiocima političkih i ekonomskih ustupaka Srbije, od EU do sve „naše“ domaće elite, koja je prihvatila ovakvu vlast. (Otud sve te čudesne kolaboracije u poslednjih godinu i nešto dana jer je reč o dogovoru unutar elite, koja jeste nosilac strukture sistema.)

Šta je posledica ovakvog plana? On je manifest prestabilizovane konfliktne realnosti, čiji narativ ne može biti javno ispovedan bez održanja u lažima i bega u efemernost. Iznad svega, sve te primenjene formule i nisu bile izlazne strategije iz krize jer nisu modeli nacionalnog života. Zato se stalno, kao da smo svi mi ludi, preti isključivo nasiljem, katarzom i ognjem, da bi se na kraju prodalo još malo Srbije i da bi elita još malo tu među nama zaradila. (Posle se čude kad u istorijskim obrtima bivaju bez pardona i oni opljačkani od njima u ogledalu istovetnih „revolucionarnih narodnih masa“. Pri svemu tome, konkurenti Srbije zarađuju od samih Srba, koji rado varaju tek Srbe, dok ovi zadovoljno trljaju ruke jer im veliki deo njihovog posla radi ista ta elita. Da li je ona ološ? Nema sumnje iako fenomenološki nije moguće da stalno beru uspehe na odsustvu nacionalnog modela života. Njih će počistiti zainteresovanost naroda da sam doživljava, misli i dela, mereći prema nacionalnom i kulturnom modelu ako kulture među Srbima još ima, a ne isključivo vodvilja i vašara. Zato se, kao u grčkim tragedijama, očekuje intervencija bogova.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Program Aleksandra Vučića ili prizivanje grčkih bogova

* Obavezna polja