sv.simeon-ekaterina-kovinic-02-sisterlogic-art&unique_4313 Srbski pogled na Nemanju

Dok je boravio u manastiru Studenici, u koju je preneo mošti svog oca, Sveti Sava piše Žitije Svetog Simeona, kome je još na Svetoj Gori napisao službu. Žitije Svetog Simeona naglasak stavlja na monaški život velikog župana – iako se hvale njegove zasluge za srpsku državu, glavni naglasak je na Nemanjinom odricanju od prestola i hitanju ka Carstvu Nebeskom, podvigom. Pred samu smrt, Simeonovo lice biva obasjano nebeskom svetlošću. S druge strane, Stefan Prvovenčani napisao je žitije svog oca kao blagočestivog vladara, koji se bori za dobro svoje otadžbine. Domentijan, učenik Savin, Nemanjinu ideju o božanskom preklu srbske vladarske loze prenosi na čitav narod, koji tako postaje „Novi Izrailj“. Do dana današnjeg, za nas je Simeon Nemanja osnivač svetorodne loze i otac svih nas (1).

Vizantinci o Nemanji

Vizantija je,od Nemanjine epohe, sa Srbima imala neprijatno iskustvo. Iako su slovenski susedi bili pravoslavne vere, oni su ipak imali svoje državotvorne ciljeve, koji su se često kosili sa ciljevima Romeja. Zbog toga su u vizantijskim izvorima na račun Nemanje i njegovih potomaka izrečene mnoge gorke reči.

Osobine koje ističu vizantijski pisci kod Nemanje su, pre svega, kukavičluk i prevrtljivost. Opisujući Nemanjin ustanak protiv vizantijskog cara Manojla Komnina iz 1172. godine Jovan Kinam navodi kako se Nemanja odmah povukao sa bojnog polja, a kada nije uspeo da poslanicom umilostivi cara pojavio se pred njim otkrivene glave i golih ruku do lakata, bosih nogu, sa vezanim konopcem oko vrata, sa mačem o ruci, predajući se caru da postupi sa njim kako želi.I Nikita Honijat opisuje jedan srpsko-vizantijski sukob, doduše onaj iz 1168. godine i tu Nemanjine pretenzije označava kao nezasite želje, pa je car morao da odgovori vojnim pohodom.  Honijat je u jednoj besedi proslavio pobedu cara Isaka IIAnđela u bici na Moravi iz 1190. godine. Tu je Nemanja prikazan kao krivokletnik koji se krivokletstvom […] svakodnevno, kao vinom i jelom bogato gostio.

Vizantijski retor, Konstantin Manasija, je Nemanji posvetio pažnju u hvalospevu upućenom caru Manojlu Komninu. Manasije Nemanji pridodaje veliki broj životinjskih epiteta: zver, škorpion, zmijski prevrtljivac, oštrozubi vepar, majmun, lisica. Evstatije Solunski u jednom panegiriku upućenom caru Manojlu takođe spominje Nemanju, umerenije i blaže nego Konstantin Manasije. Prvo što Evstatije ističe nije Nemanjina politička prevrtljivost već fizička snaga (pre kratkog vremena i oči je moje zadivio ovaj čovek, kojem nije stas onaj, koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i izgledom naočit), a zatim pažljivo opisuje Manojlovu trijumfalnu povorku u kojoj je kao buntovni i poraženi vladar učestvovao i Nemanja.

simeon i sava

O čemu je reč?

Ovo, svakako, nije tekst o tome kako ni Srbska Crkva, ni država, nisu dostojno proslavile devet stoleća Simeonovog rođenja (zauzetost proslavom 1700-godišnjice Milanskog edikta u Nišu, a ne u Milanu.) Nije tekst ni o tome kako u Novom Pazaru ima mesta za spomen Aćif – efendiji, ali ne i ocu Srbije. Ovo je, jednostavno, članak o tome kako svako ima pravo na svoju istoriju. Za nas je Nemanja svetac koga je Bog proslavio, temelj našeg naroda i njegove svesti; za Vizantince je bio otimač njihovih teritorija. Za nas je Miloš Obilić „zmaj ognjeviti“ – „ko ga gleda, bliješte mu oči“; za Drugu Srbiju on je uzrok vaskolikih naših problema, jer je poturičko načelo drugosrbijanaca – „Pokornu glavu sablja ne seče“. Za nas je Gavrilo Princip heroj oslobodilačke borbe protiv bečkog okupatora; za potomke podanika Habzburga on je terorista koji je pucao u imperiju na „lepom plavom Dunavu“. Nemci u muzeju u Nirnbergu mogu da izjednačavaju Hitlera i Miloševića. Svakom Srbinu,i bilo kome ko zna istin, jasno je da je to uboga laž. Različita viđenja istorijskih događaja su, ipak, nešto što se podrazumeva. U svom ogledu „Doktrina tačke gledišta“, Hoze Ortega i Gaset kaže: “Stvarnost koja bi bila viđena sa jedne iste tačke gledišta bila bi besmislena“.

Jedina opasnost s kojom se suočavamo jeste da se poistovetimo sa stavovima svojih neprijatelja, i da sebe počnemo da gledamo njihovim očima. Zato je borba za slobodu umnogome borba za tumačenje prošlosti. I takva jedna borba opet se vodi.

Rasprava o Obiliću

Ovih dana, dok se trojac Nikolić – Dačić – Vučić, nikog ne pitajući, konačno odriče Kosova i rešava da podrži gej paradu u Beogradu, u Srbiji se opet vodi rasprava o identitetu. Posle intervjua koji je Vuk Drašković dao „Politici“ 7. septembra 2013, u kome je tvrdio da je Gavrilo Princip mnogo koštao Srbiju, razvila se polemika. Književnik Vladimir Kacmanović je, tim povodom, rekao: “Gavrilo Princip jeste skupo koštao Srbiju i srpski narod, kao što je rimske robove skupo koštao Spartak, a Čehe atentatori na nacističkog protektora Hajdriha…Kao što su Srbiju skupo koštale demonstracije i puč 1941, Miloša Obilića da i ne pominjemo“ (2,13). Odmah potom se oglasio književnik Nenad Prokić, koji je rekao da „iako Obilić nije istorijska ličnost, mit koji je stvoren iz tog akta neprocenjivo je koštao Srbiju u vekovima koji su dolazili“ (3,13). Da nije bilo Obilića, ne bi bilo ni Gavrila Principa, ni ustanka protiv Hitlera, i Srbi ne bi tako strašno ginuli, stav je Prokićev (koji je, ako je neko zaboravio, govorio da će Srbija  biti moderna država, sa Srbima ili bez njih).

milos-obilicimurat150_120199

Kosovski Zavet

O čemu se ovde, zapravo, radi?

Radi nam se, kao i mnogo puta do sada, o glavi. Cilj Imperije i njenih lokalnih slugu, od vladajuće koalicije do poslednjeg drugosrbijanca, je jasan, i izrekla ga je turbo-folkkerka Jelena Karleuša, tražeći gej paradu kao dokaz da smo se pokorili moćnijem: “Moramo da naučimo da smo MALI I NEBITNI DIVLJACI na tlu Balkana,koje će MILOM ILI SILOM pripitomiti Amerika i Evropa. E tek onda ćemo, umorni od svih ovih životnih lekcija, shvatiti da moramo da budemo tolerantni i prema našim sugrađanima koji su rođeni kao LGBT“ (4,12). Dakle, tek kad Srbi pristanu na sliku o sebi kao o malim i nebitnim divljacima sa Balkana, a ne nosiocima Kosovskog zaveta, pobeda Imperije biće konačna.

Kosovski zavet je zato jedina sila koja Srbe i dalje čini narodom. Ne samo u duhovno – moralnom, nego i u državotvornom smislu. Jer, kako je pisao srbski mislilac iz antititoističke emigracije, Stevan Trivunac: “Lazarevo opredeljenje za „carstvo nebesko“ zato nije nikakav samoubilački, niti čisto religiozni akt, no realno procenjivanje, ne samo trenutne situacije, nego i daleke budućnosti. Valjalo je izabrati način neizbežne državne smrti: ili herojsku pogibiju na bojnom polju, ili postupno raspadajuće truležno odumiranje kroz ugovor o vazalstvu. Lazar je izabrao smrt kroz junački, iako očajnički, podvig. On je predosećao da će ta tragedija srpske države i srpske nacionalne slobode na Kosovu, za večita vremena pogoditi psihu i maštu srpskog naroda. Da će srpski narod razumeti da je državu, i s njom i slobodu, izgubio na sablji, to jest u borbi, I DA IH SAMO SABLJOM, TO JEST BORBOM, MOŽE POVRATITI. Da vazalstvo može samo da produži agoniju, ali ne i da izbegne smrt, i da ta agonija, sve sramnija što duže traje, može samo da škodi zdravlju srpske narodne i nacionalne misli. /…/ Zahvaljujući Lazarevom opredeljenju za ovakvo „carstvo nebesko“,srpsko ustaništvo je, od prvog dana, znalo šta hoće i za šta se bori.Kako bi se to danas reklo, izgradilo je odmah i ideologiju i program svoje borbe. I to svega u dve reči: OSVETITI KOSOVO! Za razliku od nekih svojih suseda, Srbi su imali snažnu državnu tradiciju. „OSVETITI KOSOVO“ ZNAČILO JE OSLOBODITI SE ROPSTVA, PROTERATI TURKE, OBNOVITI SRPSKO CARSTVO, TO JEST SUVERENU SRPSKU DRŽAVU./…/

Srbin, u ropstvu pod Turcima, nije morao da izmišlja svoje pretke i prisvaja tuđe vladare za svoje. On je sa manastirskih fresaka mogao da čita i vizuelno doživljava svoju istoriju. On je znao da svoju državu i svoju slobodu nije izgubio u prevarnim „nagodbama“,to jest u trgovačkim mahinacijama svoje vlastele, no na bojnom polju, i da ih može povratiti opet samo na bojnom polju, a ne kroz državno – pravna parničenja. I dok su ostali Balkanci trpeli ropstvo u nekoj vrsti letargične zatravljenosti i neotporne pomirenosti sa sudbinom, Srbin  se PETVEKOVNOJ TURSKOJ OKUPACIJI SUPROTSTAVLJAO SVOJOM PETSTOLEĆNOM USTANIČKOM BORBOM“ (5,238-239).

Vuk-šiptarNa nesreću svoju i svojih potomaka, Srbi su danas, vođeni od utvarnih vođa u ponor, na ivici novog ropstva, goreg od turskog. Glavni cilj onih koji ih vode u ropstvo Imperiji jeste da narod navedu da pristane na predaju Kosova, ne samo faktički, nego i simbolično, odričući ga se kao osnove svog identiteta. Ipak, Srbi će i u novom ropstvu opstati ako  svoju duhovnost budu čuvali  Kosovskim zavetom, i ako budu znali da će, obnavljajući slobodnu državu, kad – tad, OSVETITI KOSOVO.

________________________

NAPOMENE:

1. O kultu Svetog Simeona u srednjovekovnoj Srbiji videti u:Mirko Sajlović:Sveti Simeon Mirotočivi – sveti rodonačelnik naroda Božijeg, Godišnjak, Foča, 7/2008.

 

2. Vladimir Kecmanović: Ako je Princip bio skup, koliko je koštao Obilić, „Politika“, 9. septembar 2013.

3. Nenad Prokić: Mit o Obiliću je neprocenjivo koštao Srbiju, „Politika“, 10. septembar 2013.

4. Cit. Prema:Slobodan Antonić:Imperijalna batina „gej prava“, Geopolitika, septembar 2013.

5. Stevan Trivunac: Prolog srpska ideja, u knjizi „Srpska nadmoć“,Pešić i sinovi, Privatna izdanja Dragomira džambića, Beograd, 2008.


Izvor: Fond Strateške kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Promena svesti u Srba – vesti sa fronta

* Obavezna polja